Vijetnamski rat

[fortes]

Po meni najbolji dokumentarac na tu temu. Predistorija, politički neutralno, tu su i vijetkongovci i NVA i južnovijetnamci i naravno ameri. Odlično pokriveno. Naravno dosta se pored samog rata bavi uticajem u SAD na politiku i pop-kulturu. Ne znam zašto su skinuli sa netflix-a. Remek delo

https://www.pbs.org/kenburns/the-vietnam-war/

 

[leki1]

Wyllis Jeep nastavio je svoje putesestvije iz 2. svetskog rata i u Vijetnamu

 

[fortes]

Inače kada sam bio u Vijetnamu obišao sam Hue i Sajgon. Nema nikakvog animoziteta prema Amerima (ili Kinezima), iako je Sajgonu zvanično ime Ho Ši Min većina lokalaca koristi Sajgon. Sam muzej uopšte nije toliko koncipiran da slave pobedu više je anti-ratno.Iznenađujuće dostojanstveno za nekoga ko je pobedio Francuze,Amere,Kineze jedne za drugim.
U Hue sam bio u palati koja je bila poprište najteže bitke tokom Tet ofanzive. Iako se obnavlja, još uvek ima tragova metaka i gelera po zidovima.
Vijetnamci su verovatno najljubazniji ljudi koje sam upoznao.

 

[leki1]

Bel-ovi helikopteri. Prva masovna upotreba helikoptera u ratnoj istoriji

 

[leki1]

Inače kada sam bio u Vijetnamu obišao sam Hue i Sajgon. Nema nikakvog animoziteta prema Amerima (ili Kinezima), iako je Sajgonu zvanično ime Ho Ši Min većina lokalaca koristi Sajgon. Sam muzej uopšte nije toliko koncipiran da slave pobedu više je anti-ratno.Iznenađujuće dostojanstveno za nekoga ko je pobedio Francuze,Amere,Kineze jedne za drugim.
U Hue sam bio u palati koja je bila poprište najteže bitke tokom Tet ofanzive. Iako se obnavlja, još uvek ima tragova metaka i gelera po zidovima.
Vijetnamci su verovatno najljubazniji ljudi koje sam upoznao.

Inace to su juzni vijetnamci To su oni koji su bili uz amere. Drugacije bi bilo da si bio u Hanoju

 

[fortes]

Inace to su juzni vijetnamci To su oni koji su bili uz amere. Drugacije bi bilo da si bio u Hanoju

Pa i Vijetkong su južni vijetnamci nominalno bili
Nisam stigao do Hanoja nažalost, covid se isprečio za te planove. Ali koliko sam čuo nema neke značajne razlike u odnosu prema turistima i ljudima koji dolaze iz US. Oni su jedna nacija i pored svih razlika i nekih lokalnih podjebvavanja što je najvažnije za razliku od nas ne biju bitke ni iz tog rata a kamoli par vekova unazad.
Impresivna nacija na više načina.

 

[Rogonos]

Inače kada sam bio u Vijetnamu obišao sam Hue i Sajgon. Nema nikakvog animoziteta prema Amerima (ili Kinezima), iako je Sajgonu zvanično ime Ho Ši Min većina lokalaca koristi Sajgon. Sam muzej uopšte nije toliko koncipiran da slave pobedu više je anti-ratno.Iznenađujuće dostojanstveno za nekoga ko je pobedio Francuze,Amere,Kineze jedne za drugim.
U Hue sam bio u palati koja je bila poprište najteže bitke tokom Tet ofanzive. Iako se obnavlja, još uvek ima tragova metaka i gelera po zidovima.
Vijetnamci su verovatno najljubazniji ljudi koje sam upoznao.Mislim da bi se većina Vijetnamaca, kako domaćih, tako i inostranih, verovatno složila da bi bilo najbolje da Amerika uopšte nije započela rat. Ne govorim čak ni o incidentu u Tonkinskom zalivu ili o tome kako se Nikson nezakonito umešao u međunarodnu diplomatiju kako bi naterao Južni Vijetnam da se povuče iz mirovnih sporazuma kako bi pomogao Niksonu da bude izabran.

I ja sam bio tamo. Moj utisak i mislim da bi se većina Vijetnamaca, kako domaćih, tako i inostranih, verovatno složila da bi bilo najbolje da Amerika uopšte nije započela rat. Ne govorim čak ni o incidentu u Tonkinskom zalivu ili o tome kako se Nikson nezakonito umešao u međunarodnu diplomatiju kako bi naterao Južni Vijetnam da se povuče iz mirovnih sporazuma kako bi pomogao Niksonu da bude izabran.

