Trauma i Strah

[Disko Kauč]

Opisaću vam situaciju koja mi se dogodila... Imala sam dvadeset godina, vraćala sam se s neke žurke. Doduše bilo je tri sata noću (ili ujutru ko voli) i hodala sam sama. Meni je tad to prijalo, volela sam da prošetam do kuće (nekih 30-40 min), mirno, lepo, noćna rasveta, vazduh. Volim ja to. Međutim u jednom trenu kao da se nešto dešava iza mene. Okrenem se. Čovek (verovatno mladić) sa fantomkom na glavi (ona crna kapa, maska, kao u filmovima s otvorom samo za oči) me hvata za obe ruke. Mene je preplavio strah i vrištala sam međutim nejako. Neki poluglas a najjače što sam mogla. On me je vukao sa verovatno namerom da me uvuče u prolaz između zgrada sa kojom daljom namerom nemam pojma. Toliko sam bila stamena, ukopana u zemlju, sve vreme otimajući se da mi nije mogao ništa. Sećam se da mi je vikao tako nekim nameštenim glasom niže ali preteće frekvencije "ćuti, ćuti" da sam se ja ućutala na trenutak, ali pošto sam brzo prešla okom po njemu skontala da on nema nikakvo oružje vrste skakavac i da ne vidim razlog zašto bih u datoj postavci ćutala. Nastavim ja sa oglašavanjem) pušta moje ruke i zavali mi nešto između pesnice i šamara prilično jako. Međutim ja ne padam, on odustaje (valjda vidi u daljini siluete nekih ljudi) i beži. A bežim, bogami, i ja.

Sad, nakon toga ja se nisam plašila i opet sam se vraćala ne toliko kasno, ali opet kasno, posle ponoći, kući. Međutim, posle nekog vremena (npr. godinu, dve) počinjem da osećam strah. Bilo me je strah posle deset da idem sama. Bukvalno su mi se noge odsecale i nisam smela da kročim u mračnu ulicu. Ne samo to. Negp sam se nekad plašila da zaspim noću. I cimala sam se od sumnjivih zvukova i to. Nekako sam držala to pod kontrolom. Da sam sada u ne znam u kom sam stadijumu. Jer se ne plašim da budem sama u kući, nisam toliko iracionalna, ali opet ne pafa mi na pamet da hodam po sat vremena sama do kuće, noću. Obazriva. Jedan period je stvarno bio upitan jer je išao u iracionalnost.

Kakva su vaša iskustva? Kako izlazite na kraj sa svojim egzaktnim strahovima i je li ovo anksioznost? Ja bih rekla da nije.

 

[gost 391595]

Pa to ti je baš klasičan ptsd simptom.

Somatic experiencing terapija je Bog za to.

 

[Susan Sto Helit]

Opisaću vam situaciju koja mi se dogodila... Imala sam dvadeset godina, vraćala sam se s neke žurke. Doduše bilo je tri sata noću (ili ujutru ko voli) i hodala sam sama. Meni je tad to prijalo, volela sam da prošetam do kuće (nekih 30-40 min), mirno, lepo, noćna rasveta, vazduh. Volim ja to. Međutim u jednom trenu kao da se nešto dešava iza mene. Okrenem se. Čovek (verovatno mladić) sa fantomkom na glavi (ona crna kapa, maska, kao u filmovima s otvorom samo za oči) me hvata za obe ruke. Mene je preplavio strah i vrištala sam međutim nejako. Neki poluglas a najjače što sam mogla. On me je vukao sa verovatno namerom da me uvuče u prolaz između zgrada sa kojom daljom namerom nemam pojma. Toliko sam bila stamena, ukopana u zemlju, sve vreme otimajući se da mi nije mogao ništa. Sećam se da mi je vikao tako nekim nameštenim glasom niže ali preteće frekvencije "ćuti, ćuti" da sam se ja ućutala na trenutak, ali pošto sam brzo prešla okom po njemu skontala da on nema nikakvo oružje vrste skakavac i da ne vidim razlog zašto bih u datoj postavci ćutala. Nastavim ja sa oglašavanjem) pušta moje ruke i zavali mi nešto između pesnice i šamara prilično jako. Međutim ja ne padam, on odustaje (valjda vidi u daljini siluete nekih ljudi) i beži. A bežim, bogami, i ja.

