Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Latini su sinonim za katolike.
-
- Popularno:
- Vožd Karađorđe vs knez Miloš. Ko je...
- Koji je bio najbolji korpus Vojske...
- Vozovi tutnjali, a varošica rasla
- Plašite li se novogradnje?
- Da li volite pametne muškarce?
- Srbija želi da kupi HEP ( hrvatsku...
- Нобелова Награда за Мир
- NIS: danas prestaju sa radom kartice za...
- Zašto Srbija ne otkupi NIS?
- Da li je to usledio poziv? Vučić obrnuo...
Uskoci & Morlaci
- Začetnik teme Urvan Hroboatos
- Datum pokretanja
Latini su sinonim za katolike.
Ма сабери се! Ја сам Морлак па везе немам са ''поромањеним Балканцима''.
- Poruka
- 5.190
Koja je razlika između Torlaka i Morlaka?
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
Текст из "Православља":
Pravoslavni hramovi Severne Dalmacije
U susretu sa latinskim Zapadom
Radovan Pilipović
Imperijalni limesi prolazili su preko teritorije koju je tokom ranog srednjeg veka naselio srpski narod. Oni su nametnuli ograničenja i odredili tokove koji će se u velikoj meri odraziti na srpsku nacionalnu sudbinu. Politička konfuzija i državotvorna rasejanost pokazana sa srpske strane u XX veku dobrim delom duguje globalnim determinantama kao što su geografski položaj i sudar imperija koji se odigravao preko teritorije srpskog nacionalnog bića.
Srbi u Dalmaciji poseduju mukotrpno iskustvo bitke za nacionalni i verski identitet. Pravoslavlje je formiralo srpski nacionalni karakter. Sociološkim rečnikom iskazano, pravoslavna vera je konstituens nacionalne svesti kod Srba. To ne ograničava vaseljensku poruku Hristove nauke, naprotiv, Srpstvo se civilizacijski uzdiglo kroz istočno Hrišćanstvo.
U zapadnim delovima Balkanskog poluostrva, u obalskom pojasu Dalmacije i u kontinentalnoj zoni, tzv. „Zagori“, Pravoslavlje se susretalo sa latinitetom, religioznim i običajnim. Sa jednim mentalitetom koji je imao iste spoljašnje uslove razvoja kao i srpsko-pravoslavni. Tu naročito spadaju ratno okruženje i stalna opasnost od materijalne oskudice. Međutim, latinskom mentalitetu je nedostajala jedna epska dimenzija. I kada bi za njom posezao, kao što je to činio fratar Andrija Kačić Miošić (1690-1760), jedine prave uzore je imao u junacima srpske nacionalne istorije: Nemanjićima, caru Lazaru i Marku Kraljeviću ili u srpskim uskocima: Iliji Smiljaniću, Janku Mitroviću, Stojanu Jankoviću i drugima.
SRBI ILI MORLACI?
Srpska vera u Dalmaciji je oslonjena na nemanjićke temelje i na nemanjićko predanje. Postanak manastira Krupa duguje seobi kaluđera iz istoimenog manastira u Bosni 1317. godine, a Krka nastade 1350. godine brigom sestre cara Dušana, Jelene, udate Šubić. Manastir Dragović je podignut 1395. godine. Osmanska ekspanzija dovela je do etničkog pomeranja. Srednjovekovnu srpsko-hrvatsku granicu, reku Cetinu, prelaze Srbi u čitavim porodicama i rodovima, već od sredine XV veka, a kroz XVI vek popunjavaju, demografski ispražnjen, prostor od Knina prema Zadru.
U izvorima rimokatoličke provenijencije, pisanim na latinskom jeziku, zaleđe Knina spada već sredinom XV veka u „krajeve nevernika“, odnosno te oblasti su in partibus infidelium. Sukobi Mletačke republike i Osmanskog carstva nisu prošli bez vidne uloge srpskog naroda. Gubitak države i političke elite koja bi obnovila istu, uputio je Srbe da na strani rimokatoličkih hrišćanskih sila ratuju protiv Turaka. Mletački generalni providuri u Dalmaciji i ratni komandanti govore o vrednosti Srba, njihovoj „upotrebljivosti“ u okršajima sa Turcima.
Srbi su za Veneciju bili Morlaci, stočari, dobri ratnici, ali i jedna surova i gruba, definitivno neuglađena šizmatička rulja. Morlakija nije bila samo geografska, nego i duhovna sfera, to je način života, stešnjenost između planina i mora, turske svireposti i latinske lukavštine. Morlak, i da jeste jednostavna antropološka simbioza Romana (Vlaha) i Srba, kako bi to htela hrvatska nauka, posmatran kroz prizmu etnopsihologije sav je u srpskim tradicijama, u srpskim emocijama, istorijskim predanostima i zaokupljenostima. „Morlak“ žali za Kosovom, peva o caru Lazaru i slavi Miloša Obilića. Pre bi trebalo reći da je Morlak Srbin koji je dobio dosta od primorskog romanskog društvenog uticaja.
