Teorije o poreklu Srba

[korkanj]

i ja bih da kazem nesto za dnevnik
Onomad sam gledao ahahahaha sala
malo ozbiljnije sada:


JEVANÐELJE PO OLGI

Dve knjige pod zajednickim naslovom Srbi, narod najstariji ( naslov je citat iz dela grckog istoricara Halkokondila), autorke dr. Olge Lukovic-Pjanovic, objavljene su na srpskom jeziku, u Beogradu 1990.godine. Prvi izdavac je , pre toga, bio Glas Srba iz Indijanopolisa, SAD.Knjige su uzburkale mnoge duhove i uzrokovale istorijska preispitivanja širom sveta- mogucnost da su srpski jezik i narod stariji od dosada poznatih istorijskih cinjenica o starini i kulturi Sumera i Egipcana, pa potom Grka i Rimljana itd.. bitno utice ne samo na srpske i sve slovenske narode, vec zahteva ultimativno menjanje istorije svih drugih neslovenskih naroda

Mnoge istorijske nedoumice ( o Sarmatima, Skitima, Hiksosima, Hunima, Etrurcima,Keltima Trojancima, o raznoraznim „išcezlim“ grupama naroda i nerazrešenim nalazima slova i pisma) Olga je uspela da razreši zahvaljujuci višegodišnjem trudu i proucavanju evropskih, kanadskih i kineskih arhiva, ali pre svega zahvaljujuci ogromnom znanju razlicitih jezika . Lingvisticke analize posebno su usmerene na srodnost srpskog jezika sa sanskrtom, i ocigledne dokaze da „majka svih indoevropskih jezika“ nije mrtva..Njene dve knjige ( obe imaju isti broj strana- po 358), sa dvoglavim srpskim orlom na naslovnoj strani, prepune su citata latinskih, grckih i evropskih autora iz 160 istorijskih izvora podataka, obiluju kartama,prikazima, uporednim tabelama i visprenim zakljuccima.

Knjige su doživele i drugo izdanje na srpskom jeziku i mogu se naruciti i kupiti preko Interneta. S obzirom da knjige ne postoje u elektronskoj verziji, kao i da još uvek nisu prevedene na druge jezike, prekucala sam, u nedostatku skenera, za sve one koji nemaju knjigu, poslednjih 14 strana iz II knjige (tacno, cak i sa štamparskim greškama).

Ove strane su u funkciji Olginog zakljucka, posle 700 strana iscrpnog objašnjenja „kako je sve to moguce?“ i predstavljaju pogodan prikaz glavnih seoba Srbalja iz postojbine Indije, pocev pre 6000 godina, do današnjih slovenskih prostora. Napominjem da citate samo jedan šturi deo iz poslednjeg poglavlja , odnosno dodatka Olgine knjige( pod naslovom „O srpskom imenu i o starosti srpskog naroda“ koji zauzima prostor od 301 do 327.str) i to od strane 311 do 327.-e., koji ce onima koji ne znaju srpsku i slovensku istoriju, a nisu upoznati sa detaljnim objašnjenjima na prethodnih 600 strana- delovati kao fantasticno štivo.

Ako mi vreme bude dalo, pripremicu još neke znacajne i interesantne delove iz Olgine knjige. Dosadašnje moje vreme utrošeno na kucanje zahtevnog Olginog teksta namenjeno je onima koji ce ovaj tekst koristiti za dalje distribuiranje ili prevodjenje, kako bi se istina proširila prostorima ovog mentalno zagadjenog i na lažima zasnovanog sveta.

 

[korkanj]

2- Deo
OLGA, II, 311. – 327.



Slicnost narodnih obicaja i gatanja u Srba i Indusa je neverovatna, kao što je i stara, pradavna srpska vera slicna sa indijskom. Brama,Višnu i Šiva imaju svoga dvojnika u srpskom bogu Triglavu.Osim toga, još u danas u Srba postoji Badnjak, koji se nekad proslavljao i u Indiji, a koren mu je u kultu boga Agni tj.boga ognja, vatre. Ovo je-verovatno-najstariji obicaj koji se –istina-u novo doba hrišcanstva vezao za novu religiju Srba…Jedan od obicaja, koji se takodje održao do naših dana, jeste otmica devojaka-isti kod Srba, kao što je i u Hindusa. Prema starim srpskim izvorima, bilo je kod Srba i drugih obicaja, kao što je, npr.,da udovica sledi svog muža u grob,što Srbe takodje vezuje za Indiju. Taj se obicaj-uz izvesne manje ili vece izmene- kod Srba održao dosta dugo. Kad je srpska žena prestala da prati svoga muža bukvalno i u grob, ona je ipak ucinila nešto, cime je taj drveni obicaj sacuvala: ona se,naime, više nikad nije preudavala ,nastavljajuci,da nosi svoje supružansko ime do kraja svog zemnog života.To se dogadjalo gotovo bez izuzetaka do kraja Prvog svetskog rata,da bi i to, pristizanjem “modernih i naprednih ideja“ bilo odbaceno.Spaljivanje mrtvih Srbi su takodje bili dugo sacuvali.No, to je posebna rasprava, u koju je ovde nemoguce ulaziti.



Prema pisanju nemackog geografa Ritters-a[1] u delu „Zemljopis“ na stranama 19-29, staništa prastarih Srba bil su negde u podnožju samih Himalaja, jer, kako kaže na str.15:

Sa vrha Mera (brdo u Indiji)pružaju se njegove razne grane, kao Himavat, Henakutaš, Nišades, na kojima je živeo surovi i odeven u odelo od koža narod Serba, ili Srba .

To tvrdjenje ponavlja drugi jedan pisac, Rus Moroskin[2], pišuci :

Od himalajskih do hindukuških planina živeo je Srpski narod, pod imenom Sjemskrit, ili Srba.

Isti pisac veli dalje u tom svom delu, da su okolni narodi bacali zavidiljive poglede na narod Sjemba, ili Srba, koji su naseljavali oblast DUNAJSKU ( Dunaj u Indiji, drugo je evropski Dunav), pa doslovno kaže:

U toj unutrašnjoj Indiji bile su glavne države Prazija i Gangarija, a iza njih VELIKA DRŽAVA SARBARSKA, dakle, SRPSKA, a druga je bila u primorskoj Indiji i nazivala se PANOVSKA država.

Moroskin dalje tvrdi, da su Srbi još u indijskom svom kraljevstvu bili na najvišem stepenu sile, prosvete i svestrane obrazovanosti. O svemu ovome se govori u zapisima vojevanja Aleksandra Velikog u Indiji[3].


