Uteha

pikax:
Da, odgovor bi bio - potisnem, pobegnem. Ako ostanem pri toj emociji - poludeću.
Kliknite za proširenje...
2e956e1f3f221971fd0d0507298de311.jpg
 
Zelena milja:
Na koji način se umirujete, kada vam je teško?
Poznajem ljude kojima to nije potrebno, jaki su ili su bezosećajni.
Ne znam da li im treba zavideti na tome. Ponekad mi se čini najbolja opcija biti kamen.
Ono šta me zanima su načini kojima olakšavate sebi momente koji vas poremete. Da li je to ignorisanje sopstvenih emocija? Suze ( oni koji to mogu ), neki hobi, spavanje ili fizički rad?
Možda razgovor?

Autorska 💛
Kliknite za proširenje...
Samo sacekas da prodje, kao neka vremenska nepogoda, oluja...Bilo bi bas previse da neko ima resenje za to i moze da kontrolise svoja osecanja...Nekako bi ogolio zivot i to vise nebi bio zivot...
 
Lorelajn:
Sada doživljavam samo smrt ili tešku bolest bližih kao tragediju.
Tada bukvalno se stavim na autopilot i idem dan za danom, totalno mi transformiše boje života, ne vidim ništa lepo niti vredno neki period dok ne postane lakše. Ne osećam sreću u ničemu. Ne osećam utehu u ničemu. Možda u prirodi.
Kliknite za proširenje...
Svi pre ili kasnije prođemo tu životnu fazu.
Imamo snage da izdržimo sve dok takva životna faza traje.

Kada sve prođe, tek tada nas sustigne sve: trpljenje, briga, tuga.
Treba slediti organizam, odbolovati u tišini.
Posle svega ne ostanemo isti. Nekako se prekalimo, očvrsnemo, možda pomalo i ogrubimo.
Svaki sledeći put podnosimo lakše, ili ojačamo ili nam otupe osećanja.

Kada su mi roditelji umrli, već sam bila ' prekaljena'. Čini mi se da nisam imala snage da ih ožalim kako treba i kako su zaslužili.

Veliki sam emotivac bila, sve se promenilo...
 
Smrt držim za neminovan proces kraja življenja. Nema tu mnogo filozofije. Naravno da žalim, ali mi je u podsvijesti uvijek da smo samo od danas do sutra. Neko ima više sreće, neko manje.
 
Zelena milja:
Na koji način se umirujete, kada vam je teško?
Poznajem ljude kojima to nije potrebno, jaki su ili su bezosećajni.
Ne znam da li im treba zavideti na tome. Ponekad mi se čini najbolja opcija biti kamen.
Ono šta me zanima su načini kojima olakšavate sebi momente koji vas poremete. Da li je to ignorisanje sopstvenih emocija? Suze ( oni koji to mogu ), neki hobi, spavanje ili fizički rad?
Možda razgovor?

Autorska 💛
Kliknite za proširenje...
Литургија. Разговор. Спавање.
Јутро је паметније од вечери
 
Brojim. Dodirujem palcem svaki prst i izgovaram ličnu molitvu od jedne rečenice. Smirena sam i kontrolisana osoba, ako me nešto poremeti nosim to sa sobom dok ne budem sama. Kada je smrt u pitanju, moja majka je uvek govorila " samo neka ide po redu". Svi umiremo, to je deo života....moji roditelji su odavno mrtvi, pazila sam ih i negovala, teško je kada odu, ali bila sam spremna....
 
lapsi:
Meni je san utjeha. Kada sam tužna, razočarana, depresivna...ja spavam. Svaki slobodan trenutak koristim da utonem u san.
Isto i kada imam problema ja spavam.
To je nešto ,,u meni,,! Kada sam bila dijete, ako bi se desilo da dobijem lošiju ocjenu, ja kući i spavam.
Kliknite za proširenje...
Nema šanse da spavam, nažalost :lol:
To što si opisala se zove neurotski beg u san.
 
Zelena milja:
Na koji način se umirujete, kada vam je teško?
Poznajem ljude kojima to nije potrebno, jaki su ili su bezosećajni.
Ne znam da li im treba zavideti na tome. Ponekad mi se čini najbolja opcija biti kamen.
Ono šta me zanima su načini kojima olakšavate sebi momente koji vas poremete. Da li je to ignorisanje sopstvenih emocija? Suze ( oni koji to mogu ), neki hobi, spavanje ili fizički rad?
Možda razgovor?

Autorska 💛
Kliknite za proširenje...
ne treba zavideti onima koji su "bez emocija", to je stanje koje je sve, samo ne zdravo
ja sam mislila da je to dobar način da se rešim loših osećaja, ali kad se jednom isključe, onda više ne osećaš ni ono lepo
godinama nisam umela da zaplačem i mislila sam da je to baš kul, da sam jaka i da je super što me ništa ne dotiče, kao funkcionalnija sam
a onda sam shvatila da ne mogu ničemu ni da se obradujem, baš je bila neka ravna crta
i utiče to na svaki aspekt života, na porodične odnose, prijateljske, romantične, na posao, bukvalno sve ide bez emocija
u nekom momentu sam shvatila da ne želim da budem mrtva iznutra i mic po mic došla sam do toga da sada plačem kao kiša zbog svake malo jače emocije
i to mi se mnogo više sviđa
nekako mi je to "otpuštanje" emocija kroz plač osnova za dolaženje do nekog unutrašnjeg mira, ali ujedno primenjujem i neke druge stvari
npr ostajanje u nekoj samoći neko vreme, analiza situacije, zamišljanje najgorih scenarija koji bi mogli da proiziđu iz date stresne situacije i onda lagano ublažavanje situacije kroz zamišljanje nekih blažih varijanti, odnosno nekakva racionalizacija potencijalnih događaja i izbegavanje katastrofiziranja
izbegavam priču sa drugima, jer često mogu da mi usmere misli na nešto što nije realno, bilo to dobro ili loše, svejedno ne želim da idem ka ekstremima
takođe, pošto su takve situacije često van naše kontrole, ja pokušavam da uspostavim kontrolu nad nekim drugim stvarima u životu, pa tada postajem i produktivnija na poslu, jer počinjem da detaljno planiram obaveze
nekada sam imala manične kupovine svega i svačega da bih se u tom momentu osećala bolje, a sada sam to zamenila baš suprotnom stvari- planiranje svakog troška
fizička aktivnost mi je obavezna u takvim momentima, jer pomaže učvršćivanju sna koji je najviše na udaru zbog izloženosti stresu
tada izbegavam i alkohol, a inače nisam osoba koja je neki protivnik konzumacije istog, jer tada on samo pojačava tu neku emociju koja izaziva nelagodu
ima tu još neki stvari, da ne kažem rituala, jer i njih se trudim da se oslobodim, ali to se razlikuje od situacije do situacije
nekog univerzalnog rešenja nema i jedino što smatram činjenicom je to da bilo kakva vrsta zenamarivanja, poricanja i guranja svega pod tepih nisu i ne smeju da budu prihvatljivi
 