Iako današnja istoriografija, pisana za hrvatske crkvene potrebe, naročito insistira na morlačkom i vlaškom poreklu Pravoslavlja u Hrvatskoj, mletački izvori nedvosmisleno svedoče: „Svi stanovnici se nazivaju Morlacima, a oni su narod srpske i šizmatičke vere“, veli jedan zvanični izveštaj iz 1553. godine. Generalni providur Đakomo Foskarini piše venecijanskoj vladi 1572. godine o stanovništvu kliškog sandžaka, u kome ima ukupno 6837 domova, a u njih 6277 „stanuju hrišćani, čije porodice su mnogočlane, budući da je kod Morlaka običaj da stanuju zajedno braća i rođaci. Turci žive odvojeno. Ovi hrišćanski narodi su srpske vere...“
PRAVOSLAVLjE NA JADRANU
Ratovi su sa sobom povlačili seobe. Seobe su na ovim prostorima bile česte koliko i ratovi. Za Kandijskog rata (1645-1669) veliki broj Srba se iz dalmatinske Zagore i Bukovice selio na zemljište pod mletačkom vlašću na prostor Ravnih Kotara. Tako je generalni providur L. Foskolo dopustio Srbima da se skrase u neposrednoj blizini Zadra, a dekretom od 20. novembra 1649. godine ustupa im za verske potrebe napuštene crkve Madonna degli uliv i na Bellafusa i San Giovannino uz zadarske gradske bedeme. Venecija je u potrebi za ljudskim resursima podnosila srpsku „šizmatičku“ veru i davala male povlastice, ali čim bi prošlo ratno doba, pravoslavni su potpadali pod državne pritiske da se odreknu Pravoslavlja i pristupe uniji. Neke slučajeve opiranja pritiscima i primere pravoslavnog ispovedništva navodi izveštaj fra Bartolomea iz Kongregacije za propagandu vere: „Oni koji nisu hteli da prigrle našu veru poslati su na galije kao zarobljenici, ili su sa ženama prodati puljanskim trgovcima i prebačeni u Italiju i druga mesta...“
U drugoj polovini XVII, odnosno početkom XVIII veka parohijske crkve u Crnom, u Polači kod Benkovca i Smokoviću potpale su pod vlast zadarskog biskupa. Ista sudbina je zadesila i trooltarsku crkvu u Filip-Jakovu (možda je bilo reč o glavnoj crkvi sa dve kapele, kako izvor tumači Nikodim Milaš). U Crnom i u Filip-Jakovu su pravoslavne crkve srušene na intervenciju rimokatoličkih prelata. Dalje se može napraviti poduži spisak pravoslavnih hramova koji su silom mletačkih vlasti oteti od pravoslavnih. Godine 1688. crkva Sv. Nikole u okolini Vrlike i crkva Sv. Spasa 1696. godine u Vrelu Cetine date su rimokatolicima.
U istom periodu, pravoslavna crkva Sv. apostola Luke u Grabovcima postala je Sv. Jurja, Sv. Spasa u Ždrapnju postala je Sv Bartula, Sv. Kuzmana i Damjana u Morpolači pretvorena je u hram Sv. apostola Petra... U drugoj polovini XVI veka srušena je pravoslavna crkva u Klisu, koju je, po tradiciji, podigao bosanski i srpski kralj Tvrtko. Prema neobjavljenom mišljenju profesora Svetozara Dušanića, crkva u Klisu bila je posvećena Blagovestima. Crkva u Trogiru je jedan vek kasnije oduzeta od pravoslavnih i data rimokatolicima. Crkva u mestu Posedarje, između Zadra i Maslenice, srušena je krajem XVII veka. Postoje podaci da je beogradski episkop Kirilo 1692. godine došao sa 600 pravoslavnih Srba koje je naselio u neposrednu okolinu Zadra, i baš u Posedarju podigao crkvu koja je docnije srušena na nagovor rimokatoličkih prelata.
Mletačke vlasti i jerarhija Rimokatoličke crkve nisu dozvoljavali 1682. godine podizanje pravoslavnih hramova u Skradinu i Splitu. Jezuitski duh, ili pre duh Dioklecijana, toliko je snažan u Splitu, da se može pratiti sve do naših dana (o istoriji zabranjivanja i suprotstavljanja podizanju pravoslavnog hrama u Splitu u XX veku može se čitati u knjizi Veljka Đurića Mišine Šta će u Splitu Sveti Sava, Beograd, 2007).
U Šibeniku postoje dve pravoslavne crkve, Sv. Spasa iz 1778. i Sv. Julijana iz 1569. godine. Dokumentovano je postojanje i starijeg hrama na mestu Spasove crkve „na Varošu“ blizu pravoslavnog groblja. O tome svedoči dukal iz 1739. godine, da je na mestu pomenute grobljanske crkve postojala stara crkva za koju se kaže da je „eretta del 1681“.
- - - - - - - - - -
PRAVOSLAVNI GRCI U DALMACIJI
Poslenici Rimokatoličke crkve u XIX veku nisu krili činjenice da su u prošlosti postojali procesi konverzija, prelaženja sa pravoslavne na latinsku veru. Tako, sveštenik Mihovil Pavlinović (1831-1887) beleži: „Priča je u puku da u davne vieke Poljičani su bili istočnoga obreda, kao što dobar dio dalmatinskih Zagoraca...“ Za razvaline u Potravlju kod Sinja se pripovedalo da su tamo stanovali „Grci“.
