Trauma i Strah

Primordial:
Zablokiras, puknes, pogrijesis...svasta nesto, zavisi ko si i sta si. :D

Ja bas sad razmisljam od cega ja imam strah i jedino mi pada na pamet od popustanja psihicki, smatram da sam previse cvrst, stabilan na tom polju i bila je neka situacija prije malo vise od godine...sad razmisljam ako sam svjestan toga i toga, ne moze mi se desiti isto a da ja ne budem na neki nacin spreman a vec sam odlucio da necu da obracam paznju na to. Ali se igram sa nekim mnogo zeznutim stvarima koje skoro niko ne radi i ne mogu sve isplanirati i biti siguran da ce to proci dobro, iako sam previse jak.
Kliknite za proširenje...
Nek ti je sa srećom. Ja sam godinama i godinama bila svesna nekih stvari, pa nisam poklekla sve dok nije došlo vreme - a vreme je, čudno, došlo baš onda kad sam se tih istih stvari rešila. To, "ja sam jača", i "ignorisaću", i "ne može to meni ništa, biću ja dobro, samo da ovo obavim" - to ništa nije pomoglo. Nit sam bila jača, nit je bilo dovoljno da neke situacije u svom životu prekinem pa da me odmah sunce ozari - upravo obratno, TEK me onda dohvatilo.
Nadam se da si ti jači od mene.
 
DiscoScience:
Opisaću vam situaciju koja mi se dogodila... Imala sam dvadeset godina, vraćala sam se s neke žurke. Doduše bilo je tri sata noću (ili ujutru ko voli) i hodala sam sama. Meni je tad to prijalo, volela sam da prošetam do kuće (nekih 30-40 min), mirno, lepo, noćna rasveta, vazduh. Volim ja to. Međutim u jednom trenu kao da se nešto dešava iza mene. Okrenem se. Čovek (verovatno mladić) sa fantomkom na glavi (ona crna kapa, maska, kao u filmovima s otvorom samo za oči) me hvata za obe ruke. Mene je preplavio strah i vrištala sam međutim nejako. Neki poluglas a najjače što sam mogla. On me je vukao sa verovatno namerom da me uvuče u prolaz između zgrada sa kojom daljom namerom nemam pojma. Toliko sam bila stamena, ukopana u zemlju, sve vreme otimajući se da mi nije mogao ništa. Sećam se da mi je vikao tako nekim nameštenim glasom niže ali preteće frekvencije "ćuti, ćuti" da sam se ja ućutala na trenutak, ali pošto sam brzo prešla okom po njemu skontala da on nema nikakvo oružje vrste skakavac i da ne vidim razlog zašto bih u datoj postavci ćutala. Nastavim ja sa oglašavanjem) pušta moje ruke i zavali mi nešto između pesnice i šamara prilično jako. Međutim ja ne padam, on odustaje (valjda vidi u daljini siluete nekih ljudi) i beži. A bežim, bogami, i ja.

Sad, nakon toga ja se nisam plašila i opet sam se vraćala ne toliko kasno, ali opet kasno, posle ponoći, kući. Međutim, posle nekog vremena (npr. godinu, dve) počinjem da osećam strah. Bilo me je strah posle deset da idem sama. Bukvalno su mi se noge odsecale i nisam smela da kročim u mračnu ulicu. Ne samo to. Negp sam se nekad plašila da zaspim noću. I cimala sam se od sumnjivih zvukova i to. Nekako sam držala to pod kontrolom. Da sam sada u ne znam u kom sam stadijumu. Jer se ne plašim da budem sama u kući, nisam toliko iracionalna, ali opet ne pafa mi na pamet da hodam po sat vremena sama do kuće, noću. Obazriva. Jedan period je stvarno bio upitan jer je išao u iracionalnost.

Kakva su vaša iskustva? Kako izlazite na kraj sa svojim egzaktnim strahovima i je li ovo anksioznost? Ja bih rekla da nije.
Kliknite za proširenje...

