Prvi moderni višestranački izbori u Srbiji: Šta je odlučilo prvi „praznik demokratije“
Slobodan Milošević pobedio je na istovremeno održanim izborima za predsednika Srbije
Piše: BBC News na srpskom 09. decembra 2020.
Tačno jedna godina i jedan mesec prošli su od evropskog praznika demokratije, rušenja Berlinskog zida koji je svet delio na Istok i Zapad, pa je i na Jugoslaviju došao red da sprovede svoj „praznik demokratije“:
Devetog dana decembra 1990. godine, poslednje dve republike tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ponudile su svojim građanima na biralištima kandidate više stranaka, po prvi put posle Drugog svetskog rata.
Srbija i Crna Gora toga dana održale su prvi krug parlamentarnih izbora i izabrale da ih u poslednju deceniju dvadesetog veka povedu manje ili više reformisane komunističke snage.
Prvi i jedini put, parlamentarni izbori su održani po većinskom sistemu – Srbija je podeljena na 250 izbornih jedinica u kojima se birao po jedan poslanik koji bi u prvom ili drugom krugu stigao do više od 50 odsto glasova.
Već u prvom krugu izabrano je 96 od 250 poslanika, dok su ostali izabrani 23. decembra – i među njima su bile samo četiri žene.
Među 44 izborne liste, Socijalistička partija Srbije (SPS) osvojila je 46,08 odsto glasova, ali se to zbog izbornih pravila pretočilo u ubedljivih 77,6 odsto mandata.
Za premijera jedine jednopartijske vlade u poslednjih trideset godina izabran je socijalista Dragutin Zelenović.
Na naredne izbore nije se čekalo četiri godine. Već 1992. ponovo su ljudi izlazili na birališta jer se Srbija našla u novoj zajednici – Saveznoj Republici Jugoslaviji.
BBC na srpskom donosi tri ključne stvari koje su uticale na rezultat prvih modernih višestranačkih izbora.
Različite startne pozicije
I pre nego što su objavljeni rezultati izbora, bilo je jasno da se u političkoj utakmici nadmeću dve potpuno različite strane – SPS sa jedne, a sve preostale 43 izborne liste sa druge strane.
„Verovalo se da neće mnogo građana izaći na izbore jer su zakazani uoči Svetog Nikole, ali je ipak izašlo.
„Prethodila im je duga politička borba sa režimom da prihvati elementarne uslove za ravnopravne izbore“, priseća se za BBC na srpskom sada 90-godišnji Dragoljub Mićunović, tada na čelu Demokratske stranke (DS) koja je tek obnovila rad.
Socijalisti su nastali ujedinjavanjem srpskog ogranka Saveza komunista i Socijalističkog saveza radnog naroda, pa su od svojih prethodnica nasledile lidera Slobodana Miloševića, ali i ogromnu partijsku mrežu, kadrove, resurse i infrastrukturu.
„Partije koje su tek nastale u većinskom sistemu nisu imali velike šanse – ljudi koji su bili poznati iz starog establišmenta nisu ulazili u nove partije.
„SPS-u je prišao i značajan broj intelektualaca koji se u vreme komunizma zalagao za više demokratije“, tvrdi za BBC na srpskom tadašnji socijalistički ministar energetike Nikola Šainović.
Njima su se suprotstavile različite grupe političkih entuzijasta koji su – kretali od nule.
„Mi nismo imali bukvalno nikakvih sredstava – ni prostorije, skupljali smo se u sobici, a oni su imali sve, izvršili su operaciju matematičkog sjedinjavanja Socijalističkog saveza i Saveza komunista, tako da je SPS preuzeo sve javne prostore, automobile, infrastrukturu.
„Nismo imali ni vremena da razvijemo lokalnu infrastrukturu, pa smo mogli samo direktnim susretima sa građanima da predstavimo politike,“ kaže Mićunović.
Ovakva raspodela snaga bila je logična za socijalistu Šainovića.
„Činjenica je da je Savez komunista prestao da postoji, ali nisu prestali da postoje ljudi vaspitavani u komunizmu i prirodan proces je bio da oni ostanu u SPS-u.
„Uostalom, i komunistička partija u Jugoslaviji je bila mnogo izvornija struktura, ljudi su mnogo radije pristupali nego u drugim zemljama istočnog bloka – zbog toga se stranka i danas oslanja na tu strukturu i mrežu.“
Dragoljuba Mićunovića na čelu DS-a zamenio je Zoran Đinđić
Ipak, Dragoljub Mićunović kaže da je sve ukazivalo da je naslednicima komunista teško da prihvate da opozicija postoji, pa da je rezultat logična posledica takvog stanja.
„Kontrolu na biralištima smo imali jedino u Beogradu i tu smo dobili poslanike u svim centralnim opštinama.
„Na ostalim mestima nismo imali kontrolu, pa su mogli da nam kažu da smo na svim mestima – za malo propali.“
Za istraživača CeSID-a Bojana Klačara, nema dileme da su startne pozicije umnogome odredile i rezultat na cilju trke.
„SPS je ušao u izbore sa toliko velikom infrastrukturom nasleđenom od Saveza komunista da nije mogao imati ozbiljnu konkurenciju.
Ipak, ne treba zaboraviti da je SPS imao i ljude čije su biografije bile veoma vredne – neke po svim kriterijumima, neke za ciljnu grupu, ali njihova imena u velikom broju sredina su bila dominantna.“
Pogrešna politička procena opozicije oličena je u dopunskim izborima u beogradskoj opštini Rakovica, gde su se na ponovljenim izborima nekoliko meseci kasnije nadmetali Vojislav Šešelj iz Srpske radikalne stranke, automehaničar Radoš Karaklajić iz SPS-a, ali i slavni pisac Borislav Pekić za DS i profesor Jovan Marjanović za Srpski pokret obnove (SPO).