Sad, nakon toga ja se nisam plašila i opet sam se vraćala ne toliko kasno, ali opet kasno, posle ponoći, kući. Međutim, posle nekog vremena (npr. godinu, dve) počinjem da osećam strah. Bilo me je strah posle deset da idem sama. Bukvalno su mi se noge odsecale i nisam smela da kročim u mračnu ulicu. Ne samo to. Negp sam se nekad plašila da zaspim noću. I cimala sam se od sumnjivih zvukova i to. Nekako sam držala to pod kontrolom. Da sam sada u ne znam u kom sam stadijumu. Jer se ne plašim da budem sama u kući, nisam toliko iracionalna, ali opet ne pafa mi na pamet da hodam po sat vremena sama do kuće, noću. Obazriva. Jedan period je stvarno bio upitan jer je išao u iracionalnost.

Kakva su vaša iskustva? Kako izlazite na kraj sa svojim egzaktnim strahovima i je li ovo anksioznost? Ja bih rekla da nije.

Ne mislim da je u pitanju anksioznost po difoltu, jer si preživela konkretan napad i racionalan strah od njega. Mislim, da li se još uvek budiš noću itd? Možda bi bio više posttraumatski stres. Mada se anksioznost itekako može razviti od strahova koje smo "progutali" i nismo na njih odreagovali na pravilan način ili nismo uopšte. Naprimer, ja sam neke svoje straove i emocije godinama "gutala" i pravila se slepa kod očiju, ignosrišući ih, i da, to jeste dovelo i do anksioznosti i do gorih stvari.

 

[gost 424003]

Moze biti nezeljeno dejstvo od droge, pusis li sta?

Jao kakve sam psihoze imao i kakve su mi misli padale na pamet...cccc, ali dobro, brzo je proslo, kratko je trajalo.

 

[gost 391595]

Moze biti nezeljeno dejstvo od droge, pusis li sta?

Jao kakve sam psihoze imao i kakve su mi misli padale na pamet...cccc, ali dobro, brzo je proslo, kratko je trajalo.

Zašto bi bile posledice droge, kad je prilično precizno opisala traumatično iskustvo koje joj se desilo?

 

[MARUV]

Razumljiva reakcija za stres pretrpljen. Ne bitno koliko je godina prošlo, kad se setiš neprijatne situacije javi se zabrinutost.
Tada si znala da odreaguješ, znaćeš i sad. Za dodatnu sigurnost imaš ubrzane kurseve samoodbrane.
Nemoj da dozvoliš da strah preovlada.

 

[gost 424003]

Zašto bi bile posledice droge, kad je prilično precizno opisala traumatično iskustvo koje joj se desilo?

Zato sto se to opisano nije desilo nakon 10 dana nego nekolike godine?

 

[Disko Kauč]

Moze biti nezeljeno dejstvo od droge, pusis li sta?

Jao kakve sam psihoze imao i kakve su mi misli padale na pamet...cccc, ali dobro, brzo je proslo, kratko je trajalo.

Ne pušim ništa, čak mi je trava obnavljala taj strah ako se nađem u mraku, a sa džointom ne izađeš baš na osvetljen trg. Mehehehe

 

[Manastirka]

Opisaću vam situaciju koja mi se dogodila... Imala sam dvadeset godina, vraćala sam se s neke žurke. Doduše bilo je tri sata noću (ili ujutru ko voli) i hodala sam sama. Meni je tad to prijalo, volela sam da prošetam do kuće (nekih 30-40 min), mirno, lepo, noćna rasveta, vazduh. Volim ja to. Međutim u jednom trenu kao da se nešto dešava iza mene. Okrenem se. Čovek (verovatno mladić) sa fantomkom na glavi (ona crna kapa, maska, kao u filmovima s otvorom samo za oči) me hvata za obe ruke. Mene je preplavio strah i vrištala sam međutim nejako. Neki poluglas a najjače što sam mogla. On me je vukao sa verovatno namerom da me uvuče u prolaz između zgrada sa kojom daljom namerom nemam pojma. Toliko sam bila stamena, ukopana u zemlju, sve vreme otimajući se da mi nije mogao ništa. Sećam se da mi je vikao tako nekim nameštenim glasom niže ali preteće frekvencije "ćuti, ćuti" da sam se ja ućutala na trenutak, ali pošto sam brzo prešla okom po njemu skontala da on nema nikakvo oružje vrste skakavac i da ne vidim razlog zašto bih u datoj postavci ćutala. Nastavim ja sa oglašavanjem) pušta moje ruke i zavali mi nešto između pesnice i šamara prilično jako. Međutim ja ne padam, on odustaje (valjda vidi u daljini siluete nekih ljudi) i beži. A bežim, bogami, i ja.

