AleksaJ
Buduća legenda
- Poruka
- 37.610
Шпанијом је све досмрти владао Франциско Франко
Уз помоћ католичке цркве
Био је против 'комунизма'...аи против 'демократизма' ...то што је био против 'демократизма' лако му је опроштено јер је био против 'комунизма'
Један од кључних аспеката владавине Француске била је брутална репресија над политичким неистомишљеницима, посебно онима који су били повезани с републиканском страном у грађанском рату. Процјењује се да је током рата убијено на десет хиљада људи, а стотине хиљада су биле затворене, мучене или присиљене на егзил. Режим је користио широк спектар метода за сузбијање опозиције, укључујући масовна погубљења, концентрацијске логоре и системну тортуру.Архивски подаци и свједочанства преживјелих документирају бројне случајеве несталих особа, чија су тијела често бацана у масовне гробнице широм Шпаније.
Францов режим такође спроводи политику „чишћења“ друштва од елемената које сматра субверзивнима, укључујући интелектуалце, уметнике и све оне који су се противили његовој идеологији. Католичка црква, као што је споменуто у тексту, играла је кључну улогу у подршци француском режиму, пружајући му морални легитимитет и помоћ у индоктринацији становништва кроз образовни систем и систем.Црква је често била суучесник у репресији, а многи свештеници су активно судјеловали у идентификацији и пријављивању "непријатеља режима".
Франкова идеологија била је снажно антикомунистичка и антидемократска. Он је себе видео као спасиоца Шпаније од "црвене претње" и либералног каоса. Његов режим је промовисао националистичке и традиционалистичке вредности, с нагласком на јединство Шпаније, католичанство и хијерархијски поредак.Слобода говора, окупљања и политичког деловања биле су строго ограничене, а медији су били под потпуном контролом државе.
Након Другог светског рата, Шпанија је била изолована од већине западних земаља због француске подршке Силама Осовине и ауторитарне природе његовог режима. Уједињени народи су 1946. године донели резолуцију којом су осудили Францов режим и позвали на повлачење велепосланика из Мадрида.Међутим, с почетком Хладног рата, стратешка важност Шпаније као антикомунистичке утврде на југозападу Европе почела је расти.
Сједињене Америчке Државе, у страху од ширења комунизма, почеле су мијењати своју политику према Шпањолској. Године 1953. потписан је Мадридски пакт, споразум о обрамбеној сарадњи између САД-а и Шпаније, који је омогућио САД-у успоставу војних база у Шпанији у замјену за економску и војну помоћ.Овај споразум је де фацто прекинуо међународну изолацију Шпаније и отворио пут за њезино поступно укључивање у западне структуре.
Иако Шпанија није била чланица ЕЕЗ-а током владавине Француске, постојали су економски односи и преговори о трговинским споразумима. Неке европске земље, упркос Франковој ауторитарној владавини, биле су спремне на сарадњу с њим због геополитичких интереса и страха од комунизма. Управо та спремност на прагматичну сарадњу са диктаторским режимом, упркос његовим злочинима и кршењима људских права, може се тумачити као „лицемјерје“ из перспективе оних који су патили под Францовом влашћу. Аргумент је да су западне демократије, које су се декларирале као бранитељи слободе и људских права, биле спремне занемарити те принципе када су у питању били властити стратешки интереси.
Након Францове смрти 1975. године, Шпанија је започела процес транзиције у демократију. Шпанија је поднијела захтјев за чланство у Европској економској заједници 1977. године и постала пуноправна чланица 1986. године.Улазак Шпаније у ЕЕЗ био је симболичан чин који је потврдио њезину демократску трансформацију и повратак у еуропску обитељ демократских држава. Међутим, сјећање на режим Францова и питања о одговорности за његов злочин остала су важна тема у шпањолском друштву и повијесној расправи.
Перцепција „лицемјерја” произлази из контраста између декларираних вредности демократије и људских права које промиче Европска унија (и њезине претече) и повијесне спремности неких њезиних чланица да се сурађују с ауторитарним режимима када је то било политички или економски опортуно.