Mnogi pisci, pa i sam Moroskin, tvrde da su Srbi boravili u Indiji pre njihovog iseljavanja ka srednjoj Aziji i uopšte ka zapadu. Po svima njima, to je trajalo nekoliko hiljada godina, dok prvo srpsko iseljavanje potice od pre više od šest hiljada godina. Uzroci tog kretanja bili su razliciti. Ponajpre, mora biti, da je došlo do prenaseljenosti, što je izazvalo glad i razne bolesti, što je i danas jedna od najvecih nesreca koje pogadjaju uvek prenaseljenu Indiju. Ako se ovome doda, da je moralo biti ratova i njihovih posledica, onda je sasvim jasno, da su Srbi, da bi se održali-morali, da menjaju svoja staništa i da pronalaze nove prostore, koji ce im više odgovarati, i gde bi imali manje trzavica sa susedima, što se- izgleda- kako u kasnijoj Srpskoj istoriji, tako isto i u najranijoj, nikako nije moglo izbeci.

Mavro Orbini kaže u svojoj vrlo opsežnoj istoriji[4] da se može smatrati, da je srpsko,ili-po ondašnjoj terminologiji- slovensko iseljavanje stvarno otpocelo još pre 6000 godina,ili-još preciznije, pre 6.060 godina. Zanimljivo je pitanje, kao s došlo do navedene brojke? O tome govore razni podaci, ali evo najrecitijeg, koji navodi sam Orbini:

Srbi,koji dodjoše iz male Azije preko Balkana, pa sve do Rima, stigoše tamo pre onih Srba, koji dodjoše sa severa iz Skandinavije, a ti poslednji dodjoše 1460.godine pre Hrista.

Kad se te dve brojke saberu, pa se tome doda vreme posle Hrista, dobijamo zbir od 5.060 godina, što ustvari oznacava vreme, kada su prvi Srpski delovi stigli u okolinu današnjeg Rima. Kada se tome doda još oko 1000 godina, koliko je po svoj prilici potrebno za masovne migracije preko ogromnih daljina, onda se dobija 6.060 godina, raunajuci od našega vremena unatrag; pri ovome ne treba smetnuti s uma nomadski život tih davnih migracionih masa, koji im je, uz nepregledne slobodne prostore, dozvoljavao da se zaustave gde hoce i gde im se svidja, pa da onda idu dalje, kad to zažele.
…………………………………………………………………………………………………

 

[korkanj]

PRVI SRPSKI GLAVNI DEO krenuo je direktno prema zapadu i na tlu MESOPOTAMIJE je osnovao SRPSKU DRŽAVU, koja se zvala NOVA SARBARSKA.

Mi ovde zbog nedostatka prostora ne možemo da govorimo o uspesima ove Srpske države, ali skrenucemo pažnju zainteresovanima, da mogu s tim u vezi da dobiju dragocena obaveštenja u delu Miloša S.Milojevica, koji se-izmedju ostaloga- služio i delom Moroskinovim. Pri ovome napominjemo, da Milojevic u bibliografiji citira 183 dela, koja je prostudirao, da bi na osnovu njih napisao svoju verodostojnu i pažnje vrednu Istoriju Srpskoga naroda. No Milojevic nije sam, jer se slicna i ista dokumentacija nalazi i kod Jovana Rajica, a i kod najmladjeg medju njima- Sime Lukin-Lazica, kome je u ovoj knjizi posveceno jedno posebno poglavlje.
………………………….
Prema srpskom istoricaru Nikolajevicu[5] ovaj Prvi Srpski Glavni deo nije se u celini zadržao u Mesopotamiji: jedna njegova grupa je produžila put ka Maloj Aziji, da bi odatle prešla u Evropu i rasprostrla se Balkanskim, Apeninskim i Pirinejskim poluostrvom; druga pak grupa je sišla obalom Crvenog mora i prešla u Gornji Egipat. Ovaj ogranak,prešavši Crveno more, preuzeo vlast o Egipcana na prostoru prema Nubiji, nastavivši tako vladavinu XI egipatske dinastije, posle smrti faraona Pepi II. Vladavina ovog srpskog ogranka trajala je od 2261.g.pre Hrista, sve do 2052.g, kada je potpala pod skiptar tebanskog faraona Mentuhotepa II.

Prema francuskom egiptologu po imenu Maspero Gaston[6], Srbi su iz Sarbarske prodirali u Afriku, u Egipat u tri maha i to osobito iz Male Azije. Po njemu, hijeroglifski zapisi na egipatskim piramidama i spomenicima jasno govore, da je šesnaest vekova pre Hrista u Libiji i Mauritaniji bio narod bele rase, plavih ociju i bez velike prosvete, koji je skoro srušio egipatsko carstvo. Cak je sacuvano i nekoliko likova tih, kako su ih Egipcani zvali „kraljeva pastira“, koji su vladali Donjim Egiptom. Njihova lica su bila obrasla dugom kosom i bradom. Arheološka iskopavanja u Egiptu, Libiji i Nubiji prikazuju da je to jedan isti narod, koji je samo u razlicita vremena dolazio u Egipat.

Sve prethodno dopunjuje i potvrdjuje Srpski istoricar Stojan Boškovic u svome delu Istorija sveta,[7]gde govori- izmedju ostaloga- i o ustancima Egipcana protiv srpske vladavine. Poslednji ustanak je u Donjem Egiptu doneo slobodu, posle srpske vladavine, koja je trajala od 1730.-1580.g. pre Hrista, što znaci- tacno 150 godina. Amozis I je postao osnivac XVIII egipatske dinastije; on je napao prestonicu Avaris, odakle je vršena kontrola nad celim Donjim Egiptom. Borba se najviše vodila na reci Nilu i na kanalima..Posle krvavih borbi Avaris je pao, a s njim i vlast drevnih Srba u Egiptu.
…………………………..
Kako je od te pojave Srba na egipatskoj istorijskoj pozornici napravljena još jedna nebuloznost pod nazivom tajanstvenih „Hiksosa“, mi cemo, s tim u vezi, uprkos skucenom prostoru, ovde ipak da damo njihov kratak istorijat. Jer- „Hiksosi“ su igrali veliku ulogu- bar za izvesno vreme.

