CORPUS INSCRIPTIONUM GRAECARUM
CORPUS INSCRIPTIONUM ATTICARUM
CORPUS INSCRIPTIONUM LATINARUM
"Због познате грчке нестабилности у писању",
(да се послужимо изразом Walter-a Wüst-a), СРБ- је написано као СЕРБ, СЕРУ, а СЕРБЕИЛ као СЕРУЛ, или - на грчком:
Σερβ- vide Σερου-
Σερβειλ- vide Σερουιλ-
- 4.428; Σουρβιζ (СУРБИС)
- 4.429: Σουρβιοζ; (СУРБИОС)
- 3.378: Η σοροζ Σερβατου Στεφανα. (Хе сорос СЕРБАТУ СТЕФАНА - УРНА
СРБИНА СТЕФАНА.)
- 3.702; Σερβ... (СЕРБ... недостаје крај)
- 2.187; Αντωνιοζ Σερβιλιοζ (Антониос СЕРБИЛИОС)
- 2.244: Λουκ. Σερβιλιοζ (Лук. СЕРБИЛИОС)
- 4.152: Σερβειλοσ Ρουφοζ (СЕРБЕИЛОС Руфос)
- 5.101: Τιτοζ Σερβιλιοζ (Титос СЕРБИЛИОС)
- 5.821: Δ. Σερβ... (Д. СЕРБ... недостаје завршетак)
- 6.752: Σερβ. Φαβιανοζ, (СЕРБ... Фабианос)
- 8.572: Σερβειλιου Βιταλιωνοζ (СЕРБЕИЛИУ Биталионос)
-1.952: Σερβιω (СЕРБИО. У ствари, овде је употребљен трећи падеж; значи: СЕРБИЈУ.
Уз овај натпис стоји објашњење: "Оram maritimam Macedoniae", тј.: "На морској
обали Македоније". Вероватно се радило о ратнику Србину из Македоније...)
4. - Berolini, Ex Officina Academica, MDCCCLXXVII.
У збирци "Inscriptiones Graecae, Siciliae et Italiae''5 налазе се натписи, који садрже женска имена такође од корена СРБ-, које приказујемо у наставку:
- 5.995; Σερβιλια Οικονομια (СЕРБЕЛИА Оикономиа)
- 335; Σερβιλια Ονασιχα (СЕРБЕЛИА Онасиџа)
-1.032; Σερβ... (СЕРБ... крај оштећен и неразумљив)
- 2.098; Σερβανδα (СЕРБАНДА)
5. - "Натписи Грчке, Сицилије и Италије", Editor Georgius Kaibel, Berolini, MDCCCXXXX.
У истој збирци налазе се још два облика од истог корена:
- 2.343; Σερβιλιου (СЕРБИЛИУ - претпостављамо, да је ово генитив од СЕРБИЛОС...)
-1.048; Σερβατοζ (СЕРБАТОС...)
У збирци "Inscriptiones Graecae Megaridis, Oropiae, Boeotiae" 6 уз натпис означен бројем 585, наћи ћемо и мало подуже објашњење на латинском:
"Tabula laipidis nigri Tanagrae; nomina sunt civium, qui in bello occiderunt".
To значи:
"Плоча од црног камена уТанагри. Имена грађана, који су пали у рату".
6. - Edidit Galineus Dittenberger, Berolina, MDCCCXXXXII
Ту се, међу осталим именима бораца палих на бојном пољу, налази и име једног античког Србина са Балкана, које је написано у следећем облику:
ΣΑΡΒΑΛΟΣ (САРБАЛОС)
Танагра је град дубоко у Грчкој, познат по једној изузетној врсти елегантне уметности... Имамо разлога да претпостављамо, да је војник САРБАЛОС био грађанин Танагре, као и да је кућа којој је припадао, још у Платоново доба, како је сам Платон сведочио о своме времену - говорила српским језиком.
На основу другог једног натписа можемо да тврдимо, да је људи са српским именом било и другде по Грчкој, па чак и на Пелопонезу. Чини нам се такође, да је српско име било чак доста често у Хелади и да су га многе породице задржале и одржале, да би се разликовале од Грка.