Већ вековима преобликованој популацији је после франканаметнута 'монархо-католико-кратија'
Уз помоћ католичке цркве
Био је против 'комунизма'...аи против 'демократизма' ...то што је био против 'демократизма' лако му је опроштено јер је био против 'комунизма'
Францов режим: Злочини и ауторитарна владавина
Францисцо Франко Бахамонде владао је Шпанијом као диктатор од краја Шпанског грађанског рата 1939. године па све до своје смрти 1975. године. Његова владавина, позната као франкизам, била је означена изразитим ауторитаризмом, репресијом и суставним кршењем људских права.Један од кључних аспеката владавине Француске била је брутална репресија над политичким неистомишљеницима, посебно онима који су били повезани с републиканском страном у грађанском рату. Процјењује се да је током рата убијено на десет хиљада људи, а стотине хиљада су биле затворене, мучене или присиљене на егзил. Режим је користио широк спектар метода за сузбијање опозиције, укључујући масовна погубљења, концентрацијске логоре и системну тортуру.Архивски подаци и свједочанства преживјелих документирају бројне случајеве несталих особа, чија су тијела често бацана у масовне гробнице широм Шпаније.
Францов режим такође спроводи политику „чишћења“ друштва од елемената које сматра субверзивнима, укључујући интелектуалце, уметнике и све оне који су се противили његовој идеологији. Католичка црква, као што је споменуто у тексту, играла је кључну улогу у подршци француском режиму, пружајући му морални легитимитет и помоћ у индоктринацији становништва кроз образовни систем и систем.Црква је често била суучесник у репресији, а многи свештеници су активно судјеловали у идентификацији и пријављивању "непријатеља режима".
Франкова идеологија била је снажно антикомунистичка и антидемократска. Он је себе видео као спасиоца Шпаније од "црвене претње" и либералног каоса. Његов режим је промовисао националистичке и традиционалистичке вредности, с нагласком на јединство Шпаније, католичанство и хијерархијски поредак.Слобода говора, окупљања и политичког деловања биле су строго ограничене, а медији су били под потпуном контролом државе.
Међународне реакције и перцепција лицемјерја ЕУ
Перцепција „лицемјерја ЕУ” у контексту франковачке владавине произлази из сложености међународних односа током Хладног рата. Иако је Европска унија, у свом данашњем облику, настала знатно након франковачке смрти, њезине претече – Европска економска заједница (ЕЕЗ) и Европска заједница за угљен и челик (ЕЗУЧ) – постојале су током франковачке владавине.Након Другог светског рата, Шпанија је била изолована од већине западних земаља због француске подршке Силама Осовине и ауторитарне природе његовог режима. Уједињени народи су 1946. године донели резолуцију којом су осудили Францов режим и позвали на повлачење велепосланика из Мадрида.Међутим, с почетком Хладног рата, стратешка важност Шпаније као антикомунистичке утврде на југозападу Европе почела је расти.
Сједињене Америчке Државе, у страху од ширења комунизма, почеле су мијењати своју политику према Шпањолској. Године 1953. потписан је Мадридски пакт, споразум о обрамбеној сарадњи између САД-а и Шпаније, који је омогућио САД-у успоставу војних база у Шпанији у замјену за економску и војну помоћ.Овај споразум је де фацто прекинуо међународну изолацију Шпаније и отворио пут за њезино поступно укључивање у западне структуре.
Иако Шпанија није била чланица ЕЕЗ-а током владавине Француске, постојали су економски односи и преговори о трговинским споразумима. Неке европске земље, упркос Франковој ауторитарној владавини, биле су спремне на сарадњу с њим због геополитичких интереса и страха од комунизма. Управо та спремност на прагматичну сарадњу са диктаторским режимом, упркос његовим злочинима и кршењима људских права, може се тумачити као „лицемјерје“ из перспективе оних који су патили под Францовом влашћу. Аргумент је да су западне демократије, које су се декларирале као бранитељи слободе и људских права, биле спремне занемарити те принципе када су у питању били властити стратешки интереси.
Након Францове смрти 1975. године, Шпанија је започела процес транзиције у демократију. Шпанија је поднијела захтјев за чланство у Европској економској заједници 1977. године и постала пуноправна чланица 1986. године.Улазак Шпаније у ЕЕЗ био је симболичан чин који је потврдио њезину демократску трансформацију и повратак у еуропску обитељ демократских држава. Међутим, сјећање на режим Францова и питања о одговорности за његов злочин остала су важна тема у шпањолском друштву и повијесној расправи.
Перцепција „лицемјерја” произлази из контраста између декларираних вредности демократије и људских права које промиче Европска унија (и њезине претече) и повијесне спремности неких њезиних чланица да се сурађују с ауторитарним режимима када је то било политички или економски опортуно.
Већ вековима преобликованој популацији је после франканаметнута 'монархо-католико-кратија'