Prema Valteru A.Fejrservis-u Mladjem, direktoru Državnog muzeja u Vašingtonu, „Hiksosi“ su bili nomadski narod, koji se iznenada našao u delti Nila, da bi je zaposeo, proširio nad njom svoju vlast i –najzad,zahtevao od ostalih egipatskih vladara da mu placaju danak, upravo onako kao što je to bio slucaj s vladarima Tebe i Nubije. Prvi prevodi sa hijeroglifa govore, da su „Hiksosi“ bili „kraljevi pastiri“, dok ih u novije vreme nazivaju „kraljevima Brdjana“. Fejrservis smatra da oni predstavljaju migraciju naroda, koji govori indoevropski i koji je došao iz Centralne Evro-Azije u naseljenije oblasti juga, sve do Indije, pa do Bliskog Istoka. Dalje on za „Hiksose“ veli, da su bili žilavi, da su divno pristajali kulturi Srednje Azije, koja je imala kao domacu životinju konja, da je zatim njihov luk bio složen i usavršen, oklop plocast, uz što su posedovali veliki broj orudja i oružja, medju kojima je dominirao mac. Oružje im je pak bilo napravljeno bilo napravljeno od bronze, što je bio cvršci i otporniji materijal od bakra, koji su upotrebljavali Egipcani. Osim toga, „Hiksosi“ su imali i ratna kola, koja su vukli konji, dok su u Egipt u isto vreme upotrebljavali samo kamile. Pisac smatra, da su kola s konjima došla iz oblasti Tigra i Eufrata, što upravo i navodi na pomisao- oslanjajuci se još i na natpise na egipatskim spomenicima- da su ti tajanstveni !Hiksosi“ ustvari bili Srbi i to onaj deo, koji se odvojio od Sarbarske države i krenuo put Afrike. Isti pisac dalje smmatra, da je Nubija imala konje pre samog Egipta, što ponovo potvrdjuje, da se i to odnosi uvek na jedan isti narod, tj.na davne Srbe. Uz to, savez izmenju Donjeg Eipta i Nubije preotiv tebanskih faraona, takodje doprinosi velikoj verovatnoci našeg tvrdjenja. Mumija faraona Sikven_Re, iz perioda ustanka protiv srpske prevlasti, obeležena je teškim ranama po glavi, što ukazuje na njegovu pogibiju u borbi s „Hiksosima“…

Ovde treba dodati, da su Jevreji u doba „Hiksosa“ došli zajedno s njima u donji Egipat, gde su ostali sloodni, sve dok vlast nisu preuzeli tebanski faraoni. Tek tada je došlo do njihovog ropstva i do njihovog odlaska iz Egipta za vreme vladavine Ramzesa II.
………………………….
Smatramo da je potrebno, da se na ovom mestu kaže koja rec o posledicama pada Srpske države u Egiptu. Izvestan deo tadašnjih Srba ostao je i dalje u Egiptu, gde se pretopio u domorodce; jedan pak njihov deo propao je –posle gubitka rata- po mocvarama i po jednom cudnom peskovitom i podvodnom terenu, o cemu se u ovoj studiji na odgovarajucem mstu nalazi Strabonov vrlo impresivan opis…Naime, po tim Srbima je dobilo ime prastaro jezero SERBONIS..ili SIRBONIS…

Dve su pak grupe napustile Egipat u raznim pravcima: jedan deo tih Srba je otišao u Siriju, a drugi, duž severne Afrike, na Pirinejsko Poluostrvo, kako je to zabeležio Diodor Sicilijski. Diodorova tvrdjenja podupire i americki istoricar Harold Lamb[8], koji kaže, da je jedno od plemena, koja su tada došla na Pirinejsko poluostrvo- i to Lužicani, koji dakle nose isto ime kao još i danas Lužicki Srbi- bilo istrebljeno za vreme Punskih ratova izmedju Rima i Kartagine, time, što su Rimljani na strašan nacin pobili sve muškarce i to masovno. Uistinu, svi ti Lužicani su uništeni tako grozno po ustanku od 154.g.pre Hrista, a odgovornost za taj pokoj nose pretori Lukulus i Galba.[9]Pošto su bili ogorceni protivnici Rima, morali su da izginu, a nacin na koji su bili lišeni života, americki istoricar naziva jednostavno „masakrom“. Pa i Miloš Milojevic piše o Srbima iz Egipta,[10] spominjuci pivo (alevina, koja se još pravi u pirotskom kraju); o istom tom predmetu piše i Strabon, cemu je , na odgovarajucem mestu, posvecen u ovoj studiji jedan komentar, uz navodjenje Strabonovog svedocanstva.
……………………………….

 

[Milan-Tab]

Odosmo opet u osvajanje Kitaja.

 

[korkanj]

No, da se vratimo Prvom srpskom slavnom delu, koji je otišao u Malu Aziju, naselio je i docnije, oko 1200.g. pre Hrista, srušio Hititsko carstvo. Srpska naselja na ovom prostoru su se prostirala sve do planine Kavkaza, pa i preko Kavkaza. Za t Srbe kažu izvesni pisci, medju kjima Grk Strabon i Rus Mihailo Lomonosov: da su bili ljudi s rusom kosom i plavih ociju.To potvrdjuje i Dubrovcanin Mavro Orbini. A što se tice kretanja ove Srpske grupe, Rajic potvrdjuje pravce, pa piš ( I,25.):

Dvojovim putem iz Asije bo Evropu pošli Slavjane po stranom Cernago i Meoticeskago Morja, morem k jugu, a suhim k sjeveru.

To su tzv.Orbinijevi Maloazijski Slavjani.

Ranije vec navedeni slovenacki pisac, Davorin Žunkovic, u svom spomenutom napisu za Ratnik, takodje potvrdjuje prisustvo Srba u Maloj Aziji. On, naime, govori o „Kalubama“, a za koje i princeza Ana Komnena tvrdi, da su bili Sloveni, a ustvari anticki Srbi, jer u periodu, na koji se odnosi svedocanstvo Ane Komnen, ime Sloven još uopšte nije postojalo. Jasno je, da su ti Srbi „Kalube“ bili potomci Srba iz Nove Sarbarske.