Ne, govorim i o 1945. godini kada je Ho Ši Min citirao američku deklaraciju o nezavisnosti, formirao demokratsku vladu sa bečkim carem Bao Daijem kao savetnikom i odmah su ga SAD bacile pod "autobus" jer bi SAD radije pristajale na Francusku bez ikakvog razloga i umesto da poštuju bilo koje takozvane demokratske ideale i da steknu stalnog saveznika u jugoistočnoj Aziji, SAD su obezbedile opremu Francuskoj uspostave svoju dominaciju nad svojom bivšom kolonijom. Zamislite kako bi se Amerikanci osećali da je francuska značajno pomogla Britaniji da uguši pobunu iz 1776?

Tako da priznajem da postoji glasna manjina Vijetnamaca, uglavnom prekomorskih Vijetnamaca koji su antikomunisti. međutim, ovo je manje povezano sa ideologijom, a više sa teškim tretmanom koji su oni i njihove porodice imali kada je Sever pobedio.

Razmislite ipak o ovome. šta mislite da su Ho Ši Min i njegova privremena vlada mislili kada su videli kako Francuzi ponovo uspostavljaju kontrolu američkim puškama i američkim tenkovima i američkom artiljerijom? Šta mislite kome bi se obratili za pomoć? Koja je država kriva što je do rata uopšte došlo?

Interesi Vijetnama su uvek bili usklađeni sa interesima SAD, čak do te mere da danas komunistička vlada pokušava da se približi SAD na račun svih ostalih preostalih komunističkih saveznika ako je potrebno.

Ogromna većina Vijetnamaca bi više volela da se rat uopšte nije dogodio. sve ostalo je sporedno, iako mi je, na primer, drago što zemlja nije veštački podeljena od strane kolonijalističkih sila, kao što se desilo Koreji.

 

[FDDD]

Treba imati u vidu da je vijetnamska dzungla izuzetno gusta i neprohodna za razliku od nasih suma. Tamo je to bilo najbolje resenje a ne trombloni i slicno

Ustvari je moj odgovor bio na to da je bacač granata 40mm bio bolja zamena u džungli za raketni ručni bacač, kako ti kažeš "bazuku" pa ne bih da ulazim previše u skretanje sa ove teme. Nije u Vijetnamu baš bila svuda džungla da na pet metara nisi mogao ništa da vidiš, to je malo mit iz filmova, borbi je bilo i u gradovima (Hui) itd. A Vijetnamci su izludjivali Amerikance upotrebom bestrzajnih topova koji se lako prenose na položaj a u stvari bestrzajci su jedna velika bazuka na točkovima.
Ovi mali bacači granata 40mm sigurno imaju smisao jer ne bi ih Rusi džabe kopirali i napravili svoju verziju... Meni je trenutna tromblonska mina bila mnogo dobra i kad se vojnik uvežba sa njom mislim da je zajebbano. Ja sam je ispaljivao iz puške sa ramena i na sto metara sigurno sam pogadjao 1x1metar bez podignutog tromblonskog nišana a to kad pogodi ima snagu kao dve ručne defanzivne bombe

 

[Rogonos]

Pa i Vijetkong su južni vijetnamci nominalno bili
Nisam stigao do Hanoja nažalost, covid se isprečio za te planove. Ali koliko sam čuo nema neke značajne razlike u odnosu prema turistima i ljudima koji dolaze iz US. Oni su jedna nacija i pored svih razlika i nekih lokalnih podjebvavanja što je najvažnije za razliku od nas ne biju bitke ni iz tog rata a kamoli par vekova unazad.
Impresivna nacija na više načina.

Pazi, većina Amerikanaca još uvek smatra da je Vijetnamski rat potpuno pogrešan.

Vlada SAD, a posebno Demokratska partija, lagali su američku javnost o vijetnamskim namerama i o incidentu u Destroier Maddoku kako bi pogrešno ubedili zemlju da treba da idu u Vijetnam i bore se protiv Vijetnamaca.

Politička klasa je tada izmislila Domino teoriju da opravda neograničeni rat protiv male azijske zemlje koja se bori protiv ostataka francuskog kolonijalizma za svoju nacionalnu nezavisnost. Domino teorija se može uporediti sa nekim Hitlerovim lažima po tome što što se više ponavljala to se više verovalo u nju.

U stvari, Vijetnamci su se stotinama godina borili protiv Kineza za svoju nezavisnost, a Ho Ši Min je posebno odbio da Kinezi dominiraju. Prava američka motivacija bila je potreba da se pronađu nova tržišta i upotrebe za vojnoindustrijski kompleks, na šta je predsednik Ajzenhauer posebno upozorio javnost, a Ajzenhauer je znao ovu opasnost bolje od bilo koga.

Nažalost, derivat ovih laži je izrečen i u vezi sa Irakom i Avganistanom, što je nedavno dovelo do približno sedam biliona nepotrebnih troškova koji su takođe koštali stotine hiljada života i najveće evropske izbegličke krize od Drugog svetskog rata.

zaboravlja se recimo da tokom Drugog svetskog rata, Vijet Min je spasavao američke pilote i radio sa prethodnikom CIA-e ili OSS-a u operacijama protiv Japanaca. Ho Ši Min je pisao pisma Ruzveltu sa divljenjem navodeći da želi da vijetnamski ustav napravi po uzoru na američki.