Ako na tebe navali strah kada razmisljas o tome,ne dozvoli mu da udje u tebe.Odbij ga.Trudi se da reagujes hrabro i racionalno.
 
Susan Sto Helit:
Nek ti je sa srećom. Ja sam godinama i godinama bila svesna nekih stvari, pa nisam poklekla sve dok nije došlo vreme - a vreme je, čudno, došlo baš onda kad sam se tih istih stvari rešila. To, "ja sam jača", i "ignorisaću", i "ne može to meni ništa, biću ja dobro, samo da ovo obavim" - to ništa nije pomoglo. Nit sam bila jača, nit je bilo dovoljno da neke situacije u svom životu prekinem pa da me odmah sunce ozari - upravo obratno, TEK me onda dohvatilo.
Nadam se da si ti jači od mene.
Kliknite za proširenje...
Nije tu sve ni u jacini, jednostavno nismo jedini koji uticemo na svijet oko nas. U mom slucaju su problem porodica, roditelji. Ipak su me napravili, rodili i mora postojati neka povezanost iako ja ne zelim da je bude. Nadam se da cu uspjeti da to prekinem, ako vec nisam. Jednom sam izjavio da se od roditelja ne moze pobjeci, makar ne dok su zivi. Upravo to pokusavam, tesko je.

Prije mozda 2 godine sam otisao u drugi grad i naravno prekinuo svaki kontakt, uopste mi nije padalo na pamet resavanje tog problema, tj. regulisanje odnosa sa njima, nisam zelio to, ne zelim ni sad...zelim samo da se ta povezanost prekine. Pokusao sam to da maknem od sebe ali ne mozes, majka nazove na telefon taman onda kad sam skroz zaboravio da postoje, kao podsjetnik. Nekih mozda 9-10 mjeseci nakon tog odlaska, evo ga novi kolega koji fizicki nema veze sa mojim ocem, ne zovu se isto, mladji je 10-15 godina ali neke osobine i ponasanje, jaoo...pa prepao sam se bio, mislio sam da je nekako dusa ili dio nje...iz mog oca presao u tog tipa kako bi na neki nacin bila bliza meni i mnogo sam se iznervirao, a cim sam vidio tog momka znao sam da mi nesto nece odgovarati. I tesko mi je bilo sa njim, u toj situaciji popustim, vratim se kuci...'smirim' moje na neko vrijeme i sad sam opet otisao sam da zivim ali u istom gradu. I dalje ne zelim da ih vidim. Inace sa ocem godinama ne pricam, ne zelim...on je pokusavao na sve moguce nacine da se to promijeni, ali necu.

Nadam se da cu izdrzati da necu puci psihicki, pocne li opet neko da mi se prividja, ne znam na koji nacin da rijesim tako kompleksan problem. Fizicko bjezanje izgleda nije moguce a popustanje nije opcija. Boli me briga i da poludim. :lol:
 
Primordial:
Nije tu sve ni u jacini, jednostavno nismo jedini koji uticemo na svijet oko nas. U mom slucaju su problem porodica, roditelji. Ipak su me napravili, rodili i mora postojati neka povezanost iako ja ne zelim da je bude. Nadam se da cu uspjeti da to prekinem, ako vec nisam. Jednom sam izjavio da se od roditelja ne moze pobjeci, makar ne dok su zivi. Upravo to pokusavam, tesko je.