U primorskom dalmatinskim gradovima postojale su crkve koje su služile verskim potrebama jelinskih zajednica na istočnom Jadranu i bile pod duhovnom vlašću grčkog filadelfijskog arhiepiskopa u Veneciji. To su bile crkve Sv. Ilije u Zadru, Sv. Bogorodice u Šibeniku, Sv. Nikole u Puli i Sv. Venerande na ostrvu Hvar. Ove parohije se pominju u dokumentu iz 1705. godine, kojim Melentije Tipaldi dokazuje svoja juisdikcijska prava nad pravoslavnima u Dalmaciji, jer su i njegovi prethodnici krajem XVI i početkom XVII veka imali u duhovnoj vlasti ove bogomolje. Njih je 1616. obilazio arhiepiskop Gavrilo, koji je i umro „u grčkom manastiru Sv. Venerande na Hvaru“. Crkva Sv. Venerande na Hvaru podignuta je, kako se smatra, početkom XVI veka za grčke mornare koji su služili na mletačkim galijama. U primorskoj rimokatoličkoj balkanskoj terminologiji pod sv. Venerandom se podrazumeva sv. Paraskeva - sv. Petka. Vremenom su se kraj ove crkve nastanili monasi koji su se strogo držali i čuvali istočnu liturgijsku praksu. Vernost starovizantijskom i pravoslavnom ledž credendi pokazali su ti kaluđeri koji su papskom vizitatoru Agostinu Valijeru 1579. godine odgovorili da „Sveti Duh ishodi od Oca“, oglušivši se o njegov zahtev da se u čitanje Simvola Vere ubaci i na liturgiji čita „i od Sina“. Zvonik ove crkve je stradao u ruskom bombardovanju 1808. godine. Austrijska vojna vlast pretvorila je bivši manastir u tvrđavu, a pre njih su to učinili Francuzi. U doba bivše Jugoslavije, na ruševinama nekadašnjeg manastira je bila pozorišna letnja scena (G. Novak, Hvar kroz stoljeca, Zagreb 1960, str. 176). Danas, u vreme suverene Hrvatske, na istom mestu postoji noćni klub „Veneranda“ neprimerenog nenj age sadržaja.
Pravoslavni hramovi Severne Dalmacije
U susretu sa latinskim Zapadom
Radovan Pilipović
Imperijalni limesi prolazili su preko teritorije koju je tokom ranog srednjeg veka naselio srpski narod. Oni su nametnuli ograničenja i odredili tokove koji će se u velikoj meri odraziti na srpsku nacionalnu sudbinu. Politička konfuzija i državotvorna rasejanost pokazana sa srpske strane u XX veku dobrim delom duguje globalnim determinantama kao što su geografski položaj i sudar imperija koji se odigravao preko teritorije srpskog nacionalnog bića.
Srbi u Dalmaciji poseduju mukotrpno iskustvo bitke za nacionalni i verski identitet. Pravoslavlje je formiralo srpski nacionalni karakter. Sociološkim rečnikom iskazano, pravoslavna vera je konstituens nacionalne svesti kod Srba. To ne ograničava vaseljensku poruku Hristove nauke, naprotiv, Srpstvo se civilizacijski uzdiglo kroz istočno Hrišćanstvo.
U zapadnim delovima Balkanskog poluostrva, u obalskom pojasu Dalmacije i u kontinentalnoj zoni, tzv. „Zagori“, Pravoslavlje se susretalo sa latinitetom, religioznim i običajnim. Sa jednim mentalitetom koji je imao iste spoljašnje uslove razvoja kao i srpsko-pravoslavni. Tu naročito spadaju ratno okruženje i stalna opasnost od materijalne oskudice. Međutim, latinskom mentalitetu je nedostajala jedna epska dimenzija. I kada bi za njom posezao, kao što je to činio fratar Andrija Kačić Miošić (1690-1760), jedine prave uzore je imao u junacima srpske nacionalne istorije: Nemanjićima, caru Lazaru i Marku Kraljeviću ili u srpskim uskocima: Iliji Smiljaniću, Janku Mitroviću, Stojanu Jankoviću i drugima.
SRBI ILI MORLACI?
Srpska vera u Dalmaciji je oslonjena na nemanjićke temelje i na nemanjićko predanje. Postanak manastira Krupa duguje seobi kaluđera iz istoimenog manastira u Bosni 1317. godine, a Krka nastade 1350. godine brigom sestre cara Dušana, Jelene, udate Šubić. Manastir Dragović je podignut 1395. godine. Osmanska ekspanzija dovela je do etničkog pomeranja. Srednjovekovnu srpsko-hrvatsku granicu, reku Cetinu, prelaze Srbi u čitavim porodicama i rodovima, već od sredine XV veka, a kroz XVI vek popunjavaju, demografski ispražnjen, prostor od Knina prema Zadru.
U izvorima rimokatoličke provenijencije, pisanim na latinskom jeziku, zaleđe Knina spada već sredinom XV veka u „krajeve nevernika“, odnosno te oblasti su in partibus infidelium. Sukobi Mletačke republike i Osmanskog carstva nisu prošli bez vidne uloge srpskog naroda. Gubitak države i političke elite koja bi obnovila istu, uputio je Srbe da na strani rimokatoličkih hrišćanskih sila ratuju protiv Turaka. Mletački generalni providuri u Dalmaciji i ratni komandanti govore o vrednosti Srba, njihovoj „upotrebljivosti“ u okršajima sa Turcima.