Jedan ogranak Prvog Glavnog Dela Srpskog naroda, koji je iz Nove Sarbarske otišao na zapad, prešao je –jednim delom- i na Balkansko poluostrvo, koje su stari Latini nazivali Hemus. To je bio prvi talas koji je zapljusnuo Balkansko poluostrvo, a dogodio se još pre 3000 g.pre Hristovog rodjenja. Drugi srpski talas pojavio se na Balkanu po padu Hititskog carstva carstva i Troje. Srbi prvog talasa naselili su se najpre u današnjoj Trakiji , ili Staroj Raškoj, oko reke Rasa, ili Raške, pritoke Marice. Grci su kasnije tu Srpsku Rasiju, ili Rašku pogrešno zvali Trakija, a Srbe Rašane, ili Rašcane_ Tracanima, buduci, da u svome jeziku nisu imali sve potrebne konsonante za pravilan izgovor srpskih reci. Spomenuta Žunkoviceva studija o ovom problemu govori detaljnije. Taj pogrešan naziv je kasnije prenet i Madjarima, koji je pak u njih postao „Raci“…

Sa prvobitnog raško-_marickog prostora nastaje širenje Srpskog naroda po Balkanskom poluostrvu. Kod naroda u tome kraju postoje još od tih pradavnih vremena usmena predaja, kako se to dogadjalo, pa skrecemo pažnju osobito zainteresovanim citaocima, na Srpskog putopisca Jerotija Racanina, koji je o tom pitanju pisao još 1704.g. Svedocanstvo Racaninovo preneo je u svoju knjigu „Balkanska pitanja“ veliki Srpski naucnik Stojan Novakovic, koji je prvi put pisao o srpskoj tradiciji na Ovcem polju u Glasniku, br.XXXX.[11]

Naselivši Balkan, ili- po Rimljanima-Hemus, izvesni delovi Srba sa njega, a ujedno i iz Male Azije, krenu morskim putem kao ostrvu Kritu, tada u jeku kulturnog razvitka. Ovo ostrvo su zapljusnula tri srpska talasa i to oko 1800.,1500., i 1400.g. pre Hrista. Ti su Srbi pobedili Kricane, ali su podlegli njihovoj kulturi i pretopili se u jednu novu naciju-u Grke, ili Jeline.

S tim u vezi napominjemo da engleski profesor H.D.F.Kitto[12] tvrdi, da su i Grci i stari Italici narodne mešavine, a ne jedan jedinstveni narod (svaki od njih..)On se poziva- izmedju ostaloga-na grcke reci[13] sa završetkom –assos,-essos i –inthos, za koje tvrdi da su stranog porekla. Na istoj strani on daje piše:

Strane importacije? Korint-originalno strano naselje?Moguce. A što je više iznenadjujuce nego „Korint“, jeste da ni „Atina“ nije grcko ime, pa niti boginja Atina.

Malo niže na istoj toj strani profesor Kitto dodaje:

Atina onda nije grcka i ima izvesnog razloga da se misli da su ona i njen narod takodje Pre-Grci (misli:narod pre Grka) ,što je razlicita stvar.

Idemo li dalje, naci cemo na strani 15., stav drugi,sledece:

Docniji Grci su za sebe verovali, da su jedno originalno nejelinsko stanovništvo, koje je sebe zvalo Pelazgima, cji ostaci su još bili cisti u klasicno doba, govoreci svojim sopstvenim „varvarskim“ jezikom.

Na istoj toj strani, malo niže, on nastavlja:

Jedna autohtona nejelinska rasa nastanjivala je Atiku i Peloponez…

 

[korkanj]

Odosmo opet u osvajanje Kitaja.

hahahaha Tako je Gosp.Milane ahahah a gde ce nasi srbi nego u rat,borbu,slavu to nam je u krvi ali ne koliko je bilo nasim precima
pozdrav i svako dobro

 

[korkanj]

Pa zatim:

Arheološke zabeleške ne pokazuju iznenadan prekid u kulturi pre dorske invazije oko 1100g. Pelazgijski „džepovi“, koji su izbegli uticaju tih dorskih pridošlica nastavii su da govore nejasnim i nerazgovetnim „varvarskim“ jezikom[14] za Herodota.

Ne napuštajuci još uvek profesora Kito-a, citiramo dalje ono, što on piše na str.19 svog dela:

Ponovo jedna ocevidna interpretacija leži pri ruci, u fuziji dvaju naroda razlicitih kultura, ocevidno razlicitog jezika, a moguce je- stoga i- i razlicite rase.

Za Herodota ovaj istoricar veli:

On je (tj.Herodot) smatrao Grke Jonije kao varvarski narod, koji je pogrcen.

I da završimo sa Kitoovim licnim mišljenjem o tome, kako je postao grcki narod, navodeci njegovo tvrdjenje:

Grcka kultura je dete dvaju duboko razlicitih kultura.

Ova definicija se zaista može primeniti na razliku, koja je u ono davno doba postojala, izmedju Srba i Kricana.

Teza Arthur-a Evans-a o rušenju stare kritske kulture,odn. o njenom nastanku izazvanom zemljotresima, potpuno je odbacena. Najnovija nauka s tacnošcu je ustanovila, da se nije radilo o zemljotresima, vec o invazijama iz pravca evropskog kopna, što se u potpunosti slaže sa pokretima pojedinih srpskih delova.

Posle prve invazije Krita, Srbi su na njemu proveli izmedju dve i tri stotine godina. Nakon tog perioda, oni se- izmešan sa Kricanima- pojavljuju kao neki novi narod na evropskom tlu- kao Grci i to- u svojstvu osvajaca.

Da ne propustimo ovu priliku , da samo ukažemo na jedan zanimljiv istorijski fenomen. Na Kritu je bilo i jedno srpsko pleme, koje se, zadržavši sva srpska svojstva, nije mešalo s Kricanima. Bili su to Borusi, koji su takodje krenuli ka severu, no kao odvojena grupa. Ti Borusi su doprli cak do Baltickog mora, nastanivši se na njegovim obalama i zadržavši svoj arhajski srpski jezik sve negde do pre 170-200 godina…Na žalost, ti germanizovani srpski Borusi, pretvorili su se u savremene Pruse, koji o svom poreklu verovatno više pojma nemaju, uostalom, upravo kao i onaj ogroman procenat današnjih Nemaca, koji su potpuno zaboravili na svoje slovensko, ili tacnije- na svoj srpsko poreklo.

Da kažemo još koju rec o srpskim plemenima na Peloponezu, koja su bila prisiljena, da se povlace pred novostvorenim narodom Grka. Ta plemena su, iduci prema severu, nastanila ravnicu severno od Save i Dunava, stvorivši tako prvu PANONSKU SRBIJU.

Što se tice drevnih Trojanaca, prema Strabonu, oni su bili delimicno Srbi, a delomicno Grci. Ovo tvrdjenje je usvojio i ruski istoricar Mihailo Lomonosov, a i Dubrovcanin Mavro Orbini. Uistinu, kao što su Grci mešavina Srba i Kricana, tako isto su Trojanci mešavina Srba i hrišcanskih kolonista na maloazijskoj obali. Tako naucni autoriteti dobro upuceni u sve, što mi ovde izlažemo tvrde, da je srpski pesik drevnog Dubrovnika s pravom i na osnovu autenticnih dokumenta pevao:

Pri moru ukraj srpskih strana,
U pržinah pusta žala,
Leži Troja ukopana,
Od grckoga ognja pala…

Pesnik Ivan Gundulic je, naime, dobro znao, da uzrok Trojanskog rata nije bila „lepa Jelena“ vec sudar izmedju Troje i pogrcenih Srba za gospodstvo na Egejskim morem.