Ho Ši Min je takođe pisao predsedniku Trumanu, a Ho nikada nije dobio odgovor na njegova pisma. Prozor se zatvorio kada su Amerikanci odlučili da podrže Francuze u povratku njihove kolonije kako bi ponovo žrtvovali Vijetnamce koji su strašno patili pod francuskom kolonijalnom vlašću. Ova akcija podrške Francuzima učinila je Amerikance neprijateljem Vijetnamskog fronta nacionalnog oslobođenja.

Tokom onoga što Amerikanci zovu Vijetnamski rat (i ono što Vijetnamci nazivaju američkim ratom), zemlja je opustošena sa više bombi bačenih na mali Vijetnam, nego što je bačeno u svim ratnim pozorištima tokom Drugog svetskog rata. Ubijeni su milioni Vijetnamaca koji su često bili nevini civili, a Amerikanci su stalno povećavali nivo nasilja misleći da će to naterati ljude da zaborave svoju želju za slobodom. Trebalo je da znaju bolje. Vijetnamci bi platili svaku cenu za svoju slobodu onoliko koliko bi američka patriotska braća platila da su kolonizovani. Američki odbrambeni izvođači su se odlično snašli, a 58.000 Amerikanaca je dalo živote na osnovu nekoliko javnih laži.

Vijetnamci su ti koji imaju neverovatnu velikodušnost da oproste SAD za ubistvo oko dva miliona njihovih građana, opustošivši njihovu zemlju, uništivši njenu lepotu i ostavivši generaciju neeksplodiranih ubojnih sredstava koja još uvek ubijaju ljude 2016. godine.

ne znači da je vijetnamska vlada savršena, kao što nije, i da treba da ide dalje na unapređenju ljudskih prava. Pošto sam posetio Vijetnam sedam puta, dobro sam svestan trenutne realnosti, ali to je takođe mlada zemlja u miru i sa postepeno rastućim prosperitetom.

 

[leki1]

Pazi, većina Amerikanaca još uvek smatra da je Vijetnamski rat potpuno pogrešan.

Vlada SAD, a posebno Demokratska partija, lagali su američku javnost o vijetnamskim namerama i o incidentu u Destroier Maddoku kako bi pogrešno ubedili zemlju da treba da idu u Vijetnam i bore se protiv Vijetnamaca.

Politička klasa je tada izmislila Domino teoriju da opravda neograničeni rat protiv male azijske zemlje koja se bori protiv ostataka francuskog kolonijalizma za svoju nacionalnu nezavisnost. Domino teorija se može uporediti sa nekim Hitlerovim lažima po tome što što se više ponavljala to se više verovalo u nju.

U stvari, Vijetnamci su se stotinama godina borili protiv Kineza za svoju nezavisnost, a Ho Ši Min je posebno odbio da Kinezi dominiraju. Prava američka motivacija bila je potreba da se pronađu nova tržišta i upotrebe za vojnoindustrijski kompleks, na šta je predsednik Ajzenhauer posebno upozorio javnost, a Ajzenhauer je znao ovu opasnost bolje od bilo koga.

Nažalost, derivat ovih laži je izrečen i u vezi sa Irakom i Avganistanom, što je nedavno dovelo do približno sedam biliona nepotrebnih troškova koji su takođe koštali stotine hiljada života i najveće evropske izbegličke krize od Drugog svetskog rata.

zaboravlja se recimo da tokom Drugog svetskog rata, Vijet Min je spasavao američke pilote i radio sa prethodnikom CIA-e ili OSS-a u operacijama protiv Japanaca. Ho Ši Min je pisao pisma Ruzveltu sa divljenjem navodeći da želi da vijetnamski ustav napravi po uzoru na američki.

Ho Ši Min je takođe pisao predsedniku Trumanu, a Ho nikada nije dobio odgovor na njegova pisma. Prozor se zatvorio kada su Amerikanci odlučili da podrže Francuze u povratku njihove kolonije kako bi ponovo žrtvovali Vijetnamce koji su strašno patili pod francuskom kolonijalnom vlašću. Ova akcija podrške Francuzima učinila je Amerikance neprijateljem Vijetnamskog fronta nacionalnog oslobođenja.

Tokom onoga što Amerikanci zovu Vijetnamski rat (i ono što Vijetnamci nazivaju američkim ratom), zemlja je opustošena sa više bombi bačenih na mali Vijetnam, nego što je bačeno u svim ratnim pozorištima tokom Drugog svetskog rata. Ubijeni su milioni Vijetnamaca koji su često bili nevini civili, a Amerikanci su stalno povećavali nivo nasilja misleći da će to naterati ljude da zaborave svoju želju za slobodom. Trebalo je da znaju bolje. Vijetnamci bi platili svaku cenu za svoju slobodu onoliko koliko bi američka patriotska braća platila da su kolonizovani. Američki odbrambeni izvođači su se odlično snašli, a 58.000 Amerikanaca je dalo živote na osnovu nekoliko javnih laži.