Натпис који ћемо управо да прикажемо, налази се у "Корпусу" "Inscriptiones Graecae Aeginae... Argolidis"7. Име тог давног Србина са Пелопонеза урезано је у камен потпуније него сва остала, јер је ту још јасно означено и чији је син:
Λουκιζ Σερβιλιοζ Μαξιμοζ υιοζ,
ЛУКИОС СЕРБИЛИОС МАКСИМУ ХИОС
7. - Edidit Max. Fraenkel, Berolina, MDCCCCII.
Велики Шафарик је тврдио, да српски језик, као језик врло стар, није бар кроз један одређен временски период трпео оне измене, какве су се догађале у другим, мање старим језицима. Тако он каже, да су у вулгаризованом VII веку наводне српске сеобе, балкански Срби и Лужички Срби говорили исто онако као у његово доба. Ако се Шафарик као велики стручњак није преварио у односу на време о коме је говорио, онда имамо разлога да закључимо, да се српски језик, захваљујући својој зрелости и усавршености, чак ни од оних античких дана, од када потичу грчки натписи у камену, није изменио, или се пак изменио безначајно мало. Управо то би се дало закључити и по напред наведеном пелопонеском натпису, који нам је - упркос великим погрешкама и великој нестабилности грчких транскрипција - ипак - кроз време од преко двадесет векова - сачувао у лако препознатљивом облику: презиме, име, име оца и родбинску ознаку - син. Претпостављамо, дахле, да се у нашем случају радило о извесном ЛУКИЋУ СРПКУ, СРБИСЛАВУ, СРБИВОЈУ, СРБОЉУБУ и т. сл., Максимовом сину. Овај натпис се у наведеној збирци налази под бројем 442.
У почетку овога одломка, Сима Лукин-Лазић, историчар искључиво из љубави према свом српском народу, сигурно би жалосно завапио: "Где вас све није било, драги моји Срби Србаковићи!?" Јер - следећа збирка, у којој смо нашли неке за нас занимљиве примере, односи се на сва острва Егејског Мора, осим острва Дела, чији натписи сачињавају посебан Corpus. To је управо и изражено у наслову: "Inscriptiones Graecae Insularum Maris Aegaei praeter Delum"8
My 69034: Π. Σερβειλιοζ Π. υιοζ, (П. СЕРБИЛИОС П. син)
69032: Λ. Σερβειλιοζ Γ. υιοζ (Л. СЕРБЕИЛИОС Г. син)
Му 69033: Κ. Σερβειλιοζ Π. υιοζ (К. СЕРБЕИЛИОС П. син)
у 698: Σερβειλιοζ (СЕРБЕИЛИОС)
................: Σερβειλια (СЕРБЕИЛИА, Претпоставља се да је ово облик женског имена.
Нажалост, уз ово име нема броја, али може да се нађе, захваљујући индексу.)
8. - Грчки натписи острва Егејског Мора (свих) осим Дела.
У истој овој збирци означен је под бројем 669. један надгробни стећак или плоча, у селу Бујурдере близу Констатинопоља "Stella in vicum Bujurdere prope Constatinopolim", на којој је урезано име једног Србина, који је био један од чланова државне управе - командант, великодостојник, или
начелник - и то давно пре времена, уз које је исконтруисана "Сеоба Срба на Балкан". Тај натпис изгледа овако:
"Αρχων Γ. Σερβειλιοζ ",
тј. АРХОНТ Г. СЕРБЕИЛИОС
Уз његово име, урезано је и име његове супруге, која осим титуле свога мужа (АРХОНТКИЊА), носи исто српско име као он и вероватно још и своје лично име, које је, тврдимо готово са сигурношћу - превод српског имена НАДА. Тај натпис изгледа овако:
αρχεινη Σερβειλια Ελπιζ (АРХЕИНЕ СЕРБЕИЛИА ЕЛПИС),
а што би значило:
АРХОТКИЊА СРПСКА НАДА.