Pesnik, ili pesnici Ilijade uspeli su, da kroz pesmu prisvoje za Grke i Mikensku kulturu i grad Troju..Na žalost, Ilijada uprkos hiljadama analiza, nikad niije analizirana sa stanovišta jedne neoporecive istorijske istine, pri kojoj bi se uzelo u obzir sudelovanje antickih Slovena u borbi..Da napomenemo ovde samo, da su- izmedju ostalih-na strani Trojanaca ucestvovali u borbama i Srbi raškog plemena, koji su došli iz Egipta…Po padu Troje, upravo ti Srbi su prešli na Balkansko poluostrvo, ili Hemus, te su tako oni sacinjavali drugi srpski talas, koji je zapljusnuo to poluostrvo, punih 1860.godina posle prvog. Prema nemacko-hrvatskom piscu Sveru, taj talas je bio dovoljno jak, te se osetio i izvan Balkana. Pa i Šafarik podvlaci, da su upravo ti Srbi, ili Vendi, ili Veneti dali ime današnjoj Veneciji. S tim je saglasan i Jovan Rajic. Ruski istoricarLomanski govori o brigama Srpskih Nemanjica za Troju, pa navodi kralja Stefana Uroša II Milutina i cara Stefana Dušana Uroša IV, koji je u jednom svom carskom aktu rekao:

Car Dušan Bogdanu, mužu iskusnom vo voinstvenih potrebah odan Assak v Trojadi“

 

[korkanj]

Prema vec više **** spomenutom ruskom piscu Lomanskom, srpske naseobine prvog srpskog glavnog dela ostavile su tragove- ne samo u današnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, vec i na Siciliji i na obalama Afrike.Njegovo tvrdjenje, da su ti Srbi došli iz Senara u Aziji (grcko-rimski „Babilon“), odakle je- uostalom- došlo više raznih plemena Srbalja, podupire i Hrvat Racki, pa Ceh Pulhova i Eneja Silvije,docnije rimski papa.[15]

Od svih ovih grupa, ovde narocito isticemo onu, koja se naziva Etrurcima, a koja samu sebe nikad nije drukcije nazivala do Rasna, ili Rasena, što je u istoriji opšte poznato, a što potvrdjuje i velika ilustrovana istorija sveta, za godinu 1957.,[16] iz koje se jasno vidi, da je ta grupa pripadala plemenu Rašana. Pa i slovenacki naucnik Žunkovic u svojoj napred spomenutoj raspravi tvrdi, da su Rasena, ili Rasna bili Sloveni, što cemo mi ispraviti u Srbi, s obzirom na vreme u kome je Etrurija predstavljala posebno geografsko i istorijsko podrucje.[17]

Veliki Srpski pesnik Ivan-Dživo Gundulic u svome spevu Osman skoro 1900 godina posle vladavine i smrti Aleksandra Velikog, kaže:

Od Lesandra Srbljanina, od svjeh cara, cara slavna;
Aleksandro to svedoci kralj veliki svega svita.

Imalo bi mnogo dokaza u prilog Gundulicevog tvrdjenja u pesmi o Lesandru Srbljaninu, no to je rasprava za jednu drugu studiju.

51 Johan Daniel Ritters,Alteste meisnische Geschichte bis auf Heinrich den Erlauchten, aus der Handschrift des Verfassers, herausgegeben von Johann Mathias Schrockh, Leipzig,1780.,Seite 15
52



Moroskin,Istoricesko-kriteceskija izsledovanija o Rusah i Slavjanah,str.163-173

[4] Miloš S.Milojevic,Odlomci Istorije Srba i sroskih jugoslovenskih zemalja,sv.I,str.39 i 41-44

[5] Mavro Orbini,II regno de gli Slavi, Pesaro,MDCI

[6] Konstantin Nikolajevic, Kriticni pokušaji, Letopis 104,str.32-33

[7] Maspero Gaston, Histoire ancienne des peuples d’orient (1894-1899), ovde navod uzet iz hrvatskog prevoda „Poviest iztocnih naroda“,I, str.127-129

[8] Tom I, str.107

[9]Hannibal, Bantam Books, New York, 1963.,pp.260-261

[10]Isto, poslednji red strane 260 i prvi red strane 261

[11] Odlomci..,Sv.I, str.51. i 230.

[12]Stojan Novakovic,Balkanska pitanja,1886-1905.,Beograd,1906,Štamparija Kraljevine Srbije, str.229.

[13]. The Greeks,made and printed in Great Britain,Edinburgh, 1951

[14]U prošlom veku su francuski naucnici otpoceli uporedne studije izmedju savremenog srpskog i starogrckog jezika…Na žalost, nekakva misteriozna sila ih je sasekla upocetku. Mi ovde dopuštamo sebi, da izrazimo uverenje,da je – ako n baš sto posto, a ono sigurno 90% obskurnih negrckih etim-o-logija grckih reci objašnjivo pomocu srpskog jezika

[15] S tim u vezi, v. poglavlje ove studije o Platonovom dijalogu Kratil

[16] Vjekoslav Klainc, Vienac,39.,1891.,Zagreb

[17] Year Pictoral History of the world,1957, Baldwin H.Ward,Ed.Oxford Paper Co.New York, 17

 

[korkanj]

DRUGI DEO

SERBANIJA

Da se sada vratimo Drugom Srpskom Glavnom delu, koji je iz stare postojbine Indije krenuo prema Kaspijskom jezeru, planini Kavkazu, da bi se rasprostro preko prostora današnje Rusije i tu zasnovao državu SERBANIJU:[50] U vezi sa Serbanijom, Strabon kaže:

..iz koje oni trgovahu sa Indijom, a od Midjana dobijahu robu na kamilama nošenu. Sa svog bogatstva išli su u zlato odeveni.[51]

Ta Serbanija je postojala više vekova…

Prema srpskom istoricaru Jovanu Rajicu[52], Srbima iz Serbanije stranci su davali razna imena, kao: Anti, Veneti i Srbi., smatrajuci ih sve ograncima sarmatskog naroda. Medjutim, i drga plemena na tom prostoru, medju kojma behu poznati Jazigi,Roskolani, Veneti, Heruli,Alani, i dr. takodje behu Srbi…O ovome daju svedocanstva mnogi istoricari, a narocito Rus Ilovajski, Grci Ptolomej i Herodot, srpski naucnk Boškovic, bugarski M.Drinov, itd. Ovaj poslednji svu tu gradju iznosi u svom delu Zaselenie Balk.polustr.Slavjanami,str.134 i drugde.

