Da objasnim ja tebi nešto. Da li je neki istoričar kompetentan za neku temu, ne kvalifikuje ga to što ima diplomu istoričara. Ne kvalifikuje ga ni radno mesto, pa makar ono bilo i u nekoj renominiranoj instituciji. Ono što oblikuje rad jeste životna posvećenost nekoj oblasti, koja se sastoji iz obrazovnog usavršavanja u njenom smeru te dugogodišnjeg proučavanja. S druge strane, pojedini istoričari nekada pišu naručene radove, za pare. To se radi kada je potreban neki konsultant, za interese određenog lobija, koji bi odigrao izvesnu ulogu u javnosti tj. u propagandne svrhe. To se vrlo lako može prepoznati, bez ikakvih poteškoća, po tome što dotični istoričar gotovo nasumično izbaci nešto što je potpuno nekompatibilno njegovom opusu i koje, slučajno li, odgovara političkim okolnostima.
Primer toga bi bio i Noel Malkolm. On se nije bavio balkanskim pitanjima, već intelektualnom istorijom ranog moderog razdoblja. Specifično, on je autoritet za Tomasa Hobsa. Čovek je bio politički komentator tj. kolumnista za medije tokom 1990-ih godina i napisao je tada dve knjige. Pred kraj rata u Bosni, istoriju Bosne, 1994. godine, a pred rasplet kosovske situacije, istoriju Kosova 1998. godine. Baš, vrlo specifično, te dve. I od tada do današnjeg dana, odnosno evo sad već 22 godine, nikada se više nije bavio tim temama, kao što nikada ni nije do rata u Jugoslaviji. Gotovo da nemam nikakve sumnje da će kada procure neki podaci u maniu Wikileaks-a doći do nekih čvršćih informacija koje ukazuju da je Malkolm bio unajmljen da izvrši jedan politički zadatak, te da je za to bio debelo isplaćen.
U ozbiljnoj istoriografiji, takvim stvarima se uopšte ni ne pridaje pažnja. Odnosno, citia se Malkolm, ali radi Hobsa. Jedan primer čoveka koga ozbiljno i autentično interesuje balkanska istorija jeste Tomas Alen Emert. On je pisao i piše ogroman broj radova o istoriji ovog regiona; predavao je i na fakultetu (univerzitetski je profesor) kurseve koji se tiču nacionalizma na Balkanskom poluostrvu. Mnogo je citiraniji autor (govorim o strogo stručnim izdanjima, a ne o popularnim, gde je Malkolm jači) i na kraju će on ući u istoriografiju, a Malkolm u političku istoriju. Predlažem da baciš pogled na njegov prikaz Malkolmove istorije Kosova:
https://networks.h-net.org/node/19384/reviews/19680/emmert-malcolm-kosovo-short-history I ne, nisam izvukao iz konteksta neki izolovani kritički osvrt; pretraži prikaze i kritike dve pomenute Malkolmove knjige, ali iz pera profesionalnih istoričara koji su afirmisani balkanolozi, dakle onih koji se tu javljaju sa kredibilitetom.
Iako Emert priznaje da je Malkolmova istorija svakako superiornija od Vikersine, obrati pažnju na značajne kritike same srži Malkolmovog dela, kao i na Emertovo upozorenje da se mora uzeti s jedne strane i knjiga Mirande Vikers i ova, da bi se dve strane suprotstavile i objektivna slika izvukla. Mislim, Emert je prikaz zaveo u njemu vrlo odgovarajuću oblandu historika, al ko razume, jasno mu je. Zato i Malkolm nema nekog razloga da bude uopšte predmet diskusije u takvom smislu, odnosno da bude upotrebljavan kao autoritet, jerbo od njega su to privremeno stvorile političke okolnosti no kako vreme odmiče (van Kosova i Bosne) on kako je i sasvim očekivano, za istorijsku nauku pada u zaborav. Ali možemo ga koristiti kao kolekciju izjava drugih, tj. da pregledamo njegove reference (kako ti je i rečeno).
Nemoj da se lažemo. Nisi tražio nekog stranca, da citirаš šta on piše o ovim podnebljima. Nеgo zato što je on u bošnjačkim krugovim poznat (a poznat je jer im se dosta sviđa šta u toj knjizi piše). Nisi odabrao Malkolma jer si tražio eksperta, već si čuo za njega zbog rečenog, baš kao što ti neki Srbin može citirati nekoga kao nobelovca Pitera Hankea ko će ti apologetski pričati o Slobodanu Miloševiću.
Хвала му.
Naravno da nije.