Vijetnamci su ti koji imaju neverovatnu velikodušnost da oproste SAD za ubistvo oko dva miliona njihovih građana, opustošivši njihovu zemlju, uništivši njenu lepotu i ostavivši generaciju neeksplodiranih ubojnih sredstava koja još uvek ubijaju ljude 2016. godine.

ne znači da je vijetnamska vlada savršena, kao što nije, i da treba da ide dalje na unapređenju ljudskih prava. Pošto sam posetio Vijetnam sedam puta, dobro sam svestan trenutne realnosti, ali to je takođe mlada zemlja u miru i sa postepeno rastućim prosperitetom.

bio si 7 puta u vijetnamu

 

[leki1]

Jedna od najpoznatijih ofanziva Vietkonga bila je ofanziva Tet. Bilo je mnogo poginulih sa obe strane i amerikanci su bili prilicno uzdrmani posle toga.

 

[leki1]

tet ofanziva

 

[Rogonos]

Jedna od najpoznatijih ofanziva Vietkonga bila je ofanziva Tet. Bilo je mnogo poginulih sa obe strane i amerikanci su bili prilicno uzdrmani posle toga.

Ta godina je bila sudbonosna. Pazi, Abramsov uspon u komandu MACV-a u proleće 1968. došlo je u vreme kada je Hanoj već odlučio da pojača borbe u Južnom Vijetnamu. Iako se nazivaju "mini-Tet", važno je posmatrati ove operacije kao što je to činio Hanoj kao održavanje kontinuiranog ofanzivnog stava

Tet ofanziva nije bila nedeljna, čak i mesec dana bitka. Istina, kampanja je opadala i tekla tokom većeg dela 1968. godine, o čemu svedoče sve veće žrtve na svim stranama.

Slične reakcije mogu se naći i među Južnovijetnamcima. Viši američki savetnici na terenu znali su da je veoma važan program pacifikacije gotovo stao nakon Teta i zaista, Abrams je proveo većinu svojih prvih nekoliko meseci u komandovanju pokušavajući da oživi nevojne i razvojne programe MACV-a.

Ali naizgled nerešiv problem ponovnog uspostavljanja funkcionalne političke zajednice unutar Južnog Vijetnama mučio bi američke napore tokom trajanja rata. Na još jednom nivou, pretpostavke o tome šta bi američka snaga mogla da postigne u jugoistočnoj Aziji nisu uspele u Tetovom tragu.

Poenta moga gore napisanog, posebno nakon pada Sajgona 1975 je da, krugovi ovih mnogih pogrešnih pretpostavki o Tetu i njegovim posledicama morali bi da se izjednače kada se piše istorija američkog rata u Vijetnamu.

Mnogi veterani, a posebno visoki oficiri, našli su utehu u priči koja ističe vojne uspehe "napuštenog trijumfa" koji je obezbedio da američke oružane snage i dalje mogu da preuzmu zasluge za njihovu oštroumnost na bojnom polju. Drugi su otišli korak dalje, sa jednim službenikom koji je tvrdio da izabrani zvaničnici ne mogu da se mešaju u operativna pitanja i upoređivali takvo mešanje sa govorenjem hirurgu kako da seče

Na taj način se istorija Tet ofanzive pretvorila u potragu ne za perspektivom, već za krivicom i načinom da se odrede pobednici i poraženi. Jedan marinac je, na primer, prokleo levičarske aktiviste sa njihovim naglaskom na studijama liberalnih umetnosti i njihovim pokroviteljstvom više klase. Legendarni admiral Sharp recimo, ne slučajno, komandant američkih snaga na Pacifiku od 1964. do 1968. oslonio je "rukopisce" koji su zauzeli centralnu pozornicu i antiratne elemente koji su bili u punom vapaju.

Prema rečima Johna Pradosa, parafraziram, ono što se dogodilo u Tetu su ljudi koji su podlegli predubeđenjima.

 

[Rogonos]

Bel-ovi helikopteri. Prva masovna upotreba helikoptera u ratnoj istoriji

Pa bio je to brz način premeštanja trupa na i sa bojnog polja ili područja operacija. To je uštedelo vreme tj vojnici u prethodnim ratovima su dosta vremena provodili na bojnom polju.

Međutim, postojao je negativan sporedni efekat brzog kretanja vojnika u borbena područja i iz njih, a to je bilo da su imali malo vremena da "izbace" stres borbe u postepenim fazama. Nije pomoglo ni to što su komandanti smanjili vreme odmora i oporavka zbog pritiska da ne gube vreme/resurse. Za primer vojnici su često bili na R&R-u 2–3 dana pre nego što su odmah vraćeni. Oštar kontrast je doveo do psiholoških problema. Zaobići druge oblasti koje nisu od vojne vrednosti ili su previše opasne i nezgodne za tranzit.