Izvesni istoricari , a medju njima narocito Ceh Vaserot, smatra imena Skita i Sarmata identicnim sa imenom Srba i kaže doslovno u svojoj knjizi

SARMATHAE SIRBI TUM DICTI….SARMATHAE ZIRBI POPULI[53]

Isto to veli Šafarik u svom Starožitnostima[54] .Ovoj grupi pisaca pripada i slovenacki naucnik Davorin Žunkovic, koj je jasan,opširan i ubedljiv…U ovom odlomku svoje rasprave, Žunkovic se- upravo kao Šafarik- ljuti na iskvarene grcke i rimske nazive, pa kaže da izvesni autori, zavedeni izoblicenim imenima, Skite nazivaju „skitnickim narodom“, te da se to ima odbaciti kao nacno neozbiljna hipoteza.[55]

Prema Joanu Planki Saskom[56], Srbi iz Serbanije, koji su tamo došli pošle hiljadugodišnjeg kretanja iz Indije, zaustavili su se oko 2560.godine pre Hrista, obrazovavši državu koja se nazivala još i BERDJANI ili BRDJANI. Na celu te države nalazile su se starešine i car koji je nosio titulu Gospodina. Bila je to neka vrsta konfederacije odn. stalnog saveza medju dvema grupama Srba u Serbaniji. Strabon, a i neki drugi grcko-rimski pisci spominju da

U Zapadnoj Aziji žive Srbi i Brdjani, odnosno Srbi Brdjani.[57]

Prema Strabonu[58] u doba kad je nad Bosforom i severo-zapadnim delom Male Azije vladao kralj Farnak, sin pontskog kralja Midridata VI, oko 70.godine .pre Hrista, Srbi iz Serbanije imadjahu svoga Cara po imenu Oblaka, koji je poslao kralju Farnaku 20 000 konjanika u pomoc, protiv njegovog oca kralja Midridata. Pa i drugi srpski vladar sa tog prostora, vladar Brdjanja, GOSPODIN, poslao je takodje približnu pomoc recenom kralju u konjickim jedinicama, kako to navodi Strabon upotrebljavajuci sledece izraze.

Sirbaces vel Srbaces…Spadines..(tj.GOSPODIN) eorum Rex…[59]

Sirbaci, ili Srbaci…Gospodin..njihov kralj.

 

[Andjela]

2- Deo
OLGA, II, 311. – 327.



Slicnost narodnih obicaja i gatanja u Srba i Indusa je neverovatna, kao što je i stara, pradavna srpska vera slicna sa indijskom. Brama,Višnu i Šiva imaju svoga dvojnika u srpskom bogu Triglavu.Osim toga, još u danas u Srba postoji Badnjak, koji se nekad proslavljao i u Indiji, a koren mu je u kultu boga Agni tj.boga ognja, vatre. Ovo je-verovatno-najstariji obicaj koji se –istina-u novo doba hrišcanstva vezao za novu religiju Srba…Jedan od obicaja, koji se takodje održao do naših dana, jeste otmica devojaka-isti kod Srba, kao što je i u Hindusa. Prema starim srpskim izvorima, bilo je kod Srba i drugih obicaja, kao što je, npr.,da udovica sledi svog muža u grob,što Srbe takodje vezuje za Indiju. Taj se obicaj-uz izvesne manje ili vece izmene- kod Srba održao dosta dugo. Kad je srpska žena prestala da prati svoga muža bukvalno i u grob, ona je ipak ucinila nešto, cime je taj drveni obicaj sacuvala: ona se,naime, više nikad nije preudavala ,nastavljajuci,da nosi svoje supružansko ime do kraja svog zemnog života.To se dogadjalo gotovo bez izuzetaka do kraja Prvog svetskog rata,da bi i to, pristizanjem “modernih i naprednih ideja“ bilo odbaceno.Spaljivanje mrtvih Srbi su takodje bili dugo sacuvali.No, to je posebna rasprava, u koju je ovde nemoguce ulaziti.



Prema pisanju nemackog geografa Ritters-a[1] u delu „Zemljopis“ na stranama 19-29, staništa prastarih Srba bil su negde u podnožju samih Himalaja, jer, kako kaže na str.15:

Sa vrha Mera (brdo u Indiji)pružaju se njegove razne grane, kao Himavat, Henakutaš, Nišades, na kojima je živeo surovi i odeven u odelo od koža narod Serba, ili Srba .

To tvrdjenje ponavlja drugi jedan pisac, Rus Moroskin[2], pišuci :

Od himalajskih do hindukuških planina živeo je Srpski narod, pod imenom Sjemskrit, ili Srba.

Isti pisac veli dalje u tom svom delu, da su okolni narodi bacali zavidiljive poglede na narod Sjemba, ili Srba, koji su naseljavali oblast DUNAJSKU ( Dunaj u Indiji, drugo je evropski Dunav), pa doslovno kaže:

U toj unutrašnjoj Indiji bile su glavne države Prazija i Gangarija, a iza njih VELIKA DRŽAVA SARBARSKA, dakle, SRPSKA, a druga je bila u primorskoj Indiji i nazivala se PANOVSKA država.

Moroskin dalje tvrdi, da su Srbi još u indijskom svom kraljevstvu bili na najvišem stepenu sile, prosvete i svestrane obrazovanosti. O svemu ovome se govori u zapisima vojevanja Aleksandra Velikog u Indiji[3].


Mnogi pisci, pa i sam Moroskin, tvrde da su Srbi boravili u Indiji pre njihovog iseljavanja ka srednjoj Aziji i uopšte ka zapadu. Po svima njima, to je trajalo nekoliko hiljada godina, dok prvo srpsko iseljavanje potice od pre više od šest hiljada godina. Uzroci tog kretanja bili su razliciti. Ponajpre, mora biti, da je došlo do prenaseljenosti, što je izazvalo glad i razne bolesti, što je i danas jedna od najvecih nesreca koje pogadjaju uvek prenaseljenu Indiju. Ako se ovome doda, da je moralo biti ratova i njihovih posledica, onda je sasvim jasno, da su Srbi, da bi se održali-morali, da menjaju svoja staništa i da pronalaze nove prostore, koji ce im više odgovarati, i gde bi imali manje trzavica sa susedima, što se- izgleda- kako u kasnijoj Srpskoj istoriji, tako isto i u najranijoj, nikako nije moglo izbeci.