Prije mozda 2 godine sam otisao u drugi grad i naravno prekinuo svaki kontakt, uopste mi nije padalo na pamet resavanje tog problema, tj. regulisanje odnosa sa njima, nisam zelio to, ne zelim ni sad...zelim samo da se ta povezanost prekine. Pokusao sam to da maknem od sebe ali ne mozes, majka nazove na telefon taman onda kad sam skroz zaboravio da postoje, kao podsjetnik. Nekih mozda 9-10 mjeseci nakon tog odlaska, evo ga novi kolega koji fizicki nema veze sa mojim ocem, ne zovu se isto, mladji je 10-15 godina ali neke osobine i ponasanje, jaoo...pa prepao sam se bio, mislio sam da je nekako dusa ili dio nje...iz mog oca presao u tog tipa kako bi na neki nacin bila bliza meni i mnogo sam se iznervirao, a cim sam vidio tog momka znao sam da mi nesto nece odgovarati. I tesko mi je bilo sa njim, u toj situaciji popustim, vratim se kuci...'smirim' moje na neko vrijeme i sad sam opet otisao sam da zivim ali u istom gradu. I dalje ne zelim da ih vidim. Inace sa ocem godinama ne pricam, ne zelim...on je pokusavao na sve moguce nacine da se to promijeni, ali nece.

Nadam se da cu izdrzati da necu puci psihicki, pocne li opet neko da mi se prividja, ne znam na koji nacin da rijesim tako kompleksan problem. Fizicko bjezanje izgleda nije moguce a popustanje nije opcija. Boli me briga i da poludim. :lol:
Kliknite za proširenje...
Ti si već poludeo! 🙁
 
Milan od Gruze:
Ne prihvatas strah. Prihvatas hrabrost i razumnu reakciju.
Kad ga pobedis, svaki sledeci put ce biti laksi, dok konacno ne odstupi.
U suprotnom, ako on tebe porazi, svaki sledeci put biva gori.
Hrabrost i razum treba da ostanu u srcu.
Kliknite za proširenje...
To za strah možda i "pije vodu"!
Ali trauma je ipak nešto drugo i mnogo ozbiljnije.Tako da ako neko nije expert iz oblasti psihologije, verovatno nije ni merodavan da piše "terapiju".Ni od istih bolesti ljude ne leče istim terapijama, jer je svako od nas "svet za sebe"!
 
Primordial:
Nije tu sve ni u jacini, jednostavno nismo jedini koji uticemo na svijet oko nas. U mom slucaju su problem porodica, roditelji. Ipak su me napravili, rodili i mora postojati neka povezanost iako ja ne zelim da je bude. Nadam se da cu uspjeti da to prekinem, ako vec nisam. Jednom sam izjavio da se od roditelja ne moze pobjeci, makar ne dok su zivi. Upravo to pokusavam, tesko je.

Prije mozda 2 godine sam otisao u drugi grad i naravno prekinuo svaki kontakt, uopste mi nije padalo na pamet resavanje tog problema, tj. regulisanje odnosa sa njima, nisam zelio to, ne zelim ni sad...zelim samo da se ta povezanost prekine. Pokusao sam to da maknem od sebe ali ne mozes, majka nazove na telefon taman onda kad sam skroz zaboravio da postoje, kao podsjetnik. Nekih mozda 9-10 mjeseci nakon tog odlaska, evo ga novi kolega koji fizicki nema veze sa mojim ocem, ne zovu se isto, mladji je 10-15 godina ali neke osobine i ponasanje, jaoo...pa prepao sam se bio, mislio sam da je nekako dusa ili dio nje...iz mog oca presao u tog tipa kako bi na neki nacin bila bliza meni i mnogo sam se iznervirao, a cim sam vidio tog momka znao sam da mi nesto nece odgovarati. I tesko mi je bilo sa njim, u toj situaciji popustim, vratim se kuci...'smirim' moje na neko vrijeme i sad sam opet otisao sam da zivim ali u istom gradu. I dalje ne zelim da ih vidim. Inace sa ocem godinama ne pricam, ne zelim...on je pokusavao na sve moguce nacine da se to promijeni, ali necu.