Srbi su za Veneciju bili Morlaci, stočari, dobri ratnici, ali i jedna surova i gruba, definitivno neuglađena šizmatička rulja. Morlakija nije bila samo geografska, nego i duhovna sfera, to je način života, stešnjenost između planina i mora, turske svireposti i latinske lukavštine. Morlak, i da jeste jednostavna antropološka simbioza Romana (Vlaha) i Srba, kako bi to htela hrvatska nauka, posmatran kroz prizmu etnopsihologije sav je u srpskim tradicijama, u srpskim emocijama, istorijskim predanostima i zaokupljenostima. „Morlak“ žali za Kosovom, peva o caru Lazaru i slavi Miloša Obilića. Pre bi trebalo reći da je Morlak Srbin koji je dobio dosta od primorskog romanskog društvenog uticaja.
Iako današnja istoriografija, pisana za hrvatske crkvene potrebe, naročito insistira na morlačkom i vlaškom poreklu Pravoslavlja u Hrvatskoj, mletački izvori nedvosmisleno svedoče: „Svi stanovnici se nazivaju Morlacima, a oni su narod srpske i šizmatičke vere“, veli jedan zvanični izveštaj iz 1553. godine. Generalni providur Đakomo Foskarini piše venecijanskoj vladi 1572. godine o stanovništvu kliškog sandžaka, u kome ima ukupno 6837 domova, a u njih 6277 „stanuju hrišćani, čije porodice su mnogočlane, budući da je kod Morlaka običaj da stanuju zajedno braća i rođaci. Turci žive odvojeno. Ovi hrišćanski narodi su srpske vere...“
PRAVOSLAVLjE NA JADRANU
Ratovi su sa sobom povlačili seobe. Seobe su na ovim prostorima bile česte koliko i ratovi. Za Kandijskog rata (1645-1669) veliki broj Srba se iz dalmatinske Zagore i Bukovice selio na zemljište pod mletačkom vlašću na prostor Ravnih Kotara. Tako je generalni providur L. Foskolo dopustio Srbima da se skrase u neposrednoj blizini Zadra, a dekretom od 20. novembra 1649. godine ustupa im za verske potrebe napuštene crkve Madonna degli uliv i na Bellafusa i San Giovannino uz zadarske gradske bedeme. Venecija je u potrebi za ljudskim resursima podnosila srpsku „šizmatičku“ veru i davala male povlastice, ali čim bi prošlo ratno doba, pravoslavni su potpadali pod državne pritiske da se odreknu Pravoslavlja i pristupe uniji. Neke slučajeve opiranja pritiscima i primere pravoslavnog ispovedništva navodi izveštaj fra Bartolomea iz Kongregacije za propagandu vere: „Oni koji nisu hteli da prigrle našu veru poslati su na galije kao zarobljenici, ili su sa ženama prodati puljanskim trgovcima i prebačeni u Italiju i druga mesta...“
U drugoj polovini XVII, odnosno početkom XVIII veka parohijske crkve u Crnom, u Polači kod Benkovca i Smokoviću potpale su pod vlast zadarskog biskupa. Ista sudbina je zadesila i trooltarsku crkvu u Filip-Jakovu (možda je bilo reč o glavnoj crkvi sa dve kapele, kako izvor tumači Nikodim Milaš). U Crnom i u Filip-Jakovu su pravoslavne crkve srušene na intervenciju rimokatoličkih prelata. Dalje se može napraviti poduži spisak pravoslavnih hramova koji su silom mletačkih vlasti oteti od pravoslavnih. Godine 1688. crkva Sv. Nikole u okolini Vrlike i crkva Sv. Spasa 1696. godine u Vrelu Cetine date su rimokatolicima.
U istom periodu, pravoslavna crkva Sv. apostola Luke u Grabovcima postala je Sv. Jurja, Sv. Spasa u Ždrapnju postala je Sv Bartula, Sv. Kuzmana i Damjana u Morpolači pretvorena je u hram Sv. apostola Petra... U drugoj polovini XVI veka srušena je pravoslavna crkva u Klisu, koju je, po tradiciji, podigao bosanski i srpski kralj Tvrtko. Prema neobjavljenom mišljenju profesora Svetozara Dušanića, crkva u Klisu bila je posvećena Blagovestima. Crkva u Trogiru je jedan vek kasnije oduzeta od pravoslavnih i data rimokatolicima. Crkva u mestu Posedarje, između Zadra i Maslenice, srušena je krajem XVII veka. Postoje podaci da je beogradski episkop Kirilo 1692. godine došao sa 600 pravoslavnih Srba koje je naselio u neposrednu okolinu Zadra, i baš u Posedarju podigao crkvu koja je docnije srušena na nagovor rimokatoličkih prelata.
Mletačke vlasti i jerarhija Rimokatoličke crkve nisu dozvoljavali 1682. godine podizanje pravoslavnih hramova u Skradinu i Splitu. Jezuitski duh, ili pre duh Dioklecijana, toliko je snažan u Splitu, da se može pratiti sve do naših dana (o istoriji zabranjivanja i suprotstavljanja podizanju pravoslavnog hrama u Splitu u XX veku može se čitati u knjizi Veljka Đurića Mišine Šta će u Splitu Sveti Sava, Beograd, 2007).
