По обичају, иважени форумаш
Rogonos је садржајним и квалитетним објавама допринео бољем сагледавању теме.
Кроз историју сваки рат је чеасто замршенија прича него ли је кроз интерпретацију историје обрађен и свакако пуно замршенија прича него ли људи у времену данашњем имају доживљај. А вијетнамски рат је (по мени) један од најзамршенији, ту колико год детаљно и дубиозно сагледавали, имаћете мноштво питања на која није лако дати одговор.
Када кажемо вијетнамски рат, ту се мора обухватити и први индокинески рат (1946-54.године) између Француске и покрета отпора Вијетмин, и ту имамо безмало три деценије војних сукоба, од 1946. до 1975.године између којих се одвијала жива дипломатска активност и у позадини којих су се дешавале компликоване политичке игре.
Први индокинески рат бјеше за рат за ослобођење који је имао и важну идеолошку позадину. .Испрва се свео на герилско ратовање и саботаже, но кроз то ратовање Вијетмин је израстао у све репектабилнију војну силу која је технолишку инфериорност у односу на француске колонијалне трупе и снаге државе Вијетнам компензовала иновацијама у ратовању и користећи предности конфигурације терена.
У коначнициу након битке код Дијен Бијен Фуа у прољеће 1954. о чему имамо изванредна итлагања у горњем видео прилогу као и у објавама форумашаж
Rogonosa, те тешког пораза француских колонијалних трупа, трасирана је пртина независности Вијетнама,
Који је подијељен седамнаестом паралелом. И гдје је Вијетмим одмах кренуо са другом фазом, преко Вијетконга (народни фронт за ослобођење Јужног Вијетнама) у герилски рат са циљем ослобођења читавог Вијетнама из руку западних сила и уједињење са Сјеверним Вијетнамом.
Армија Јужног Вијетнама добијањем помоћи од Сједињених Дрђава и западних савезника израсла је у моћну војну силу која је важила 1960их за четврту свјетску армију. Која је 1967.године бројала 700.000 добро опремљених, обучених и мотивисаних војника. Временом се САД све више укључује у сукобе, у рат, расте амерички војни контигент, 1967.године броји већ 400.000 војника да би убрзо војни амерички контигент достигао чак 500.000. војника. Против такве силе, уз технолошке предности, логистику, капацитете, финансијске и ине ресурсе, Вијетконгу потпомогнутим армијом Сјеверног Вијетнама, требала је бити суђена војна катастрофа. Ту једноставнои нису требали имати шанси. Но није се десила, напротив.
И ту лебди питање. Како се дођавола то уопште могло догодити?
По обичају, тражење једноставних и упрошћених одговора води на погрешан колосјек. Сасвим извјесно постоји подоста разлога који су одредили да ствари оду по злу по Републику Вијетнам и Американце. Армија Сјеверног Вијетнама и Вијетконг имали су помоћ од стране Савјетском Савеза и Народне Републике Кине. Али од стране Совјетског Савеза само у војној опреми и инструкторима. И ту се показало да борбени системи источног блока, прије свих противваздушни системи и борбени апарати, авиони, нису инфериорни у односу оне западног блока како је тада постојало показаће се погрешно увјерење. Војни стратези Вијетконга и Сјеверног Вијетнама користили су сталне иновације, мрежа тунела коју су изградили је у доброј мјери лимитирала технолошку супериорност противника. Користили су предности конфигурације терена, комбинаџцијом коинвенционалног и герилског ратовања парирали су надмоћнијем противнику. Такође, имали су добре војсковође који су добро планирали операције и који су умјели мотивисати војнике. Мора се поменути и антиратно распложење које је крајем 1060их захватило Сједињене Државе и које је одредило политичке одлуке тих година.
Но има још један важан разлог који морам поменути. Кроз читаву историју, од античких времена, исходе ратовања би одредило пет сегмената које армије морају посједовати. То је наравно бројност, опремљеност, обученост, мотивисаност, но ту је и пети сегмент, некад и најважнији који су западни генерали занемаривали, исто важи и за неке високе официре бивше ЈНА у нашем случају 1990их, салонске официре. А то је индоктринација.
Имали смо кроз историју и врхунски обучене и опремљене и мотивисане армије, но дешавало се да борбени дух спласне у одсутним моментима, некада би контигенти најамника ако изгледи не би били повољни знали напустити бојиште а некад, рецимо током битке код Ангоре 1492.године, и промијенити страну. Код индоктринисаних војника нема таквих калкулација. дати живот за отаџбину или нацију је света дужност, сама сврха постојања, индоктринација инспирише ратника да крене уз зид утврде иако су мале шансе да преживи. Индоктринација се кроз историју показала моћним оруђем које је тјерало ратника у раље смрти. Генерал Ђап и други вијетнамски стратези су разумјели моћ индоктринације, борци Вијетмина и Вијетконга нису жалили животе, ишли су у раље смрти, истрили би тешко замисливе напоре, транспотовали би тоне челика по непроходном терену, подносили би патњу, голготу, у неким операцијама трпили су страховите губитке, много веће од противника, али морал и истрајност нису сплашњавали.