Zelena milja:
Ono šta me zanima su načini kojima olakšavate sebi momente koji vas poremete. Da li je to ignorisanje sopstvenih emocija? Suze ( oni koji to mogu ), neki hobi, spavanje ili fizički rad?
Možda razgovor?
Kliknite za proširenje...
Vremenom sam usvojila specifičnu tehniku prevazilaženja kriznih momenata, a to je da unapređujem svoj životni prostor čišćenjem, sređivanjem, razmeštanjem nameštaja, radom na dvorištu i sl. , po ugledu na-sredi svoje dvorište!
Povremeno bih samo da prespavam period, a ono... ne čeka me ništa unapred urađeno, tako da i kad spavam, zabrinuta sam.
Brinem se, ne mogu spavati mirno. Kad god se probudim, čeka me to-Uradi Sam!
 
Zelena milja:
Na koji način se umirujete, kada vam je teško?
Poznajem ljude kojima to nije potrebno, jaki su ili su bezosećajni.
Ne znam da li im treba zavideti na tome. Ponekad mi se čini najbolja opcija biti kamen.
Ono šta me zanima su načini kojima olakšavate sebi momente koji vas poremete. Da li je to ignorisanje sopstvenih emocija? Suze ( oni koji to mogu ), neki hobi, spavanje ili fizički rad?
Možda razgovor?

Autorska 💛
Kliknite za proširenje...
Za relativno "male" teške stvari uteha se pronađe. Čak i za tešku bolest u nečijoj priči, rečenici sa interneta nađeš tračak nade da se to može prevazići i ta nada ti bude uteha.

Ono gde ja ne vidim kako roditelj koji recimo izgubi dete (pod detetom mislim i ono od 10 i ono od 15 i ono od 35 godina) od teške bolesti može da nađe utehu.
Verujem da postane svestan besmisla religije i naivnosti dotadašnjeg verovanja što verovatno otežava pronalazak utehe jer neće da vređa svoju inteligenciju i skrene misli i tugu za svoje pokojno dete.
Gleda kako mu dete umire "po drugi put" u sećanjima i radnjama mnogih u mestu posle svega mesec-dva dana što verujem da jako boli. Ljudi su nastavili svojim životima. Sete ga/je se ponekad jer je neka situacija asocirala na njega/nju. Ali vreme surovo teče i ona/on postaju prošlost, nešto što se desilo davno, neko ko je živeo tu pre 10-15 godina...Roditelj obilazi onaj grob, čupa korov,pali sveću,zaliva, to postaje nešto kao mehanički.Znaš da su ispod kosti. Dan za danom roditelj stari, sve ređe ide na groblje. Bol je i ko će obilaziti grob kada i njega više ne bude...
 
Kada mi je teško, tj kada se osećam tužno, plačem i to mi pomaže. Zatim pomaže i pisanje u terapeutske svrhe ( pisanje dnevnika ).

Uteha je i moja mačka koja oseća i moje neraspoloženje i raspoloženje.

Čitanje je takođe jedan vid utehe, sređivanje kuće...
 
Meklaud:
Za relativno "male" teške stvari uteha se pronađe. Čak i za tešku bolest u nečijoj priči, rečenici sa interneta nađeš tračak nade da se to može prevazići i ta nada ti bude uteha.

Ono gde ja ne vidim kako roditelj koji recimo izgubi dete (pod detetom mislim i ono od 10 i ono od 15 i ono od 35 godina) od teške bolesti može da nađe utehu.
Verujem da postane svestan besmisla religije i naivnosti dotadašnjeg verovanja što verovatno otežava pronalazak utehe jer neće da vređa svoju inteligenciju i skrene misli i tugu za svoje pokojno dete.
Gleda kako mu dete umire "po drugi put" u sećanjima i radnjama mnogih u mestu posle svega mesec-dva dana što verujem da jako boli. Ljudi su nastavili svojim životima. Sete ga/je se ponekad jer je neka situacija asocirala na njega/nju. Ali vreme surovo teče i ona/on postaju prošlost, nešto što se desilo davno, neko ko je živeo tu pre 10-15 godina...Roditelj obilazi onaj grob, čupa korov,pali sveću,zaliva, to postaje nešto kao mehanički.Znaš da su ispod kosti. Dan za danom roditelj stari, sve ređe ide na groblje. Bol je i ko će obilaziti grob kada i njega više ne bude...
Kliknite za proširenje...
Nepreboljivo.
Nepodnošljivo.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top