U Šibeniku postoje dve pravoslavne crkve, Sv. Spasa iz 1778. i Sv. Julijana iz 1569. godine. Dokumentovano je postojanje i starijeg hrama na mestu Spasove crkve „na Varošu“ blizu pravoslavnog groblja. O tome svedoči dukal iz 1739. godine, da je na mestu pomenute grobljanske crkve postojala stara crkva za koju se kaže da je „eretta del 1681“.
- - - - - - - - - -
PRAVOSLAVNI GRCI U DALMACIJI
Poslenici Rimokatoličke crkve u XIX veku nisu krili činjenice da su u prošlosti postojali procesi konverzija, prelaženja sa pravoslavne na latinsku veru. Tako, sveštenik Mihovil Pavlinović (1831-1887) beleži: „Priča je u puku da u davne vieke Poljičani su bili istočnoga obreda, kao što dobar dio dalmatinskih Zagoraca...“ Za razvaline u Potravlju kod Sinja se pripovedalo da su tamo stanovali „Grci“.
U primorskom dalmatinskim gradovima postojale su crkve koje su služile verskim potrebama jelinskih zajednica na istočnom Jadranu i bile pod duhovnom vlašću grčkog filadelfijskog arhiepiskopa u Veneciji. To su bile crkve Sv. Ilije u Zadru, Sv. Bogorodice u Šibeniku, Sv. Nikole u Puli i Sv. Venerande na ostrvu Hvar. Ove parohije se pominju u dokumentu iz 1705. godine, kojim Melentije Tipaldi dokazuje svoja juisdikcijska prava nad pravoslavnima u Dalmaciji, jer su i njegovi prethodnici krajem XVI i početkom XVII veka imali u duhovnoj vlasti ove bogomolje. Njih je 1616. obilazio arhiepiskop Gavrilo, koji je i umro „u grčkom manastiru Sv. Venerande na Hvaru“. Crkva Sv. Venerande na Hvaru podignuta je, kako se smatra, početkom XVI veka za grčke mornare koji su služili na mletačkim galijama. U primorskoj rimokatoličkoj balkanskoj terminologiji pod sv. Venerandom se podrazumeva sv. Paraskeva - sv. Petka. Vremenom su se kraj ove crkve nastanili monasi koji su se strogo držali i čuvali istočnu liturgijsku praksu. Vernost starovizantijskom i pravoslavnom ledž credendi pokazali su ti kaluđeri koji su papskom vizitatoru Agostinu Valijeru 1579. godine odgovorili da „Sveti Duh ishodi od Oca“, oglušivši se o njegov zahtev da se u čitanje Simvola Vere ubaci i na liturgiji čita „i od Sina“. Zvonik ove crkve je stradao u ruskom bombardovanju 1808. godine. Austrijska vojna vlast pretvorila je bivši manastir u tvrđavu, a pre njih su to učinili Francuzi. U doba bivše Jugoslavije, na ruševinama nekadašnjeg manastira je bila pozorišna letnja scena (G. Novak, Hvar kroz stoljeca, Zagreb 1960, str. 176). Danas, u vreme suverene Hrvatske, na istom mestu postoji noćni klub „Veneranda“ neprimerenog nenj age sadržaja.
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
OPASNOST OD UNIJAĆENjA
Pravoslavni u Dalmaciji su za sve vreme mletačke vladavine bili u opasnosti od unijaćenja i prevođenja na rimokatoličanstvo. Latinski biskupi su, oslanjajući se na državnu vlast, težili da pod svoju vlast podvrgnu pravoslavne mase. Sa velikom upornošću se radilo na kočenju organizacije Srpske pravoslavne crkve, ometao se rad episkopima, ali i sitnije crkvene jedinice, kao što su parohije, nisu bile pošteđene prozelitskih udara. Pravoslavni u urbanim sredinama su sa teškom mukom do kraja XVIII veka uspevali da se izbore za slobodu savesti. Latinski biskupi su motrili da ne dolazi do mešovitih brakova. Isto tako, imovinska prava Pravoslavne crkve su suzbijana, a naročito se pamte slučajevi borbe za zemljišne parcele u strogo primorskim mestima, kao što je bio slučaj u Šibeniku...
Vićentije Zmajević, nadbiskup zadarski (1713-1745), zapisao je da se od svoje rane mladosti „borio protiv Srba“. U delu „Dijalog katolika sa Srbinom“ ovekovečio je pravoslavni ponos, jer su „srpski šizmatici“ početkom XVIII veka izjaljivali: „Hvala Bogu, mi smo po nacionalnosti Srbi, a po veri pravoslavni...“. Simo Matavulj je imao i dubljih istorijskih razloga da piše o Pilipendi. Taj književni lik je upravo antropološki obrazac koji je nikao iz kamena pravoslavne Dalmacije čineći i danas paradigmu srpskog istorijskog udesa.
Pravoslavni u Dalmaciji su za sve vreme mletačke vladavine bili u opasnosti od unijaćenja i prevođenja na rimokatoličanstvo. Latinski biskupi su, oslanjajući se na državnu vlast, težili da pod svoju vlast podvrgnu pravoslavne mase. Sa velikom upornošću se radilo na kočenju organizacije Srpske pravoslavne crkve, ometao se rad episkopima, ali i sitnije crkvene jedinice, kao što su parohije, nisu bile pošteđene prozelitskih udara. Pravoslavni u urbanim sredinama su sa teškom mukom do kraja XVIII veka uspevali da se izbore za slobodu savesti. Latinski biskupi su motrili da ne dolazi do mešovitih brakova. Isto tako, imovinska prava Pravoslavne crkve su suzbijana, a naročito se pamte slučajevi borbe za zemljišne parcele u strogo primorskim mestima, kao što je bio slučaj u Šibeniku...