Osnova savremenih vojnih operacija nije oružje, to je logistika. Čak i najmoćnije vojske su besmislene ako ne mogu doći do neprijatelja. Vijetnam je 1960-ih i 70-ih godina imao lošu transportnu infrastrukturu da bi olakšao kretanje američkih trupa i oružja.

Veliki napredak u tehnologiji helikoptera omogućio je široku upotrebu. Konkretno, Bell UH-1 je bio neophodan u transportu hiljada vojnika, zaliha i oružja.

 

[leki1]

Pa bio je to brz način premeštanja trupa na i sa bojnog polja ili područja operacija. To je uštedelo vreme tj vojnici u prethodnim ratovima su dosta vremena provodili na bojnom polju.

Međutim, postojao je negativan sporedni efekat brzog kretanja vojnika u borbena područja i iz njih, a to je bilo da su imali malo vremena da "izbace" stres borbe u postepenim fazama. Nije pomoglo ni to što su komandanti smanjili vreme odmora i oporavka zbog pritiska da ne gube vreme/resurse. Za primer vojnici su često bili na R&R-u 2–3 dana pre nego što su odmah vraćeni. Oštar kontrast je doveo do psiholoških problema. Zaobići druge oblasti koje nisu od vojne vrednosti ili su previše opasne i nezgodne za tranzit.

Osnova savremenih vojnih operacija nije oružje, to je logistika. Čak i najmoćnije vojske su besmislene ako ne mogu doći do neprijatelja. Vijetnam je 1960-ih i 70-ih godina imao lošu transportnu infrastrukturu da bi olakšao kretanje američkih trupa i oružja.

Veliki napredak u tehnologiji helikoptera omogućio je široku upotrebu. Konkretno, Bell UH-1 je bio neophodan u transportu hiljada vojnika, zaliha i oružja.

Takodje Bellovi su spasili zivota hiljade amerikanaca prilikom njihovog transporta do poljskih bolnica. Postoji statistika da je spaseno 99% ranjenih u borbama brzom intervencijom helikoptera. Poljske bolnice su im bile opremljeno prvoklasno, od opreme, lekova i medikamenata do ljudstva i hirurga... Takodje visok je procenat spasenih nogu i ruku, tj, invalidnosti su nastale samo ako su bile neminovne ... Da smo mi imali poljske bolnice na severu Kosova, uz Kosovo 1998 i na Kosovu uopste 1999 sa helikopterima bi bio spasen veliki broj nasih vojnika od invaliditeta i smrti, ali 1998 je bila zona zabranjenog leta , a 1999 nismo mogli od nato aviona ...

 

[Khal Drogo]

Ta godina je bila sudbonosna. Pazi, Abramsov uspon u komandu MACV-a u proleće 1968. došlo je u vreme kada je Hanoj već odlučio da pojača borbe u Južnom Vijetnamu. Iako se nazivaju "mini-Tet", važno je posmatrati ove operacije kao što je to činio Hanoj kao održavanje kontinuiranog ofanzivnog stava

Tet ofanziva nije bila nedeljna, čak i mesec dana bitka. Istina, kampanja je opadala i tekla tokom većeg dela 1968. godine, o čemu svedoče sve veće žrtve na svim stranama.

Slične reakcije mogu se naći i među Južnovijetnamcima. Viši američki savetnici na terenu znali su da je veoma važan program pacifikacije gotovo stao nakon Teta i zaista, Abrams je proveo većinu svojih prvih nekoliko meseci u komandovanju pokušavajući da oživi nevojne i razvojne programe MACV-a.

Ali naizgled nerešiv problem ponovnog uspostavljanja funkcionalne političke zajednice unutar Južnog Vijetnama mučio bi američke napore tokom trajanja rata. Na još jednom nivou, pretpostavke o tome šta bi američka snaga mogla da postigne u jugoistočnoj Aziji nisu uspele u Tetovom tragu.

Poenta moga gore napisanog, posebno nakon pada Sajgona 1975 je da, krugovi ovih mnogih pogrešnih pretpostavki o Tetu i njegovim posledicama morali bi da se izjednače kada se piše istorija američkog rata u Vijetnamu.

Mnogi veterani, a posebno visoki oficiri, našli su utehu u priči koja ističe vojne uspehe "napuštenog trijumfa" koji je obezbedio da američke oružane snage i dalje mogu da preuzmu zasluge za njihovu oštroumnost na bojnom polju. Drugi su otišli korak dalje, sa jednim službenikom koji je tvrdio da izabrani zvaničnici ne mogu da se mešaju u operativna pitanja i upoređivali takvo mešanje sa govorenjem hirurgu kako da seče

Na taj način se istorija Tet ofanzive pretvorila u potragu ne za perspektivom, već za krivicom i načinom da se odrede pobednici i poraženi. Jedan marinac je, na primer, prokleo levičarske aktiviste sa njihovim naglaskom na studijama liberalnih umetnosti i njihovim pokroviteljstvom više klase. Legendarni admiral Sharp recimo, ne slučajno, komandant američkih snaga na Pacifiku od 1964. do 1968. oslonio je "rukopisce" koji su zauzeli centralnu pozornicu i antiratne elemente koji su bili u punom vapaju.