Sad, nakon toga ja se nisam plašila i opet sam se vraćala ne toliko kasno, ali opet kasno, posle ponoći, kući. Međutim, posle nekog vremena (npr. godinu, dve) počinjem da osećam strah. Bilo me je strah posle deset da idem sama. Bukvalno su mi se noge odsecale i nisam smela da kročim u mračnu ulicu. Ne samo to. Negp sam se nekad plašila da zaspim noću. I cimala sam se od sumnjivih zvukova i to. Nekako sam držala to pod kontrolom. Da sam sada u ne znam u kom sam stadijumu. Jer se ne plašim da budem sama u kući, nisam toliko iracionalna, ali opet ne pafa mi na pamet da hodam po sat vremena sama do kuće, noću. Obazriva. Jedan period je stvarno bio upitan jer je išao u iracionalnost.

Kakva su vaša iskustva? Kako izlazite na kraj sa svojim egzaktnim strahovima i je li ovo anksioznost? Ja bih rekla da nije.

Nije anksioznost!Preživela si traumu zbog napada, samo si to potisnula u sebi.Ovo što si opisala nije šala.Normalno je da sada tako reaguješ.Taj strah nije iracionalan(umišljen),možda je i dobro što ga osećaš, držaće te na oprezu!Da si taj strah imala sa 20 godina...verovatno to ne bi ni doživela.

 

[gost 424003]

Ne pušim ništa, čak mi je trava obnavljala taj strah ako se nađem u mraku, a sa džointom ne izađeš baš na osvetljen trg. Mehehehe

Pa jesi li tada pusilaaaaa?

 

[gost 391595]

Pritom, traumatski odgovor ne nastaje po automatizmu ("trauma nije u događaju") nego u nemogućnosti da se kompletira (koristan) somatski odgovor na događaj.
Što ona lepo opisuje kada kaže: "vrištala sam nejako" , "poluglas" , "ukopana u zemlju" .

To sada pokušava somatski da se procesuira (cimanje na zvukove, problemi sa snom), ali mu treba pomoć.

 

[Disko Kauč]

Pa jesi li tada pusilaaaaa?

Pa nisam, lepoto. Imala sam 20 godina i nisam odrastala na ulici. Mi uvaljeni kasnije poblentavimo ako smo skloni. :*

 

[gost 391595]

Zato sto se to opisano nije desilo nakon 10 dana nego nekolike godine?

Pa šta? Vreme samo po sebi ne radi apsolutno ništa.

 

[gost 424003]

Pa nisam, lepoto. Imala sam 20 godina i nisam odrastala na ulici. Mi uvaljeni kasnije poblentavimo ako smo skloni. :*

Mislio sam par godina kasnije kad se ponovo pojavio strah. Jesi.

 

[Disko Kauč]

Pritom, traumatski odgovor ne nastaje po automatizmu ("trauma nije u događaju") nego u nemogućnosti da se kompletira (koristan) somatski odgovor na događaj.
Što ona lepo opisuje kada kaže: "vrištala sam nejako" , "poluglas" , "ukopana u zemlju" .

To sada pokušava somatski da se procesuira (cimanje na zvukove, problemi sa snom), ali mu treba pomoć.

Ono što je pojačalo traumu jeste pokriveno lice, sigurna sam. Kao i to da ja uopšte nisam čula a on je dotrčao do mene. Ta dva su haos. A sigurna da je neki napalkeni klinac i pićka, jer mi nije delovao profi. A za pljačku nisam imala ni torbicu.