Nadam se da cu izdrzati da necu puci psihicki, pocne li opet neko da mi se prividja, ne znam na koji nacin da rijesim tako kompleksan problem. Fizicko bjezanje izgleda nije moguce a popustanje nije opcija. Boli me briga i da poludim. :lol:
Kliknite za proširenje...
Ja sam uradila "fizičko" bežanje, isto ko i ti, i, nećeš verovati, jednim delom iz istih razloga. I u pravu si, ma koliko daleko otišao, nosiš sebe sa sobom. Jedno mi je vreme bila luda sreća (?) što sam imala i većih problema, pa sam ove mogla staviti na led. Sad sam te probleme rešila, ali naravno, došli su na red sledeći. Ponekad mislim da im nikad neće biti kraj, i kako koju rupu zakrpim, iz druge počne da curi, ali je.bemumater, valjda i taj kraj jednom mora doć. U smislu, valjda će se problemi rešavati jedan po jedan, i valjda postoji dno. Mnogo mi je trebalo da postanem strpljivija (ni sad nisam mnogo strpljiva, ali definitivno više nego recimo pe 5 godina) i da se prestanem jesti što ne mogu rešiti sve odjednom, a ni do sutra. TO me je najviše žderalo, jer sam se zezala godinama i godinama, i kad sam najzad presekla, htela am da sve bude rešeno preko noći. E pa ne može.
Ne vredi ni fizički se udaljiti, ne vredi ni preseći veze, ne vredi ni početi živeti zdravije... Problemi koji su se kupili godinama ne nestaju preko noći i sigurno ne svi odjednom. Moj je najveći problem bio to da prihvatim - ne probleme po sebi, već da nađem strpljenja i volje da ih rešavam brzinom kojom su se i stvarali, ako nikako drugačije. Još uvek često pomislim da je to jalov posao, ali onda se setim kako je bilo DOK još nisam ni počela, i to mi održava glavu iznad vode.
Dokle, videćemo.
 
Susan Sto Helit:
Ja sam uradila "fizičko" bežanje, isto ko i ti, i, nećeš verovati, jednim delom iz istih razloga. I u pravu si, ma koliko daleko otišao, nosiš sebe sa sobom. Jedno mi je vreme bila luda sreća (?) što sam imala i većih problema, pa sam ove mogla staviti na led. Sad sam te probleme rešila, ali naravno, došli su na red sledeći. Ponekad mislim da im nikad neće biti kraj, i kako koju rupu zakrpim, iz druge počne da curi, ali je.bemumater, valjda i taj kraj jednom mora doć. U smislu, valjda će se problemi rešavati jedan po jedan, i valjda postoji dno. Mnogo mi je trebalo da postanem strpljivija (ni sad nisam mnogo strpljiva, ali definitivno više nego recimo pe 5 godina) i da se prestanem jesti što ne mogu rešiti sve odjednom, a ni do sutra. TO me je najviše žderalo, jer sam se zezala godinama i godinama, i kad sam najzad presekla, htela am da sve bude rešeno preko noći. E pa ne može.
Ne vredi ni fizički se udaljiti, ne vredi ni preseći veze, ne vredi ni početi živeti zdravije... Problemi koji su se kupili godinama ne nestaju preko noći i sigurno ne svi odjednom. Moj je najveći problem bio to da prihvatim - ne probleme po sebi, već da nađem strpljenja i volje da ih rešavam brzinom kojom su se i stvarali, ako nikako drugačije. Još uvek često pomislim da je to jalov posao, ali onda se setim kako je bilo DOK još nisam ni počela, i to mi održava glavu iznad vode.
Dokle, videćemo.
Kliknite za proširenje...
Nekome izgleda nije dozvoljeno da 'oprosti', zaboravi, predje preko toga i nastavi. Samo sam to i htio ali ne moze. Izgleda da ih moram slomiti, osuditi na pravu patnju i bol i staviti ih pred prave probleme. A to mogu da uradim tako lako, tako brzo, ali...isto je nekako daleko sve to. Znam sta treba uraditi i nakon toga se sve mijenja. Kad ovo mogu da radim onima koji su mi dali zivot, sta mi znace ostali zivoti? Nije lako biti Lucifer. :D
 