Prema rečima Johna Pradosa, parafraziram, ono što se dogodilo u Tetu su ljudi koji su podlegli predubeđenjima.

Квалитетна анализа и одлична запажања. За сваки ток рата важан је и онај "психолошки рат" гдје је важно мотивисати властите трупе те деморалисати и поколебати непријатеља, пропадандна машинерија има задатак представити догађаје прихватљивим домаћој јавности, по потреби и "уљепшати" истину и унијети дефетизам код противника. А Амери су се нашли током Тет офениве у проблему како објаснити себи те америчкој и свјетској јавности, како се то дођавола уопште могло догодити.

Они јесу ту офензиву приказали као њихову побједу, да је офензива снага Вијетконга и Сјеверновијетнамске народне армије доживјела неуспех, да је план да се тоталним нападом изазове револуција која ће срушити владу Јужног Вијетнама доживио крах, чак да епилог бјеше контрапродуктивна, јер се расположење у Јужном Вјетнаму окренуло против Вијетконга. Но чоњеница је да их је, мислим и на јужновијетнамску војску која је тих година важила као четвртва свјетска војна сила али и више на Оружане снаге Сједињених Држава, уздрмао, истресао из ципела.
Могуће је дошло код виших војних и политичких кругова до отрежњења, можда су тек тада схватили да имају посла са дораслим и опасним противником и да ток рата неће ићи по пројекцији, да ће их противник који је у стању тако опсежно ударити то чинити поново, могуће се већ тада почели размишљати о тзв "иззазној стратегији", како се испетљати из читаве приче а не бити пониженим и задржати увјерење о свјетској суперсили која ће увијек штитити одане савезнике.

Рат је потрајао још седам и по година, са различитим интензитетом. Како то и бива обично у позадини операција трајали су мировни преговори а имали смо и апсурдну ситуацију да је 27. јануара 1973.године потписан мировни споразум између влада Сјеверног Вијетнама и Сједињених Држава, страна које формално нису биле учеснице у рату већ су само помагале (први Вијетконгу, други владу Јужног Вијетнама) странама у сукобу.
Након тог "мировног споразума" како су Сједињене Државе ипак све више опструисале обећања (а развоју догађаја припомогао је и пад Никсона, није да није, мада коначан епилог се не би промијенио али би догађаји ишли успореније) и остављале најоданијег савезника на цједилу а Вијетконг и Сјеверни Вијетнам (који се такође није баш поломио у привржености споразуму) су добијали и све већу помоћ од Совјетског Савеза исход рата је ишао ка свом једином могућем епилогу.

 

[Khal Drogo]

 

[Rogonos]

Квалитетна анализа и одлична запажања. За сваки ток рата важан је и онај "психолошки рат" гдје је важно мотивисати властите трупе те деморалисати и поколебати непријатеља, пропадандна машинерија има задатак представити догађаје прихватљивим домаћој јавности, по потреби и "уљепшати" истину и унијети дефетизам код противника. А Амери су се нашли током Тет офениве у проблему како објаснити себи те америчкој и свјетској јавности, како се то дођавола уопште могло догодити.

Они јесу ту офензиву приказали као њихову побједу, да је офензива снага Вијетконга и Сјеверновијетнамске народне армије доживјела неуспех, да је план да се тоталним нападом изазове револуција која ће срушити владу Јужног Вијетнама доживио крах, чак да епилог бјеше контрапродуктивна, јер се расположење у Јужном Вјетнаму окренуло против Вијетконга. Но чоњеница је да их је, мислим и на јужновијетнамску војску која је тих година важила као четвртва свјетска војна сила али и више на Оружане снаге Сједињених Држава, уздрмао, истресао из ципела.
Могуће је дошло код виших војних и политичких кругова до отрежњења, можда су тек тада схватили да имају посла са дораслим и опасним противником и да ток рата неће ићи по пројекцији, да ће их противник који је у стању тако опсежно ударити то чинити поново, могуће се већ тада почели размишљати о тзв "иззазној стратегији", како се испетљати из читаве приче а не бити пониженим и задржати увјерење о свјетској суперсили која ће увијек штитити одане савезнике.