Thesaurus Graecae Linguae сачувао нам је име једног Србина господина, или господара:
ΣΑΡΒΗΛΟΣ ΚΥΡΙΟΣ (САРБЕЛОС КИРИОС)
а затим - исти тај лексикон, на основу Суидиних9 бележака и записа доноси и име једне фригијске Сибиле10, коју су називали САРБИС највероватније по њеном пореклу. Ево обавести тачно онако, како је она приказанау "Thesaurus-u":
"Σαρβιζ; η, тј, apud Suidam: Σιβυλλα Φργια, η, κληυεισα υπο τινον ΣΑΡΒΙΣ".
"САРБИС код Суиде, Фригијска Сибила, коју су неки називали САРБИС"..
9. - Суида, грчки лексикограф, за кога се верује, да је живео око Х века после Христа. Захваљујући његовом "Историјском лексикону", ми данас имамо много фрагмената античких писаца, који би без његовог рада били потпуно изгубљени. Суида је дао многе појединости и о историји литературе.
10. - Сибила, у класичној старини ПРОРОЧИЦА.
И у грчкој "Антологији"11 под бројем 3,19, налази се један облик женског српског имена:
Σερβηλεια (СЕРБЕЛЕИА).
11. - Збирка надгробних натписа и кратких песама
Плутарх у животопису о Катону Млађем (Cato Minor) такође спомиње једну Српкињу:12
Σερβιλια. (СЕРБИЛИА).
12.- Саtо Мinor,I ид.
Овде треба да подвучемо, да је јунак овог Плутарховог дела живео у I веку пре Христа. У једној пак својој другој биографији о Аратусу (Aratus)13 генералу Ахејске Лиге из III века пре Христа, Плутарх спомиње и једно спрско мушко име:
Σερβιλιοζ (СЕРБИЛИОН)
13. - Aratus, I. и д.
Најзад, обраћајући живот Сципиана Емилиана (Scipio Aemilianus), који је живео у II веку пре Христовог рођења, Плутарх и ту спомиње једног СЕРБИОС-а, одн.
Σερβιοζ
што је најдивније, он спомиње исто име и у својој биографији о Нуму Помпилију (Numa Pompilius), који је живео у VIII веку пре Христа, ступивши на престо у својој четрдесетој години, године 714. Тај Плутархов
СЕРБИОС, одн. Σερβιοσ
спомиње се у глави 10, ове биографије. Особито привлачимо пажњу читаоца на век, у коме живи Плутархов Сербиус! Одакле једно српско име у једно тако рано доба, ако се српски народ појавио касно у хришћанској ери? А од VIII старе ере до VII века нове ере има више од 1400 година!
У ствари читаво ово поглавље само је једна скица набацане грађе, која ће најпре морати да се повади из оних огромних томова, па да се среди по одређеном плану - по веку из кога потиче, а затим по местима налаза. У сваком случају, биће потребно да се издвоје облици српског имена нађени на грчкој територији, од оних, који су се сачували на тлу римскога царства...
У целом овом овде приказаном низу српских имена, нас највише привлачи оно, које је повезано с именом Нуме Помпилија, одн. с веком у коме је он живео. Уверени смо, да бисмо - продубљујући знање о Сербију из VIII века старе ере, уједно проширили и своје знање о најстаријем роду, који је у Италији живео, како историчари кажу, од тако давних времена, да се може сматрати аутохтоним, а то су САБИНИ. Ми, наиме, имамо разлога да сматрамо, да је Плутархов Сербиус припадао САБИНИМА, о чијој истородности са Србима пише професор Милан Будимир, иначе признати ауторитет на подручју класичне филологије. У ствари - по Будимиру - Сабини су са Србима и истородни и истоимени и готово је сасвим сигурно, на основу сведочанстава, која су до нас стигла, да су они Ти, који су по римском царству расадили корење српскога, одн. словенског језика, које је - на жалост - Несловенима веома тешко, ако не и немогуће да препознају. Будимирову расправу о том веома занимљивом проблему, нажалост, нисмо могли да обухватимо овим, I томом наше студије, па смо је оставили за том II. Њен наслов је:
"De nomme Serbici vestigiis classicis",
tj'.:
"О српском имену у класичним документима.".