Primordial:
Nekome izgleda nije dozvoljeno da 'oprosti', zaboravi, predje preko toga i nastavi. Samo sam to i htio ali ne moze. Izgleda da ih moram slomiti, osuditi na pravu patnju i bol i staviti ih pred prave probleme. A to mogu da uradim tako lako, tako brzo, ali...isto je nekako daleko sve to. Znam sta treba uraditi i nakon toga se sve mijenja. Kad ovo mogu da radim onima koji su mi dali zivot, sta mi znace ostali zivoti? Nije lako biti Lucifer. :D
Kliknite za proširenje...
Ostale ne bi bilo briga za tebe!Bolelo bi ih "uvo" drugim rečima!Sumnjam da kapiraš to što sam ti rekla, a'l a'jde!
 
Primordial:
Nekome izgleda nije dozvoljeno da 'oprosti', zaboravi, predje preko toga i nastavi. Samo sam to i htio ali ne moze. Izgleda da ih moram slomiti, osuditi na pravu patnju i bol i staviti ih pred prave probleme. A to mogu da uradim tako lako, tako brzo, ali...isto je nekako daleko sve to. Znam sta treba uraditi i nakon toga se sve mijenja. Kad ovo mogu da radim onima koji si mi dali zivot, sta mi znace ostali zivoti? Nije lako biti Lucifer. :D
Kliknite za proširenje...
Joj, ja sam nekad bila u tom fazonu da se svetim, ali odavno me to prošlo. Shvatila sam da se na kraju sam sebi svetiš - donese kratkotrajno zadovoljstvo, ali ona muka ispod ostaje. Smejala sam se kad su govorili: najmirnija ćeš biti ako nekako uspeš preboleti, razumeti, pa čak i oprostiti - ne smijem se već dugo. Jer, nisam našla mir u osveti. Nisam našla mir u svađi. Nisam našla mir u isterivanju pravde - s ljudima koji su slepi, gluvi i NE ŽELE (ili nisu sposobni) da čuju šta imaš za reći. Mir sam našla u okretanju leđa, u totalnom ignorisanju, u stvarima koje me usrećuju. Naravno, to nije apsolutni mir - nit ikad može biti, to u životu ne postoji - ali sad barem znam formulu: kad osetim da me iz takta počne izvoditi nešto s čim se nema svrhe boriti, odustajanje više ne smatram porazom, ko nekad. Kako mir može biti poraz? I šta imam od toga da se neko tamo puši jer sam mu rekla ono što neće da čuje? Koliko dugo ta zadovoljština traje? Meni, vrlo kratko.
Dubok mir i spokoj našla sam u stvarima koje me čine zadovoljnom, ne besnom, žučnom, punom otrova i zlurade poruge. Žao mi je ljudi koje svakodnevno gledam da to rade, a i ne primećuju u kojem otrovu žive. Ne vredi živeti u otrovu. Ja sam u njemu živela jako dugo, znam šta govorim.
Nadam se da će se tebi tvoji načini isplatiti, i da si ih dobro proračunao. :)
 