 

[gost 424003]

Pa šta? Vreme samo po sebi ne radi apsolutno ništa.

Nista, zasto postoji onda? Moralo se desiti nesto sto je otvorilo stare rane.

 

[Susan Sto Helit]

Zato sto se to opisano nije desilo nakon 10 dana nego nekolike godine?

Strah može da se doživi i nakon par godina. Zavisi da li smo na njega zdravo odreagovali kad je trebalo, ili smo ga, makar i nesvesno, potisnuli. Ako smo ga potisnuli, izbiće kad tad, makar i za pet godina. Ne kažem da je to pravilo, jer zavisi i kakva je trauma bila, ima nekih gluposti koje se tu ne računaju, Ali kako je postavljač opisao, u pitanju je bila veća trauma, ne samo prolazna neprijatnost, i ako joj se strah javio i nakon dužeg vremena, jasno mi je kako jeste.

Inače, na travu neki reaguju neverovatno paranoično. Opšta je iluzija kako je u pitanju "droga za smeh i dobro raspoloženje." Znam neke ljude koji su od nje reagovali ko da su bili na najgorem lsd tripu, jurili ih demoni i svašta.

 

[Susan Sto Helit]

Nije anksioznost!Preživela si traumu zbog napada, samo si to potisnula u sebi.Ovo što si opisala nije šala.Normalno je da sada tako reaguješ.Taj strah nije iracionalan(umišljen),možda je i dobro što ga osećaš, držaće te na oprezu!Da si taj strah imala sa 20 godina...verovatno to ne bi ni doživela.

Recimo. Jedna od opcija.

 

[gost 424003]

Strah može da se doživi i nakon par godina. Zavisi da li smo na njega zdravo odreagovali kad je trebalo, ili smo ga, makar i nesvesno, potisnuli. Ako smo ga potisnuli, izbiće kad tad, makar i za pet godina. Ne kažem da je to pravilo, jer zavisi i kakva je trauma bila, ima nekih gluposti koje se tu ne računaju, Ali kako je postavljač opisao, u pitanju je bila veća trauma, ne samo prolazna neprijatnost, i ako joj se strah javio i nakon dužeg vremena, jasno mi je kako jeste.

Inače, na travu neki reaguju neverovatno paranoično. Opšta je iluzija kako je u pitanju "droga za smeh i dobro raspoloženje." Znam neke ljude koji su od nje reagovali ko da su bili na najgorem lsd tripu, jurili ih demoni i svašta.

Ali uvijek postoji nesto, taj neki okidac koji je doveo do ozivljavanja. I nije lose sto je tako, da se prodje to nesto (opet) i da osoba izadje jaca i sa vise iskustva.

 

[gost 423947]

Jesi ti beše ovo već pričala pre par meseci? Ovde?

 

[gost 391595]

Nista, zasto postoji onda? Moralo se desiti nesto sto je otvorilo stare rane.

Kontra uvreženom mišljenju, zaostali traumatski stres dolazi na naplatu zapravo kada je sve u životu manje-više ok, kada više ne postoji neposredna opasnost.

Tj, onda kada se sistem oseća dovoljno bezbedno da se opusti i isprocesuira.

Naročito kad osoba želi da napravi pozitivne promene u životu. Sistem kaže: može, samo prvo sredi ovo.

 

[Susan Sto Helit]

Ali uvijek postoji nesto, taj neki okidac koji je doveo do ozivljavanja. I nije lose sto je tako, da se prodje to nesto (opet) i da osoba izadje jaca i sa vise iskustva.

I s tim se slažem, čak i kad mi sami nismo svesni okidača.
Podsvest je čudo

 

[gost 423947]

I da se sećaš samo da ima plave oči taj manijak

 

[Susan Sto Helit]

Mada ne mora biti. Može biti i nešto skroz deseto, može biti da nas pogodi baš kad se počnemo opuštati.

 

[Manastirka]

Recimo. Jedna od opcija.

Nisam neki expert, ali priča iz teme mi liči na onu "mladost-ludost"! Hrabro koračati ulicama grada u po noći,kad haraju svakakvi ludaci po ulicama.Jezivo!