Vićentije Zmajević, nadbiskup zadarski (1713-1745), zapisao je da se od svoje rane mladosti „borio protiv Srba“. U delu „Dijalog katolika sa Srbinom“ ovekovečio je pravoslavni ponos, jer su „srpski šizmatici“ početkom XVIII veka izjaljivali: „Hvala Bogu, mi smo po nacionalnosti Srbi, a po veri pravoslavni...“. Simo Matavulj je imao i dubljih istorijskih razloga da piše o Pilipendi. Taj književni lik je upravo antropološki obrazac koji je nikao iz kamena pravoslavne Dalmacije čineći i danas paradigmu srpskog istorijskog udesa.
Рекао би велика. Торлаци су од ''источну Србију'' и мислим староштокавци и екавци (не знам детаље јер с тим крајем немам везе), а Морлаци су углавном динарско становништво, новоштокавци (ијекавци и икавци). За Морлаке се може рећи да имају већинско дошљачко порекло (Славени + Германи). За Торлаке не знам, али у тим крајевима преовладавају балкански староседеоци па је све могуће.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.988
Postojala je takva interpretacija kod Mandića i istoričara velikohrvatskih afiniteta, ali teško da će biti tako. Pod broj jedan, mi govorimo o jednom dosta starom prevodu, za koji također postoji razloga da sumnjamo da je uopšte bio i autentičan (kao što je kolega Tandoori Masala bio i nagovijestio).
Iliti, da preciziram, to je toliko "jasno" da Sokolović govori o Hrvatima kao etničkoj kategoriji (što, vjeruj mi, nećeš nigdje pronaći u takvoj formi među osmanskom pravnom dokumentacijom) koliko da su Kotromanići bili veći Srbi od samih Srba, a srednjovjekovna Bosna "so Srpstva".
Dakle, riječ je o jednom potpuno nekritičkom pristupu, iz emotivnih - a ne racionalnih - poriva.
Izvor taj možemo zaista tumačiti na nekoliko načina, a jedan od njih jeste i da je riječ o 'Hrvatima kao ljudima Hrvatske', što bi, po mom mišljenju, ujedno imalo i najviše smisla. Govorimo o budimskom i temišvarskom kraju - sve su to rubna područja Osmanskog carstva. Interpretacija po kojoj bi, s jedne strane, bilo riječi o teritorijalnim područjima izuzev u slučaju Hrvata, ravna je onoj na kojoj srpski nacionalisti insistiraju u vezi kotromanićkih titula gdje je, citiram, "srpska titula jedina etnička odrednica". To su ti besmislice, Urvane. S druge strane, velikohrvatska interpretacija jeste kao da su Hrvati ciljna grupa samog akta, odnosno da se on upravo njih i tiče, te nabrajajući područja naseljena Hrvatima - što uključuje i Budim i Temišvar. Ta interpretacija je, također, iz valjda jasnih razloga, pogrešna. Ne treba podsjećati da je ovaj akt nastao na srpski zahtjev, kao i da nećeš nigdje pronaći odredbu o Hrvatima kao etničkoj kategoriji u osmanskoj pravnoj dokumentaciji. Doslovno nigdje. A s druge strane, o vilajetu Hrvata ćeš naći nekoliko spomena, što je po svemu sudeći i ovaj slučaj.
Dakle, jedina logična interpretacija koja preostaje jeste upravo ta koju sam bio predočio, kada odbacimo ove druge dvije.
Eh - naprotiv, da je tako, relevantni stručnjaci ne bi iznosili sasvim drugačije interpretacije.
Urvan Hroboatos je kao primjer i spomenuo npr. Snježanu Buzov, sa hrvatske strane.
Poslednja izmena:
С обзиром да сам "Морлак" из сјеверне Далмације, требао би бити потомак некакових "поромањених-словенизираних "к**аца-палаца? Интересантно да никад, ни у породици, ни у "морлачком" окружењу нисам чуо да смо ишта друго били до Срби.
Kolega Pravi Vlah je pomiješao različite kontekste i značenja kojima se koristio pojam Morlaci. U slučaju vaših predaka, on se koristio u svrhu imenovanja došljaka iz Osmanskoga Carstva na područje zaleđa istočnojadranske obale, odnosno stanovništva zaleđa Dalmacije općenito, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, koja je u slučaju tamošnjeg pravoslavnog stanovništva, nesumnjivo bila srpska.
Pravi Vlah
Iskusan
- Poruka
- 5.024
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
Па кад не знаш што коментаришеш? СлАвени (sic!)? Германи?
Заправо за све који имају богослужење на латинском, па и пре него што се католичка црква одвојила од православне.
Мада лично мислим да се са том латинштином претерује, Византија је дуго држала Италију, а и целу Далмацију.
Треба ли да помињемо Јустинијанову цркву Сан Витале у Равени?
Па и добар део раних цркава на јадранском приморју није у том "латинском" стилу, оно што хрвати од милоште зову "старохрватски" стил.