Рат је потрајао још седам и по година, са различитим интензитетом. Како то и бива обично у позадини операција трајали су мировни преговори а имали смо и апсурдну ситуацију да је 27. јануара 1973.године потписан мировни споразум између влада Сјеверног Вијетнама и Сједињених Држава, страна које формално нису биле учеснице у рату већ су само помагале (први Вијетконгу, други владу Јужног Вијетнама) странама у сукобу.
Након тог "мировног споразума" како су Сједињене Државе ипак све више опструисале обећања (а развоју догађаја припомогао је и пад Никсона, није да није, мада коначан епилог се не би промијенио али би догађаји ишли успореније) и остављале најоданијег савезника на цједилу а Вијетконг и Сјеверни Вијетнам (који се такође није баш поломио у привржености споразуму) су добијали и све већу помоћ од Совјетског Савеза исход рата је ишао ка свом једином могућем епилогу.

Vrlo dobro analizirano. Toplo ti mogu preporučiti knjigu američkog novinara Marka Boudena (veliko ime u to vreme) u njegovoj epohalnoj knjizi "Hue 1968" koja je pažljivo istraživana kako u SAD tako iu u Vijetnamu, rešena sudbina nekadašnje carske rezidencije i laži američkog vojnog vrha u Sjedinjenim Državama izazvale su krizu poverenja koja je značajno doprinela povlačenju Amerikanaca iz Indokine i širenju omladinskog revolta pokreta 1968. godine

Najpoznatija slika je verovatno ona devojke koja, nakon što je napadnuta napalmom, trči gola i vrišteći od bola iz svog zapaljenog sela. Postoji i slika ofanzive Tet koju mnogi povezuju sa smelim napadom na preko 100 gradova i sela u južnom Vijetnamu: prikazan je šef policije glavnog grada Sajgona kako puca u glavu zarobljenog gerilca sa lisicama na rukama pogubljenog po kratkom postupku. Jezivo I kada danas to pogledam.

Ironično, nije postojala takva "ikonična" pojedinačna slika iz Huea (legendarni carski grad). To je bilo i zbog činjenice da su ratni dopisnici bili u Sajgonu ili čak van zemlje u iščekivanju praznika. Tek su vremenom fotoreporteri stigli do starog carskog grada i počeli da dokumentuju krvavu borbu za oslobođenje američkog marinskog korpusa i 1. konjičke divizije armije. Ni ove slike nisu bile "lepe"

U vojnom smislu, Hue, sa svojom velikom tvrđavom iz ranog devetnaestog veka, Citadelom, bio je manje od 100 kilometara od demilitarizovane zone, de fakto granice između Severnog i Južnog Vijetnama od kraja rata u Francuskoj Indokini. Ipak, grad je bio relativno slabo obezbeđen. To je bilo iz dva razloga: Južni Vijetnamci i njihovi američki saveznici uzalud su čekali ofanzivu severnije, bliže DMZ, u američkoj vojnoj bazi Ke San. I njih su uljuljkali izveštaji da Vijetkong i Severni Vijetnamci poštuju praznik Tet.

Kao rezultat toga, nekoliko hiljada pobunjenika i severnovijetnamaca uspelo je da pregazi praktično ceo grad u roku od nekoliko sati

 

[Rogonos]

Da detaljnije objasnim problematiku oko Tet ofanzive

Pogrešnim izviđanjem koje je daleko potcenilo protivničke snage, prvi pokušaj je krvavo propao. Trebalo je da postane svetionik jedne od najdužih i najskupljih bitaka u Vijetnamskom ratu

Po mom mišljenju, problem je od samog početka bio u tome što su viši komandanti imali pogrešne informacije o situaciji u Hueu ili, iz političkih razloga, nisu verovali izveštajima terenskih komandanata. Američki vrhovni komandant, general Vilijam Vestmorlend, dao je dobar primer. Do samog kraja, ostao je pri pogrešnom mišljenju da u Hueu postoji najviše nekoliko džepova otpora. To što je neprijatelj u dobro organizovanoj operaciji pregazio grad i ukopao se nije se uklapalo u njegov prikaz toka rata. Prema Vestmorlendu, Južni Vijetnamci i njihovi američki saveznici su stalno "pobeđivali"

Drugi važan aspekt je takođe nedovoljna oprema. I zbog toga je kontranapad jedva bio planiran, a trupe sa potpuno neadekvatnom opremom (uglavnom lakog pešadijskog naoružanja) upućene su u krvavu borbu od kuće do kuće u kojoj je neprijatelj tvrdoglavo branio svaku ulicu.

Bitno je i ovo da od bitke kod Seula u Korejskom ratu 1951. godine, Amerikanci nisu vodili nijednu veliku bitku u gusto naseljenim područjima. Do tada, Vijetnamski rat se u suštini odvijao na poljima pirinča i u džungli. Izgubljeno je mnogo dragocenog i skupog vremena da bi se trupe upoznale sa taktičkim posebnostima borbe od kuće do kuće i da bi se u skladu s tim opremile.

