Први пут име Украјина се спомиње 1187. године у Кијевском летопису, у коме аутор пише о смрти перејасловског кнеза. ("И плакаше за њим сви Перејаславци а због њега се и Украјина у црно обавије). Отада ће се назив често јављати и у другим летописима у којима ће реч углавном означавати пограничне земље које су биле супротстављене државном средишту у Кијеву. Средином 16. века назив Украјина се јавља и у страним изворима. Тако је у писму турског султана Сулејмана упућеном пољском краљу Жигмунду 1564. кориштен израз Украјина. Такође од 16. века па надаље, назив Украјина се користи искључиво у значењу земље или државе насељене Украјинцима.
Име Украјина такође је забележено на европским географским картама из 1650, 1666, 1720. и др. година. Кориштење тог назива у географији, у потпуности је одговарало стању у народу, међу којим је израз био врло проширен, а о томе нам сведоче многобројне песме посвећене збивањима у раздобљу од 16. до 18. века. Од тада се име веома проширило, упркос тенденцији руске и пољске власти које су предлагале друге називе, па чак и забрањивале кориштење имена Украјина, као што је био случај са Руском Империјом у 19. веку.
Око 1500. п. н. е. на простору данашње Украјине појавила су се номадска племена. Једно од тих племена били су Кимеријци (IX-VIII век п. н. е.), о којима је остао траг и у писаним изворима. О славном племену није писао само Хомер у Одисеји, већ и познати антички аутори попут Херодота, Калимаха, Страбона. Кимеријци су заузели значајни простор између Дњестра и Дона а населили су и кримско полуострво. Сматра се да су они потомци старог иранског номадског племена, генетски блиски Скитима, а управо је Скитима, иранском номадском племену из Средишње Азије, у VII веку п. н. е. успело потиснути Кимеријце из данашњих украјинских степа. Некако су у то исто време Грци почели са оснивањем првих колонија на северним обалама Црног мора. Скити су утемељили моћну државу и владали тим подручјем до око 200. п. н. е. док их одатле није протерало друго номадско племе – Сармати.
На размеђу II и III века нове ере кроз Украјину пролази пут германског племена Гота. Њих 375. године побеђује азијско племе Хуни. Они су убрзо након тога створили моћну државу која се простирала између Дона и Карпата. На њеном је челу био Атила (умро 451.), но након неколико пораза у сукобима са Римљанима и њиховим савезницима, држава губи моћ и распада се.
Прадомовина Словена нема општеприхваћену територију. Прве записе о Словенима сусрећемо код римских аутора (I-II век) Плинија Старијег, Тацита, Птолемеја, где се Словени називају Венедима или Венетима. Етноним тј. назив Словен се први пут сусреће код византских аутора. По неким изворима Словени су се већ у VI веку поделили на три велике групе: Венеди (Висла), Анти (Дњепар) и Словени или Склавини (Дунав). Већина историчара сматра сеобу племена Анта и Склавина почетком формирања одвојених словенских народа а самим тиме и украјинског народа. Последње велике сеобе народа на простору Украјине биле су оне Бугара и Мађара, али у то време већ је била устоличена једна од највећих и најмоћнијих европских држава свога доба – Кијевска Русија.
У 19. веку је Украјина била углавном рурално подручје на које су највећи утицај имале Русија и Аустрија. Порастом урбанизација и модернизације, појавио се културни тренд према романтичарском национализму међу Украјинском елитом.
Након преузимања Крима после Руско-турског рата 1768—1774, значајан број Немаца имигрирао је након што их је позвала Катарина Велика. Имиграција Немаца и других европских народа имао је за циљ слабљење турског утицаја у овим подручијима. Са друге стране велики број људи са подручја данашње Украјине се одсељавао на друге подручје Руске империје, тако да је према попису из 1897, 223.000 Украјинаца живело у Сибиру и 102.000 у централној Азији. Између 1896. и 1906, конструисањем Транс-сибирске железнице, 1,6 милиона људи са ових простора је мигрирао ка истоку.
Националистичке и социјалистичке партије су се развиле крајем 19. века. Аустријска Галиција, у којој су постојале одређене политичке слободе под утицајем Хабсбурговаца, постала је центар националистичког покрета.
Украјинци су ушли у Први светски рат на страни Централних сила, под Аустроугарском, и на страни Савезника под Русијом. Око 3,5 милиона Украјинаца су се борили у Руској царској армији и око 250.000 у аустроугарској војсци.Током рата, аустроугарске власти створиле су се Украјинску легију која се борила против Руске империје. Касније је ова легија претворена у Украјински Галицијску армију која се борила против бољшевика и Пољака у пост-ратном периоду (1919-23). Проруско становништво у Аустрији је током ратом имало великих проблема. Око 5.000 оних који су подржавали Руско царство у Галицији су били похапшени и пребачени по логорима у Аустроугарској.
Када је завршен Први светски рат, пропале су Руска Империја и Аустроугарска. Колапсом Руског царства 1917. дошло је до стварања неколико посебних украјинских држава. Ово је водило у грађански рат и анархистички покрет познат као Црна армија коју је предводио Нестор Махно развио је Јужну Украјину током рата.
Међутим, Пољска је победила Западну Украјину у Пољско-Украјинском рату, али су поражени у рату са бољшевицима у офанзиви на Кијев. Према Миру у Риги који су закључили Совјети и Пољска, западна Украјина је припала Пољској, која је заузврат признатли Украјинску Совјетску Социјалистичку републику у марту 1919. Украјина је постала део Совјетског Савеза у децембру 1922.