Mavro Orbini kaže u svojoj vrlo opsežnoj istoriji[4] da se može smatrati, da je srpsko,ili-po ondašnjoj terminologiji- slovensko iseljavanje stvarno otpocelo još pre 6000 godina,ili-još preciznije, pre 6.060 godina. Zanimljivo je pitanje, kao s došlo do navedene brojke? O tome govore razni podaci, ali evo najrecitijeg, koji navodi sam Orbini:

Srbi,koji dodjoše iz male Azije preko Balkana, pa sve do Rima, stigoše tamo pre onih Srba, koji dodjoše sa severa iz Skandinavije, a ti poslednji dodjoše 1460.godine pre Hrista.

Kad se te dve brojke saberu, pa se tome doda vreme posle Hrista, dobijamo zbir od 5.060 godina, što ustvari oznacava vreme, kada su prvi Srpski delovi stigli u okolinu današnjeg Rima. Kada se tome doda još oko 1000 godina, koliko je po svoj prilici potrebno za masovne migracije preko ogromnih daljina, onda se dobija 6.060 godina, raunajuci od našega vremena unatrag; pri ovome ne treba smetnuti s uma nomadski život tih davnih migracionih masa, koji im je, uz nepregledne slobodne prostore, dozvoljavao da se zaustave gde hoce i gde im se svidja, pa da onda idu dalje, kad to zažele.
…………………………………………………………………………………………………

"Srbi,koji dodjoše iz male Azije preko Balkana, pa sve do Rima, stigoše tamo pre onih Srba, koji dodjoše sa severa iz Skandinavije, a ti poslednji dodjoše 1460.godine pre Hrista." ???

 

[korkanj]

nadam se da ce posle ovoga bar neka manjina da prihvati samo da prihvati tj podrzi teoriju o nama Srbima odakle smo krenuli i gde smo zavrsili
pa nastavljam:


Srpsku belu Goru Rimljani su nazivali Pontskom Albanijom, a tu su živeli Sarmatski Srbi, koji se danas nazivaju Belorusima. Od tih Sarmatskih Srba se izdvojio jedan deo i uputio se ka Balkanskom poluostrvu, obrazujuci tako Treci srpski talas ,posle Prvog Glavnog Srpskog dela, iz NOVE SERBARSKE i posle onih Srba koj su se naselili na Balkanu i dalje nakon Trojanskog rata.Zato Grk Halkokondilos i kaže:

Tribali, tj.Srbi ilirski došljaci su u ove krajeve iz one zemlje, što leži iza Dunava na kraju Evrope,a koja se zove Sarmatija.


Slavista Šafarik, govoreci o Srbima u Rusiji (Serbove v Rusku) veli to su ostaci onog ogranka srpskog koji se iselio u Iliriju.

Šafarik nas dalje obaveštava, da se u poznatom litvanskom letopisu, pisanom beloruskim narecjem cesto ponavljaju izraze srpski i srpština. Radilo se u ovom slucaju stvarno o žiteljima Serbanije . odakle se jedan deo Srba, najverovatnije zbog velokog broja prenaseljenosti, odvojio, krenuvši za novim ispašama, dopiruci tako sve do Baltickog mora negde oko 1500.g. pre Hrista.

Taj treci srpski deo, o kome ce malo kasnije biti više reci, osnovao je prvu BELU SRBIJU ili BOJKU i to u zajednici sa Srbima Drugog glavnog dela iz Serbanije, koji je vec ranije bio osnovao na tom prostoru državu, ciji su ostaci današnja Poljska, Galicija i Belorusija. Prva Bela Srbija protezala se tako sve do Baltickog pa do Crnog mora, na jugozapadu do Karpatskih planina, na cijem su se hrbatu naselili docnije, na žalost po zlu poznati Hrvari, koji su se od Srba prvi odvojili.

U vezi s prethodnim, poznati pisac Valtazar Bogišic , kaže u jenom od svojih dela.

Ko god poznaje maloruski narod, doci ce do uverenja da su Malorusi umnogome najsliciniji Srbima.

A Rus Veltman se izražava još jasnije:

U taj maloruski narod spadaju Sloveni i nadaleko Donski i Zaporoški Kozaci, koji su postali od Srba.

Slovenac pak Davorin Žunkovic, dajuci detaljna objašnjenja o nazivu Kazaki i Kozaci, kao što ovde ne možemo da prenesemo zbog dužine rasprave, sasvim na njenom kraju kaže:

Na sve ono što su do sada navodili slavisti i što se isfantazirali o poreklu etimologije reci „kaza“ nije vredno da se troši štamparska boja.

Druga BELA, VELIKA ili CRNA SRBIJA bila je južno od Balticke Srbije, o kojoj ce biti reci malo docnije. Ovu drugu Belu Srbiju osnovali su delovi Prvog Srpskog Glavnog dela, uz veliku verovatnost, da su u tome kasnije ucestvovali ogranci Drugog i Treceg dela.Ova Bela Srbija zahvatala je današnje ceške i nemacke zemlje .Širenjem upravo ove Srpske države dolazi do sukoba sa Germanima, koji su bili strašn i teški…Kad je najzad ta Srbija bila zgažena surovom germanskm silom, dobila je naziv Crna Srbija, ili Srbija u ropstvu.

Ime reke Serpe koja se uliva u Volgu kod Caricina, ime varošice i sreza Serbuhov u moskovskoj guberniji, kao i im Serbka severno od Odese, jasno svedoce o nekadašnjem Srpstvu u tim krajevima- po svedocanstvima i tvrdjenju velikog Šafarika. Pa i na zapadnoj strani Kaspijskog jezera, u Debrenskom kraju, postoji predeo koji se naziva Serbanija..Uz obalu pak Azovskog mora nalazi se grad Berdjansko, što je verovatno poslednji ostatak Srpske države u tim krajevima. Da napomenemo još, da i Plinije i Ptolomej jasno utvrdjuju u periodu malo pre i malo posle Hristovog rodjenja postojanje naroda Serbi, Serboi, Sirbi, itd. oko reke Dona i iza nje. A Jovan Rajic kaže:

Srbi su bili naseljeni iznad Crnog mora, i Sarmatiji evropskoj i u Velikoj Srbiji…

 

[korkanj]

Konacno da predjemo na Treci Srpski Glavni Deo, koji je iz Indije krenuo na sever, osnovavši svoju državu u Centralnoj Aziji pod nazivom SIRBIRIJA, ili SIRBIDIJA. Prema Orbiniju, tu su se Srbi smestili 2060.godine pre Hrista, te kad se k tome doda 1000 godina kretanja kroz slobodne prostore, pa zatim vrme posle Hristovog rodjenja, opet dobijama brojku od 5040, kad su Srbi stvarno krenuli iz Indije, svoje prapostojbine.. Prema istom piscu, Srbi su naselili dve stotine pokrajina, ukljucujucu i taj broj i Aziji i Evropu..