Ево шта Ћоровић каже о томе:
А овима овде је православље и византинизам као нека новина коју су донели некакви српски досељеници
Poslednja izmena:
Pravi Vlah
Iskusan
- Poruka
- 5.024
Pop Dukljanin ih naziva Crnim Latinima. U sedamnaestom veku Ivan Lučić piše da su Morlaci potomci romanizovanih starodeoca. O osamnaestom veku Alberto Fortis pogrešno objašnjava zašto se Morlaci nazivaju Vlasima. U dvadesetom veku Petar Skok ponavlja tezu da su Morlaci slovenizirani Romani.
Kada govorimo o pravoslavnim Morlacima u Dalmaciji, mislimo na rani novi vijek, a ne na prijelaz iz XIII. u XIV. stoljeće kada nastaje poznati LJPD. Pravi Vlaše, neupitno je da su u srednjemu vijeku zaista postojali etnički Vlasi na širemu području Balkana, pa tako i u Crnoj Gori, Hercegovini ili Dalmaciji. No to opet ne znači da su se ti Vlasi do kraja XV. stoljeća nisu slavenizirali te apsorbirali u lokalne etničke zajednice, primjerice oni na području nekadašnje srednjovjekovne srpske države u srpski etnički korpus znatno prije migracija stanovništva izazvana osmanskim nadiranjem, odnosno mletačkim osvajanjima u XVII. te početkom XVIII. stoljeća koji su oblikovali sliku stanovništva Dalmacije do relativno nedavnih događaja u 90.-im godinama prošloga stoljeća.
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
Значи, романизовано становништво Далмације и целог јадранског Приморја Србе православце назива "Власима" а онда ви изводите закључак да су Срби у ствари пореклом то романизовано становништво? А ви како 'те? 
Ваљда по оној да локални Талијанци и Бодули вансплитско брдско становништво називају Влајима...
Мислим ти неки Бодули који једва натуцају некакав искривљени српски језик - бодулску цакавицу...
"Sey poštýl imý sekhãn tar tuhici" (Na krevetu su plahta i jastuci),
"Siõn macãr eš vaõn darmûn poli warskeg buymèra" (Veliki bor je u šumi uz planinski izvor),
"Meyõn sionoćâl sevidu uõn loprãn tar seuné žwezdõj" (Kroz dalekozor je vidljiv avion i puno zvijezda)
Језик Бодула, волео бих да ми неко објасни који је ово језик, јапански, кинески?
Ваљда по оној да локални Талијанци и Бодули вансплитско брдско становништво називају Влајима...
Мислим ти неки Бодули који једва натуцају некакав искривљени српски језик - бодулску цакавицу...
"Sey poštýl imý sekhãn tar tuhici" (Na krevetu su plahta i jastuci),
"Siõn macãr eš vaõn darmûn poli warskeg buymèra" (Veliki bor je u šumi uz planinski izvor),
"Meyõn sionoćâl sevidu uõn loprãn tar seuné žwezdõj" (Kroz dalekozor je vidljiv avion i puno zvijezda)
Језик Бодула, волео бих да ми неко објасни који је ово језик, јапански, кинески?
srpski. koji će drugi biti. to je govor baba i dedova a ne izmišljena metastaza likvidna.
do dvadestog veka očuvao se po otocima arhaični slovenski govor doduše modifikovan u kontaktu s talijanštinom. a koga su se nažalost i srpska i hrvatska nacionalna "pamet" postidela.
još ima ljudi koje pamte lokalne arhaizme pa mnogo šta mogu nama "modernima" s lakoćom prevoditi i tumačiti. evo prevešću donju rečenicu tako da što manje menjam reči i konstrukciju.
Prÿa zacâla ud_ovêg švÿta, ny_bîlo žemjê ninè nebâh, lèh_eš šamôr Sionbôg-Sevÿšna vaõn lÿmb stavâl tar_kolotôrno Unêg edÿne ângeli bìhu parhàli.
Prije začetka ovoga svita nije bilo zemlje, ni ne beše nebesa, već je samo on Sionbog - Svevišnji u limbu (eteru) stajao (obitavao) te okolo njega jedino andjeli bejahu prvali (leteli mahanjem krilima).
Poslednja izmena:
Па кад не знаш што коментаришеш? СлАвени (sic!)? Германи?
А шта ти коментаришеш, кад немаш појма о пореклу народа којем, изгледа, припадаш?
Tandoori Masala
Iskusan
- Poruka
- 5.286
Nikakvih pravoslavnih manastira nije bilo u sjevernoj Dalmaciji i bosanskoj Krupi 1317, 1350. i 1395. godine. Najstariji manastir na tom sirem dalmatinsko-bosanskom podrucju je Rmanj koji se spominje indirektno na kraju 15., a sigurno pocetkom 16. vijeka.
pre će da je bila.
pisanje crkvenih knjiga glagoljicom i ćirilicom pokazuje da je vaskolika dalmacija bila pravoslavna ili nelatinska ako će ti biti lakše.
pa mogu li se smatrati ćirilica i glagoljica uticajem rima? u čemu je razlika tih popova od popova pravoslavaca? (u tome koji pop priznaje ili ne priznaje papu?)
da su nekada preci današnjih katolika imali učenje hrišćanstva bliže ortodoksnom no vatikanskom pogledu ukazuju i današnji ostaci običaja slava kod dalmatinskih bunjevaca. otidi kod tih mojih mavičana na jurovdan pa posle kod nekih prvoslavaca na djurdjevdan.
