Ovo je tema o toksičnim porodicama koje guše,eskspoatišu,zahtevaju i vređaju se,guraju grižu savesti ako im se zahtevanja ne ispune po svaku cenu...koje te ubeđuju da polažu veća prava od tebe samog na tvoj život,tvoj novac...koji od tebe zahtevaju da im ugađaš na sve moguće načine,čak da ti diktiraju ko treba da budeš i šta moraš a šta ne smeš da osećaš.Koje obezvređuj tvoja osećanja i želje jer se ne uklapaju u ono što oni od tebe zahtevaju da moraš da želiš i osećaš jer im duguješ to da budeš ono što oni žele.
Već neko vreme sam primoran da živim opet sa mojima i malo po malo počinjem da se prisećam zašto sam se odvojio...
Zahtevaju sav moj novac koji zarađujem i vređaju se,ljute i ubeđuju me da sam sebičan šta god da kupim za sebe od čega lično oni nemaju koristi ili ako ostavim nešto sa strane da uštedim kao da sam im zakinuo nešto što im sleduje.
Najozbiljnije se ljute na mene što im ne dam potpuni uvid u moju privatnost i što ne dozvoljavam da mi čačkaju po kompujteru i telefonu da vide s kim se sve dopisuje i zašto.
Ljute se i vređaju i optužuju me da ih ne poštujem i ne volim što hoću malo da se osamim i posvetim sebi bar malo.
Ljute se što se ne družim s ljuima za koje oni misle da treba da mi budu prijatelji...
Ljute se i ponašaju kao da sam nezrelo dete koje ne zna šta hoće što sam raskinuo sa osobom sa kojom nije išlo iz nekih naših privatnih razloga zato što je ta osoba bila prikladnog pola (mislim da i vrapci znaju to da sam bi) jer je njima to bilo lepo i mogli su da zažmure na jedno oko i prave se kao da sam potpuno strejt...sad bukvalno paranoišu zbog potencionalne mogućnosti da sledeća osoba za koju ću imati ineteresovanje može da ne bude prikladnog pola po njihovom mišljnenju.I guraju mi grižu savesti,da se osećam kao potpuni promašaj od osobe što nisam ono što oni od mene očekuju.
Zahtevaju od mene da menjam frizuru,da menjam način oblačenja...da se "sredim" jer im izgledam zapušteno kao klošar i to je ružno,ja nisam klošar.
Ljute se i ubeđuju me da sam razmažen ako kažem da nisam zadovoljan poslom kojim se trenutno bavim i koji je užasno dosadan i monoton i psihički me izcrpljuje jer ja po njihovom treba da budem srećan i zadovoljan time i da to prihvatim kao svrhu mog postojanja bez ikakvih ciljeva i ambicija.
Trenutno imam osećaj kao da sam izgubio sav progres koji sam napravio kao osoba do sad...svo samopouzdanje koje sam vremenom skupio polako isparava i osećam se isto kako sam se osećao kao klinac.
Moraću da se selim ranije nego što sam planirao...ovaj put ne u drugu kuću u istom dvorištu jer čak i tu daju sebi slobodu da mi povremeno upadnu i zahtevaju svašta,obrazložavaju kako polažu pravo na to što zahtevaju,kritikuju to što se njima ne sviđa i sav progres koji naprasvim je minimalan,sa gorkim osećajem da sam sebičan jer želim da živim svoj život i ne ispunjavam njihove zahteve.
Koliko je još ljudi kojima je sudbina dodelila tako toksičnu porodicu sa kojom su doživljavali slične stvari?
Koliko je njih uspelo da se isčupa,odseli i minimalizuje kontakt s njima?
Koliko je ljudi koji još uvek oklevaju da se udalje jer ih idalje drži osećaj da su sebični ako odu i napuste ih?
Pričajte,diskutujte...pišite o svojim iskustvima,rešenjima i tom osećaju frustriranosti koji ide uz takve situacije