Susan Sto Helit:
Joj, ja sam nekad bila u tom fazonu da se svetim, ali odavno me to prošlo. Shvatila sam da se na kraju sam sebi svetiš - donese kratkotrajno zadovoljstvo, ali ona muka ispod ostaje. Smejala sam se kad su govorili: najmirnija ćeš biti ako nekako uspeš preboleti, razumeti, pa čak i oprostiti - ne smijem se već dugo. Jer, nisam našla mir u osveti. Nisam našla mir u svađi. Nisam našla mir u isterivanju pravde - s ljudima koji su slepi, gluvi i NE ŽELE (ili nisu sposobni) da čuju šta imaš za reći. Mir sam našla u okretanju leđa, u totalnom ignorisanju, u stvarima koje me usrećuju. Naravno, to nije apsolutni mir - nit ikad može biti, to u životu ne postoji - ali sad barem znam formulu: kad osetim da me iz takta počne izvoditi nešto s čim se nema svrhe boriti, odustajanje više ne smatram porazom, ko nekad. Kako mir može biti poraz? I šta imam od toga da se neko tamo puši jer sam mu rekla ono što neće da čuje? Koliko dugo ta zadovoljština traje? Meni, vrlo kratko.
Dubok mir i spokoj našla sam u stvarima koje me čine zadovoljnom, ne besnom, žučnom, punom otrova i zlurade poruge. Žao mi je ljudi koje svakodnevno gledam da to rade, a i ne primećuju u kojem otrovu žive. Ne vredi živeti u otrovu. Ja sam u njemu živela jako dugo, znam šta govorim.
Nadam se da će se tebi tvoji načini isplatiti, i da si ih dobro proračunao. :)
Kliknite za proširenje...
A nije to osveta...ne citas me fino ili ja ne umijem da se izrazim nocas. To se vrace kao boomerang, kao neka sudbina od koje pokusavam pobjeci, ne mogu pobjeci od sebe. Ja oprostim, zaboravim, ali cim zaboravim nesto me udari i kaze - ne mozes to tako, ne valja. Ne vjerujem da me neka sila toliko provocira i testira. Ja sam sad ostavio sve to iza sebe, miran sam, zadovoljan. Nece proci dugo vremena i opet ce poceti to isto nesto da me kopka, oni, ne daju mi mira. Moram zavrsiti sa tim sto prije, pa nastaviti dalje. Kao da se nalazim u nekom loop-u, nekim ponavljajucim scenama dok ne uradim to sto treba i zivot nastavi dalje.
 
Primordial:
A nije to osveta...ne citas me fino ili ja ne umijem da se izrazim nocas. To se vrace kao boomerang, kao neka sudbina od koje pokusavam pobjeci, ne mogu pobjeci od sebe. Ja oprostim, zaboravim, ali cim zaboravim nesto me udari i kaze - ne mozes to tako, ne valja. Ne vjerujem da me neka sila toliko provocira i testira. Ja sam sad ostavio sve to iza sebe, miran sam, zadovoljan. Nece proci dugo vremena i opet ce poceti to isto nesto da me kopka, oni, ne daju mi mira. Moram zavrsiti sa tim sto prije, pa nastaviti dalje. Kao da se nalazim u nekom loop-u, nekim ponavljajucim scenama dok ne uradim to sto treba i zivot nastavi dalje.
Kliknite za proširenje...
To je neka druga priča.
To što ne možeš dalje, znači da nisi raščistio, i vidim da je i tebi samom jasno. Možeš ti pobeći na Mars od roditelja, i od svih drugih problema, izdaja i svega lošeg što su ti ljudi radili, ali ako nisi sam raščistio s njima i time što se između vas dešavalo, džaba ti. S mukom se moramo suočiti, ma koliko nam odvratna ili teška bila. Ja ću u sledećih desetak dana početi jednu, naprimer, i zlo mi je kad samo pomislim, ali ne mogu više odlagati. To što prepoznaš oca ili majku u nekoj totalno nepoznatoj osobi, to što možda ponekad sanjaš neke gluposti, to što osećaš da te nešto stalno vraća nazad - pa da, vraća te. Ima stvari koje nisi s njima raščistio, i ako si mislio da si raščisto samim tim što ćeš ih izbacit iz života e pa nećeš. Morao bi, ko što i ja moram, taj problem rešiti mnogo bolje nego pukim odlaskom.
Ne znam, s mojim roditeljima naprimer nema razgovora, i neću se opet s tim zezati po hiljaditi put u životu - kad sam odavno prestala - ali ko što si sam rekao, to su ipak tvoji roditelji, ma i da su najcrnji, i ma kolike probleme da su ti u životu napravili, to moraš nekako rasplesti. Moraš nekako biti s tim načisto, jer će te inače stalno vraćati nazad i zadržavati. Zvuči glupavo, i znam da je skupo i dugotrajno, ali terapija pomaže, pomaže čak i da s nekim sat vremena razgovaraš. Mislim, nešto definitivno moraš uraditi, jer i sam vidiš da ti to što si otišao i prekinuo veze s ljudima NIJE skroz pomoglo.
Ima stvari kojma se opiremo iz dna duše, mislimo da su glupe ili bespotrebne, ili da neće imati smisla. Ali ako nemaš mira u životu, pa ebemumajku, probaj. možda bi tebi pomoglo i da samo kažeš svojima da znaju na čemu su konkretno: čujte, takva i takva stvar i zdravo, bez cmizdrenja, bez drame, samo da im kažeš šta ti je na duši i odmah odeš. Kad sam rekla da nekad treba ignorisati, nisam mislila da moramo uvek ćutati doveka. Nekad je neophodno da ljudima konkretno u lice kažemo o čemu se radi - u stvari, to je uvek neophodno. Ljudi moraju znati na čemu su s tobom, isto ko što bi i ti trebao znati na čemu si s njima. Jesi stoposto siguran da tvoji znaju da ih nećeš u svom životu? I rekao si im zašto ih nećeš?
Znam, i meni je muka i od same pomisli na to, ali nekog đavla moraš napraviti. Inače ćeš večito ostati zaglibljen na istom mestu.
 