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
ало бре пријатељу, о чему ти причаш?
Па неко ко је држао јадранску обалу скоро константно од распада Римског царства, и ко се пеглао са Францима и Угарима око исте није оставио ниједну цркву или манастир?
Шта причаш бре ти...
Tandoori Masala
Iskusan
- Poruka
- 5.286
ало бре пријатељу, о чему ти причаш?
Па неко ко је држао јадранску обалу скоро константно од распада Римског царства, и ко се пеглао са Францима и Угарима око исте није оставио ниједну цркву или манастир?
Шта причаш бре ти...
Kako ce Jelena sagraditi manastir na mjestu gdje Subici nisu ni vladali? Objasni to prvo, onda objasni, otkud onda ostaci neke starije crkve ispod? Kako moze sagraditi nesto sto je ranije bilo? Plus, nije izlazila iz Klisa? Je li znas ko je vodio drzavnicke poslove kad joj je umro muz? Jelena sigurno nije. Kad nije Katarina Brankovic mogla sagraditi manastir na sjeveru danasnje Hrvatske, daleko mocnija zena sto se tice ispovijedanja pravoslavlja (ipak je izdala najstariju rukopisnu srpsku knjigu na navedenom prostoru, u Varazdinu 1450.), kako ce Jelena sa mladom djecom, u vrijeme velikih dinastickih ratova i politickih previranja? Kako ce bosanska Krupa biti pravoslavni manastir 1317? Ispod se nalaze temelji kasnije franjevacke crkvice poput one u Jajcu. Odakle u Dragovicu pravoslavni manastir kad 1395. su vladali na tom podrucju velikasi, ogrezli rimokatolici?
Poslednja izmena:
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
Каква те Јелена спопала, ко је саградио цркву светога Доната у Задру?
Зашто "старохрватска" црквица у Нину има уписани грчки крст а не латински?
Зашто не кажеш да су ти кобајаги "хрватски" владари од Томислава на овамо, ако су уопште постојали, били пре свега византијски прокуратори далматинске обале и романофоних градова?
Зашто "старохрватска" црквица у Нину има уписани грчки крст а не латински?
Зашто не кажеш да су ти кобајаги "хрватски" владари од Томислава на овамо, ако су уопште постојали, били пре свега византијски прокуратори далматинске обале и романофоних градова?
Tandoori Masala
Iskusan
- Poruka
- 5.286
Postavio si tekst o srpskim manastirima u Dalmaciji iz doba Nemanjica, tacnije iz 14. vijeka.
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
srpski. koji će drugi biti. to je govor baba i dedova a ne izmišljena metastaza likvidna.
do dvadestog veka očuvao se po otocima arhaični slovenski govor doduše modifikovan u kontaktu s talijanštinom. a koga su se nažalost i srpska i hrvatska nacionalna "pamet" postidela.
još ima ljudi koje pamte lokalne arhaizme pa mnogo šta mogu nama "modernima" s lakoćom prevoditi i tumačiti. evo prevešću donju rečenicu tako da što manje menjam reči i konstrukciju.
Prÿa zacâla ud_ovêg švÿta, ny_bîlo žemjê ninè nebâh, lèh_eš šamôr Sionbôg-Sevÿšna vaõn lÿmb stavâl tar_kolotôrno Unêg edÿne ângeli bìhu parhàli.
Prije začetka ovoga svita nije bilo zemlje, ni ne beše nebesa, već je samo on Sionbog - Svevišnji u limbu (eteru) stajao (obitavao) te okolo njega jedino andjeli bejahu prvali (leteli mahanjem krilima).
Моја је теза да чакавица настаје тамо где лагано изумиру далмато-романски дијалекти.
Једноставно, у процесу примања српског језика локални романофони су га преобликовали у чакавицу.
Као што слика показује, чакавица је и дан данас најупорнија тамо где се некад говориоло далмато-романски.
ne mislim da je baš osnovano povezivati sa izumiranjem romanskog govora. ali čakavski očito jest tamo gde je bio kontakt sa latinskim. nauka treba dati logičan i valjan odgovor zašto se. i ako jest, baš tamo čta/čto pretvorilo u ča/ca.Моја је теза да чакавица настаје тамо где лагано изумиру далмато-романски дијалекти.
Једноставно, у процесу примања српског језика локални романофони су га преобликовали у чакавицу.
Као што слика показује, чакавица је и дан данас најупорнија тамо где се некад говориоло далмато-романски.
dok su teziranja u modi ja bih izneo tezu da su glavni katalizator mogli biti talijani koji nisu mogli izgovoriti čto/čta pa su izgovarali ca. pa je puk preuzeo to uproscvanje uz ostalu talijanštinu.
tandori je spomenuo da se u znanosti vrti i teza o poreklu indukovanu pevanjem. da je coktanje iz pesama dovelo do promene u obicnom govoru.
čuo sam da se sveštenstvo već postojećeg manastira samo priklonilo pravoslavlju. nije tema i mrzi me pitati izvor da bi tebi nešto pokazao.)
Tandoori Masala
Iskusan
- Poruka
- 5.286
Pretpostavljam da ti je to rekla baba.