Ток мисли

najbolje sa nekom svojom ekipom, mada sad traze skipera sa EU licencom to je ekstra.
Имам тамо, у Хрватској људе, само нисам добро организовала време. Али године сам провела у ЦГ и нисам видела једрењаке, баш ретко. Сад ми је јасно зашто.
 
20230907_184914.jpg
20230907_190327.jpg

Врсар
 
Имам тамо, у Хрватској људе, само нисам добро организовала време. Али године сам провела у ЦГ и нисам видела једрењаке, баш ретко. Сад ми је јасно зашто.

Naravno. CG nije bas 'napravljena' za zanimljivo krstarenje, iako je moj kolega i mentor za jedrenje iz Kotora.
Srednji jadran od Dubrovnika pa na gore prema Rijeci pruza mnogo vise raznovrsnosti. Ja jesam proputovao celu Jadransku obalu (nekad davno), bio sam na raznim ostrvima, ali nisam svuda jedrio. Ali za ono malo vremena dozivljaj je vrhunski. Sad je verovatno malo ima previse jahtica i jedrilica. To je jos ranije pocelo i na Malti - non stop su otvarali nove marine i sve je veca guzva na moru i sa tim vise budala koje mogu da ti naprave belaj. Verujem da je isto tako i u Hrvatskoj.

U poredjenju sa Jadranom Grcka je mnogo nezgodnija - vece su razdaljine izmedju ostrva, mnogo vise pucine i navigacije. E sad, i ne mora na ostrva.

Voleo bih da imam sansu da idem na jedrenje na Bahame - 700 ostrva neka sa roze peskom :)
 
Poruka u temi "Ток мисли" https://forum.krstarica.com/threads/tok-misli.1020158/post-50369392

Да не би цитарала сама себе а да допуним јер сам склона да гурнем под тепих....
Мали гестови, ситне недоследности и сл за које би многи рекли да нису битне да је само површност у питању заправо су одраз карактера који је способан да исто тако олако изда и у крупним стварима.

Већ ми се раније догађало, знам да сам у праву. Није питање мог ега што ми засмета тај дркаџијски спуштајући манир, већ што ми то говори да је тај ментални склоп није способан да остане лојалан када је тешко.

Оно што је за мене изузетно поражавајуће кад су у питању међуљудски односи је одсуство лојалности. Према пријатељима, љубавима, према било чему...
 
Врло брзо ћу постати плавуша.
Данас док сам сецкала лук за сарму сетила сам се да то мора неизоставно да се уради што пре. Данас, сад већ јуче, је четири године како ми је умро отац. Не мислим често о томе, али кад помислим, схватам да је та грудва смешаних осећања и даље ту. Треба још времена...

Толико сам ствари потпуно прецизно искрено написала а о његовој смрти нисам могла, спаковала сам је у нешто друго, толико о спремности да причам о свему...

А опет, има ствари које још ћуте мада праве буку када их погледам.

Бог се јави!
 

Back
Top