Пажљивије читај.
И није најкасније већ најраније. Хоћеш да се упуштамо у дискусију? Хајде. Као што ти је Славен поменуо, природно је да ви ствари посматрате из свог уга, али не очекуј од других да се претварају да не виде рупе у вашем швајцарском сиру. А рупа је више него сира.
Романофони становници Влашке, Молдавије и Трансилваније користили су за себе верзију назива који су користили сви од Ромеја до Романша. Користили, и то тек од 16. века. Како је било пре можемо само нагађати, баш као што и ти нагађаш по питању осећаја националне припадности романофона поменутих земаља, и то на основу имена које није било јединствено за њих. Ромеј, Румун, Романш итд. све су до етноними истог корена, а поменуте групе нису биле један народ. Закључити на основу употребе тог широко рапрострањених назива да су се становници трију територија осећали једним народом је у најмању руку неоснованo. Када су нестали Римљани а настали Румуни? Када је процес етногенезе Румуна започео, а када је завршен? Ви у вашој историографији можете о томе да пишете шта хоћете, у складу са потребама учвршћивања свог савременог националног идентитета, али други нису у обавези да прихватају ваше небулозе здраво за готово.
Национални идентитет романских народа је до релативно скоро био изузетно флуидан, и далеко више него што је случај са другим народима зависио од политичких и географских граница. Убаци већи планински венац, и ето ти два романска народа. Стави их унутар граница исте државе, прогласи један од дијалеката за стандардни, и ето ти опет једног народа. Румунски национални идентитет нема никаквог дубљег корена и у принципу је првенствено заснован на неприпадању народима око њих и томе што су романофони. Али романофони су и многи други, и зато су политичке и географске границе имале пресудан значај у разликовању једног романског народа од другог - тачније, у формацији засебних романских народа. Румуни би да присвоје све романофоне Хелмског полуострва, али не може то тако. О румунству романофона Влашке, Молдавије и Трансилваније евентуално и можемо говорити, и то, по некој полуромантичној представи, од уједињења трију територија под Михајлом Храбрим у 17. веку. А у суштини, тек од 18. и 19. века, и процеса изградње заједничког националног идентитета. Пре тога, нисмо имали једну романску нацију (Румуне) већ скупину романофона, којој је једино заједничко било неприпадање било којој од околних група. А између скупине сличних појединаца и нације је велика провалија коју ваља премостити. О румунству осталих романофона Хелма је, разуме се, сувишно и говорити.
Губиш из вида да национални идентитет не пада с неба. Потребно је доћи од Римљана до Француза, Италијана и Румуна. Процес етногенезе ових нових народа није се одвио преко ноћи. У случају Италијана и Румуна, за разлику од Француза у Португалаца, рецимо, трајао је знантно дуже услед одсуства политичког јединства.