„Mnogi ljudi koji su bili veoma zaslužni, dobri pisci i filozofi, mislili su da je podrška elite dovoljna za uspeh na izborima – ali ko je čitao Pekića u Rakovici!?
„Radnička klasa je imala sasvim drugu indoktrinaciju, za nju nisu bili lideri oni koje nisu ni poznavali.
„Dogodilo nam se to u mnogim prigradskim opštinama – propali su nam brojni akademici jer ih masa nije poznavala, a i bila je indoktrinirana u populizam koji je tad bio na sceni“, opisuje Mićunović trku u kojoj je u finalu Šešelj pobedio – Karaklajića.
Nikola Šainović bio je i predsednik Vlade Srbije tokom 1993. i 1994. godine
Predizborna kampanja
Osim što se u Srbiji prvi put biralo između više partija, prvi put se mogla pratiti i višestranačka kampanja – bilo je važno imati dobar slogan.
„Slogani sa prvih izbora se i dalje pamte – najpre jer su to bili prvi izbori koji su, uz sve mane, mogli da zadovolje neke formalne kriterijume demokratičnosti.
Poruke i komunikacija su bili slobodni, nije bilo savetnika koji su pravili okvire poruka, određivali ciljne grupe“, kaže Bojan Klačar.
- SPS: „Sa nama nema neizvesnosti“
Socijalisti su se opredelili da biračima ponude ono što o njima već znaju i da im ponude ulazak u devedesete godine 20. veka bez – neizvesnosti.
„Mi smo u tu parolu verovali, bili smo ljudi koji su učestvovali u gradnji tog društva koje nije bilo klasično istočnoevropsko – sa nama nije bilo neizvesnosti u daljem razvoju sistema.
To nije bila samo marketinška parola, tada marketinga praktično nije ni bilo, to je bila prava politička parola“, kaže Nikola Šainović.
Istraživači, pak, procenjuju da je prostor za delovanje socijalista bio veoma širok.
„To su izbori na kojima se SPS gotovo nije ni trudio da napravi neke spotove – imao je toliku moć koju je mogao da crpi iz infrastrukture, medija“, zaključuje Klačar.
Opozicija je pokušala da ukaže da je vreme za drugačije odluke već na početku višepartijskog sistema.
„Ta parola je govorila o našoj želji da kažemo da smo dosta grešili, pa je vreme da prelomimo pametno.
„Retko kad smo prelamali pametno, masama se mnogo manipulisalo na ovim prostorima, podložni smo propagandi, mitovima, masovnim zaluđivanjima – malo je prostora za racionalni izbor“, kaže Dragoljub Mićunović.
- SPO: „Sutra počinje odmah“, „Sigurnost, promena, obnova“
Stranka Vuka Draškovića u svom prvom izbornom nastupu poigrala se akronimom svog imena – parole su se svodile na reči koje počinju slovima S, P i O.
„Važno je bilo biti dobar govornik i biti kreativan, pa su zato slogani bili vrlo domišljati i kvalitetni – ali nisu davali velike rezultate opoziciji jer nisu bili namenjeni pravim ciljnim grupama.
„Ljudi se sa setom sećaju vremena kada je politika bila oblast u kojoj su učestvovali veliki intelektualci, što je danas teško zamislivo“, kaže Bojan Klačar iz CeSID-a.
Osnivač i lider SPO-a Vuk Drašković imao je nadimak „kralj trgova“ zbog govora na protestima i mitinzima početkom devedesetih godina prošlog veka
Bojkot albanske zajednice
Podelom Srbije na 250 izbornih jedinica, 34 poslanika traženo je i u sredinama većinski naseljenim albanskom zajednicom na Kosovu.
Ipak, računica da bi tako velika etnička zajednica mogla da utiče na rezultate izbora bila je pogrešna – SPS je osvojio dodatnih trideset mandata.
„Ideja da će Albanci dobiti značajan broj poslanika i tako uticati na političku orijentaciju Srbije nije se ostvarila.
„Kasnije se pokazalo da to nije izuzetak nego kontinuitet odnosa Albanaca prema Srbiji – njih izbori u Srbiji ih nisu zanimali, smatrali su ih tuđim jer su oni svojim ilegalnim ustavom već proglasili nezavisno Kosovo“, kaže Nikola Šainović koji je pred Haškim tribunalom osuđen za zločine na Kosovu počinjene 1999. godine, a u javni život se vratio posle izdržane dve trećine zatvorske kazne.
Za Dragoljuba Mićunovića, ovakve odluke imale su dalekosežne posledice.
„Zbog bojkota Albanaca, u nekim sredinama je bilo dovoljno stotinak glasova da se uđe u parlament.
„Prva reč koju sam izgovorio kao poslanik bila je na temu verifikacije mandata –
nemojmo da se brukamo, za neke su glasale samo familije.“
Odnos kosovskih Albanaca prema prvim izborima nacrtaće skicu gotovo čitavog političkog života u Srbiji na kraju prošlog veka.
„To je bila loša poruka za odnose dve zajednice, već tad se moglo naslutiti da će problemi u dužem vremenskom periodu opterećivati taj odnos.
„Neučešće albanske zajednice na svim izborima pretvorilo je Kosovo u mesto sa kojeg je SPS mogao da generiše velike izborne nepravilnosti tokom skoro deset godina“, zaključuje Klačar.
link
Србија је данас много даље од демократије него што је била пред прве модерне вишестраначке изборе. За то је крива и опозиција која је бојкотовала изборе само да не би била у парламенту када председник СНС-а буде размењивао амбасадора са Приштином. Предстојећа катарза нашег друштва биће болна.