Susan Sto Helit:
To je neka druga priča.
To što ne možeš dalje, znači da nisi raščistio, i vidim da je i tebi samom jasno. Možeš ti pobeći na Mars od roditelja, i od svih drugih problema, izdaja i svega lošeg što su ti ljudi radili, ali ako nisi sam raščistio s njima i time što se između vas dešavalo, džaba ti. S mukom se moramo suočiti, ma koliko nam odvratna ili teška bila. Ja ću u sledećih desetak dana početi jednu, naprimer, i zlo mi je kad samo pomislim, ali ne mogu više odlagati. To što prepoznaš oca ili majku u nekoj totalno nepoznatoj osobi, to što možda ponekad sanjaš neke gluposti, to što osećaš da te nešto stalno vraća nazad - pa da, vraća te. Ima stvari koje nisi s njima raščistio, i ako si mislio da si raščisto samim tim što ćeš ih izbacit iz života e pa nećeš. Morao bi, ko što i ja moram, taj problem rešiti mnogo bolje nego pukim odlaskom.
Ne znam, s mojim roditeljima naprimer nema razgovora, i neću se opet s tim zezati po hiljaditi put u životu - kad sam odavno prestala - ali ko što si sam rekao, to su ipak tvoji roditelji, ma i da su najcrnji, i ma kolike probleme da su ti u životu napravili, to moraš nekako rasplesti. Moraš nekako biti s tim načisto, jer će te inače stalno vraćati nazad i zadržavati. Zvuči glupavo, i znam da je skupo i dugotrajno, ali terapija pomaže, pomaže čak i da s nekim sat vremena razgovaraš. Mislim, nešto definitivno moraš uraditi, jer i sam vidiš da ti to što si otišao i prekinuo veze s ljudima NIJE skroz pomoglo.
Ima stvari kojma se opiremo iz dna duše, mislimo da su glupe ili bespotrebne, ili da neće imati smisla. Ali ako nemaš mira u životu, pa ebemumajku, probaj. možda bi tebi pomoglo i da samo kažeš svojima da znaju na čemu su konkretno: čujte, takva i takva stvar i zdravo, bez cmizdrenja, bez drame, samo da im kažeš šta ti je na duši i odmah odeš. Kad sam rekla da nekad treba ignorisati, nisam mislila da moramo uvek ćutati doveka. Nekad je neophodno da ljudima konkretno u lice kažemo o čemu se radi - u stvari, to je uvek neophodno. Ljudi moraju znati na čemu su s tobom, isto ko što bi i ti trebao znati na čemu si s njima. Jesi stoposto siguran da tvoji znaju da ih nećeš u svom životu? I rekao si im zašto ih nećeš?
Znam, i meni je muka i od same pomisli na to, ali nekog đavla moraš napraviti. Inače ćeš večito ostati zaglibljen na istom mestu.
Kliknite za proširenje...
Dobro, ali mislim da ih opet i trenutna situacija polako ali sigurno lomi i zadovoljan sam, zato i traje dugo i nije se mijenjalo. Zasto bih im olaksao i dokrajcio ih, neka nastavi ovako. :D ocu da kazem da je njima mnogo mnogo gore nego meni tako da mogu tolerisati ove nus pojave sa vremena na vrijeme.
 
