НАСТАВАК
Albanski predlozi – „Kao jedinu temu koja je bila na stolu smo tada videli nezavisnost Kosova“
Dobrica Ćosić predlagao je podelu pre pola veka
Od autonomije preko pune nezavisnosti do vraćanja za sto – ovako su se kretali planovi albanskih političara.
Prekid bombardovanja, prelazak na političke pregovore i autonomiju Kosova u okviru tadašnje SRJ – ovo su bili zahtevi koje je
Ibrahim Rugova, nekadašnji predsednik Kosova, pred TV kamerama javnog servisa Srbije uputio Slobodanu Miloševiću 1999. godine.
Ipak, Albanci sa Kosova su nakon ulaska međunarodnih snaga na Kosovo bili isključivo za nezavisnost, kaže za BBC na srpskom Fatmir Šeholi, direktor Instituta za afirmaciju međuetničkih odnosa iz Prištine.
„Nakon prve privremene vlade Kosova bili su održani i prvi parlamentarni izbori i Albanci sa Kosova su kao jedinu temu koja je bila na stolu tada videli nezavisnost Kosova.
„U tom periodu kada je premijer Srbije bio Zoran Đinđić mogli smo prećutno da čujemo od strane međunarodnog faktora da postoji ideja o podeli Kosova koju zagovara Đinđić.“
Ali ta ideja, kaže Šeholi, nije naišla na podršku među Albancima „pa je potom međunarodni faktor pokrenuo ideju o Ahtisarijevom planu koji je i doneo nadzornu nezavisnost“.
U februaru 2010. godine, održan je skup pod nazivom „Sabor Srba sa Kosova i Metohije“ na kojem je odbačen
plan tadašnjeg šefa misije Euleks Pitera Fejta i Hašima Tačija o integraciji severnog dela Kosova i Metohije.
Poznat je i
plan Bedžeta Pacolija, ministra spoljnih poslova u kosovskoj vladi, koji je predviđao se sever KiM pretvori u slobodnu ekonomsku zonu, poput zone Džebal Alija u Dubaiju.
„Sever je bolna tačka i bilo bi mnogo jednostavnije kada bi Kosovo direktno razgovaralo sa Srbima kako živeti dalje, ekonomski sarađivati, ukinuti granicu, omogućiti slobodno kretanje ljudi, robe i kapitala. Od 2007. se zalažem da se ekonomskim sredstvima reše mnogi problemi. Smatram da je na severu odavno trebalo da se interveniše investicijama“, rekao je Pacoli 2012. godine.
Na konstataciju da nije moguće postići dogovor sa Srbima na severu ukoliko se spominje državnost Kosova, on je rekao da se zbog toga zalaže za razgovore.
Šeholi dodaje da je jedna od ideja koja se pojavila nakon što su počeli pregovori Beograda i Prištine 2011. godine, bila o Zajednici srpskih opština koja je u jednoj rečenici i usvojena
Briselskim sporazumom.
Veton Suroi, Ibrahum Rugova, Hašim Tači i Redžep Ćosja rukuju se posle potpisivanja Sporazuma u Rambujeu, koji delegacija Srbije nije prihvatila
Marti Ahtisari i rešenja sa strane
Izveštaj generalnog sekretara UN Ban Ki Muna koji je krajem novembra 2008. podnet Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, sadržao je plan u šest tačaka o UNMIK-u i raspoređivanju Euleksa.
Policija i carina, kao i pravosudni sistem u zonama nastanjenim Srbima na Kosovu bili bi „pod kišobranom“ UN-a. U zonama u kojima žive Albanci, policija, carina i pravosuđe radili bi sa Euleksom.
Plan je predviđao otvaranje devet novih policijskih stanica za manjine koje će kontrolisati međunarodne snage.
Definitivno najpoznatiji ‘međunarodni plan za Kosovo’ svakako je predlog finskog diplomate i specijalnog izaslanika UN-a
Martija Ahtisarija iz 2007. godine.
Tim planom je predviđena široka autonomija za srpske opštine uz punu vlast Prištine. Nakon pritisaka iz Rusije i pretnje vetom, Savet bezbednosti UN-a je odbacio Ahtisarijev plan.
Ipak, upravo ovaj plan je bio osnova za proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008.
Kosovo bi po ovom planu imalo otvorenu tržišnu ekonomiju sa slobodnom konkurencijom, pravo da ugovara i sklapa međunarodne sporazume, ali i pravo da traži članstvo u međunarodnim organizacijama, poput Interpola.
Rezolucija 1244:
- Rezoluciju 1244 usvojio je Savet bezbednosti UN 10. juna 1999. godine sa ciljem političkog rešenja krize na Kosovu, nakon bombardovanja Srbije
- Ovom rezolucijom odobreno je međunarodno, vojno i civilno prisustvo u SRJ i uspostavljanje Privremene administrativne misija OUN na Kosovu (UNMIK)
- Kosovo i Metohija su stavljeni pod mandat UN
- Rezolucija 1244 usledila je nakon saglasnosti tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili Marti Ahtisari i bivši ruski premijer Viktor Černomirdin koji su uključivali povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije
- Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu kojim je okončano bombardovanje SRJ nakon 79 dana
Zvanični jezici Kosova bili bi albanski i srpski.
Bitna stavka za Srbiju bila bi da Kosovo ne bi smelo da traži ujedinjenje ni sa jednom državom ili delom neke države, poput Albanije.
Ahtisarijev tekst sadrži i deo koji govori o pravima srpske zajednice na Kosovu. U Vladi Kosova zagarantovano je jedno ministarsko mesto i jedno mesto zamenika ministra za Srbe, dok zakoni ne bi bili usvojeni ukoliko za njih ne glasaju i Srbi. Mitrovica bi bila podeljena na dve opštine – severnu i južnu.
U februaru 2007. godine Skupština Srbije, odmah po konstituisanju novog saziva, usvojila je većinom glasova
Rezoluciju o Kosovu kojom su odbačeni svi stavovi iz predloga Ahtisarija.
Tu je i plan Karla Bilta, švedskog ministra spoljnih poslova i Erharda Buseka, bivšeg koordinatora Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope, poznat pod nazivom
Ahtisari plus. Po ovom planu međunarodno vojno i civilno prisustvo na Kosovu je trebalo da bude zasnovano na Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244, uz pomoć odluke generalnog sekretara UN koji bi dao autoritet misiji EU u oblasti policije i pravosuđa.
Severu Kosova Bilt je namenio sudbinu istočne Slavonije – odnosno postepene reintegracije severa u nezavisno Kosovo.
Više od deset godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 116 zemalja, a Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjene nacije.