Ali procena ofanzive Tet na bojnom polju vodila je u ćorsokak. Južnovijetnamci i Amerikanci morali su da priznaju propagandni uspeh svom protivniku jer su njihove stalne tvrdnje da su komunisti na ivici kolapsa i da više nisu sposobni za koordinisane operacije bile očigledno lažne.

Zato ofanziva Tet nije imala najveći uticaj na ratištu, kao ni u Indokini. To je izazvalo najveće udarne talase u SAD, gde je uznemirena publika morala da prizna da je sistematski lagana. Protesti protiv rata, koji je do tada bio glasna afera, više politički marginalni fenomen, postali su popularni.

 

[Rogonos]

Izveštaj Srbina iz pakla Vijetnamskog rata: Vojni dani dezertera Tihomira Momirovića

U vreme kada su događaji iz Vijetnamkog rata popunili naslovne strane svih svetskih medija, 1967. se u Beogradu iznenada obreo dezerter iz američke vojske Tihomir Momirović. Beogradski novinari shvatili su da imaju jedinstvenu priliku. Novinar "Večernjih novosti" Mihailo Marić posvetio je feljtonu Momiroviću, a Svetolik Mitić, čuveni novinar Radio-televizije Beograd, intervjuisao je Momirovića i načinio nacionalnu i specijalnu predstavu. upečatljivo svedočanstvo kako o samom ratu u Vijetnamu, tako i o avanturi jednog Beograda u kojoj su majka i sin udaljeni hiljadama kilometara kovali plan za njegovo bekstvo iz vijetnamskog pakla.

https://oko.rts.rs/istorija/5084053...icki-dani-dezertera-tihomira-momirovica-.html

 

[Rogonos]

Zbog rata u Ukrajini i skorog američkog snabdevanja kasetnim bombama, pada mi na pamet paralela sa bombardovanjem Laosa, koje je u osnovi bio deo Vijetnamskog rata.

Pet decenija nakon završetka Vijetnamskog rata, kasetne bombe nastavljaju da uzimaju žrtve u jugoistočnoj Aziji. Laos posebno pati od efekata bombi koje još nisu eksplodirale. Međutim, poređenja sa Ukrajinom su nezgodna

Od 1964. do 1973. godine, američko vazduhoplovstvo je izvelo skoro 600.000 bombardovanja i bacilo više od 2 miliona tona municije, uključujući preko 270 miliona kasetnih bombi, na malu zemlju bez izlaza na more. Ove brojke je objavio think tank američkog Kongresa. Vlada Laosa procenjuje da je do 80 miliona bombi koje su ispustile kasetne bombe koje još nisu eksplodirale rasuto na više od trećine teritorije zemlje.

"Dudovi" su veliki teret za Laos. Oni nastavljaju da ubijaju i sakate ljude, iako je rat završen pre pet decenija tj otkako je bombardovanje prestalo 1973. godine, više od 25.000 ljudi je ubijeno ili povređeno u eksplozijama neeksplodiranih ubojnih sredstava u Laosu

Posle rata, Ukrajina će verovatno patiti i od te vrste municije koja nije eksplodirala. Međutim, udeo neeksplodiranih ubojnih sredstava koja prete ukrajinskim civilima biće znatno manji nego u Laosu. Kao prvo, manje kasetnih bombi bačeno je na ukrajinsku teritoriju nego na Laos. S druge strane, stopa dud-a je znatno niža: u Laosu se kaže da je iznosila i do 30 odsto. Pentagon, pak, obećava da će Ukrajini isporučiti samo novije tipove kasetne municije sa stopom neuspeha ne većom od 2 odsto, ako je tome verovati

 

[БелиВук]

formerly detained Vietnamese women indicate that American soldiers often gang raped Vietnamese women, used objects or animals, such as reptiles or bugs to sexually assault them, and reportedly used devices to reproductive organs, endure chronic pain as a result

https://digitalcommons.wcl.american.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=2028&context=hrbrief
Западна пропаганда, специфично Америчка пропагира како су амерички војници часни. Масовно силовање вијетнамских жена и то чак екстремно брутално, набијајући им разне предмете и животиње да су добиле хроничне болове. Зашто се ово крије? Што се о овоме не учи у школама и универзитетима на Западу?

 

[Plavooki Treptač]

ima puno američkih filmnova koji prikazuje traume vijetnamskih vojnika zbog stvari koje su tamo radili, uključujući i ubistva nevine dece

 

[БелиВук]

ima puno američkih filmnova koji prikazuje traume vijetnamskih vojnika zbog stvari koje su tamo radili, uključujući i ubistva nevine dece

Врло мало о масовном силовању и то на екстремно бруталне начине који су амерички војници спроводили, познајем Србе и странце који су студирали у Америци и нису учили о овоме. Једу радо америчке школе и универзитети г'вна о Русима и Србима, игноришући масовно силоване Рускиње и Српкиње.

 

[38imak]

Ti si potpuno pomahnitao, kao i ova celokupna tema.