Primordial:
Dobro, ali mislim da ih opet i trenutna situacija polako ali sigurno lomi i zadovoljan sam, zato i traje dugo i nije se mijenjalo. Zasto bih im olaksao i dokrajcio ih, neka nastavi ovako. :D ocu da kazem da je njima mnogo mnogo gore nego meni tako da mogu tolerisati ove nus pojave sa vremena na vrijeme.
Kliknite za proširenje...
Ti najbolje znaš, ti si taj koj oseća dal mu je ok ili ne.
 
DiscoScience:
Sad, nakon toga ja se nisam plašila i opet sam se vraćala ne toliko kasno, ali opet kasno, posle ponoći, kući. Međutim, posle nekog vremena (npr. godinu, dve) počinjem da osećam strah. Bilo me je strah posle deset da idem sama. Bukvalno su mi se noge odsecale i nisam smela da kročim u mračnu ulicu. Ne samo to. Negp sam se nekad plašila da zaspim noću. I cimala sam se od sumnjivih zvukova i to. Nekako sam držala to pod kontrolom. Da sam sada u ne znam u kom sam stadijumu. Jer se ne plašim da budem sama u kući, nisam toliko iracionalna, ali opet ne pafa mi na pamet da hodam po sat vremena sama do kuće, noću. Obazriva. Jedan period je stvarno bio upitan jer je išao u iracionalnost.

Kakva su vaša iskustva? Kako izlazite na kraj sa svojim egzaktnim strahovima i je li ovo anksioznost? Ja bih rekla da nije.
Kliknite za proširenje...
Probaj da ogolis to sto ti se desilo i videces da iza strahova ne stoji nista strasno... Covek, mladic koji je izasao iz stana sa fantomkom i nada se da ce naci osobu koja se nece opirati. Prilazi ti s ledja uplasen i uzbudjen. Nista ne moze da bude kao sto je zamislio... Odustaje...
Nije lose kod sebe imati suzavac ili nesto slicno, mada je gotovo nikakva verovatnoca da se tebi to u zivotu ponovi...


Uzmimo recimo da te bace u kavez sa lavom... Probaj to da zamislis :lol: ...Najverovatnije je da te ne bi pojeo...Sprijateljili bi ste se...Dovoljno je samo da ga se ne bojis... Jer smrt sama po sebi je jedan trenutak u kome se telo tako lepo pripremi, opusti...Preda se... Kao da kroz san utanjas u neku gustu sumu... Tu nema nikakvog bola... Dakle toga je sumanuto plasiti se....

A da ne govorimo tek koliko je pogresno plasiti se nekoga koga moze da uplasi tvoja smirenost...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Popularna psihologija - Strah od kajanja
Odgovora
4
Pregleda
262
white_warg
white_warg
bird again
Kako reaguješ kad te neko kritikuje (strah od kritike)
2 3
Odgovora
55
Pregleda
856
bird again
bird again
Džudi S
Stereotipi i predrasude
2
Odgovora
37
Pregleda
696
buudala
buudala

Back
Top