U kineskim hronikama sacuvana je uspomena na tu nekadašnju srpsku državu i na njene vladare: Bana, Jancu, Ranka i Cicana. Jedno vreme je Sirbirijom vladao Car Tanca, sa svojih pet sinova. Tancini sinovi vladahu u doba kineskog Cara SJU-AN-DIA, ciji je pogranicni guverner HJA-JU, 160 godina pre Hrista pisao u kineskom letopisu o sledecim zanimljivim dogadjajima:

Srbi su od prolece do jeseni trideset **** na nas napadali. Usudjujem se, da predložim, da se pošalje sva vojska iz Indjeja, da ih napada van stena i to zimi jednom, a svakog proleca dva ****.

Ovaj izveštaj odgovorni državnik Ca.-Jun, protumacio je svojim saradncima na sledeci nacin:

Otkako su pobegli Juni (Huni) osiliše se Srbii zavladaše njihovom zemljom.Oni imaju preko 100 000 vojnika, daleko su cuveni sa telesne sile, a i dosta prosveceni…U njih su konji brži od Hunskih a oružje još oštrije od Hunskog. Srpska su plemena još silnija i brojnija nego što su bila i vec dva godine, da ne možemo da izmislimo nacin kako bi im doskocili…

Srpska država Sirbirija ,Sirbidija ili Srbija propala je za vreme vladavine Tancinog unuka Carmana. Još uvek su sveže azijske legende o srpskom Caru Tanci, a narocito u Kini ciji je jezik obogacen prisvajanjem mnogih srpskih reci. Ostatak Srba ovog dela, koji nije bio porobljen od Kineza, ili se pretopio u njih, bio je prisiljen, da napusti Sirbiju, Sirbiriju, ili Sirbidiju te da krene na zapad, prema Evropi. Veliki deo tih Srba naselio je, pri svome dugom kretanju- današnju Rusiju oko Volge, Dona, Dnjestra i Dnjepra, kao i neke delove današnj Poljske i Galicije. Na celom ovo prostranstvu oni su se pridružili Srbima Drugog Glavnog Dela, koji su se doselili iz Serbanije.U to davno doba više od dve trecine Evrope bilo je pod srpskom upravom. Pri prethodnom izlaganju držali smo se osobito dela Miloša S.Milojevica cija je obilna biografija pouzdano i dobro proucena. Medju ostalim autorima on je osobito poverenje poklonio ruskom istoricaru Moroskinu[60].

Treba još da kažemo da je pod tim Srbima Treceg glavnog dela dobio ime i današnji Sibir ili Sibirija ili Siverija, kako to stranci kažu. Ogranak Treceg srpskog glavnog dela koji se nije zaustavljao u Rusiji ni u Poljskoj, (dakako nijedna ni druga zemlja se nisu tako zvale!), nastavio je svoje kretanje dalje prema zapadu na širokom frontu od Baltickog mora do Dunava.Ti Srbi su u zaplavu reke Labe(nemacki prekrštene Elbe) naišli na Srbe Prvog Srpskog Glavnog dela, koji su u te predele došli još u praistorijsko doba.

Na ovom mestu treba precizirati, da se jedna grupa Srba Treceg Srpskog Glavnog Dela odvojila još prilikom polaska iz Sirbije, krenuvši ka današnjoj Skandinaviji, da bi, kasnije, odatle sišla na južnu obalu Baltickog mora gde je zajedno sa Srbima Prvog Glavnog dela osnovala Balticku Srbiju, o kojoj Rus Giljferding piše izmedju ostalog:

Ovde su imali ogromne gradove a umetnost, zanati i trgovina bejahu im takvi da su zadivljavali druge narode.

Uostalom, ceo Balticki kraj još i danas to topografsko-hidrografskoj onomastici nosi srpska obeležja što se u ovoj studiji može videti na priloženim kartama.

Mavro Orbini u svom delu tvrdi, da su Srbi Balticke Srbije, imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje, a bila im je poznata i upotreba gvožnja, bakra, olova, srebra i zlata. Prema srpskim naucnicima Kovacevicu i Jovanovicu ,kao i prema hrvatskom istoricaru , kanoniku Rackom:

U petom veku pre Hrista Normani su slali svoje bogate i slavne muževe u Vanhajm, u Vendsku zemlju, da se tamo uce mudrosti.

Tome Racki dodaje:

Bili su vešte zanatlije, kipari, graditelji brodova, imali su livnice i poznavali su staklo.Imali su porotni sud.

Nemacki pisac Helmhold saopštava da je u Baltickoj Pomeraniji,( tj. Pomorskoj, ili Primorskoj ) postojao srpski grad Retri, u kome je bio hram Boga gostoprimstva, Radgosta, ciji kip je bio sav od zlata a nalazio se na postolju od skerleta.

Da ovde napravimo jednu neophodnu digresiju: izvesni istoricari tvrde, da su Nermci, odnosno Germani, bili na današnjem prostoru od pamtiveka. Drugi pak govore, da je verovatnije da su Nemci došli u svoje sadašnje oblasti izmedju 1500.-1000.godine pre Hrista.Medjutim, ako su Germani Arijevci, kao što to oni neprekidno tvrde, onda su oni u svoj prostor mogli doci samo posle 1500.godine pre Hrista. Naime, prema americkom naucniku Leonard-u Cottrel-u [61], Arijevci su došli u Indiju iz središta Azije 2400.-te godne pre Hrista, dakle, prilicno vremena docnije od odlaska Srba iz Indije. Medjutim, pre nego što su krenuli z Evropu Arijevci su morali ostati u Indiji nekoliko stoleca, zatim, ako se doda približni broj od hiljadu godina, potrebnih za put do današnje nemacke, onda je sasvim jasno da su današnji nemci, odnosno germani, zadocneli gosti Evrope, gde su oni stigli posle Srba a skoro 2000 godina posle Srba.

Dolazak pojedinih grupa Treceg Srpskog Glavnog dela u veliku Srbiju oznacava pocetke sukoba sa Germanima. Ostaci te velike Srbije nisu samo Lužnicki Srbi, koji su zadržali svoje ime, vec i oni koji su ga promenili-Cesi, Slovaci, Moravci itd..

 

[korkanj]

Prema pisanju Hrvata Rackog: Pruska,Hanover,Meklenburg-Šverin, Brandeburg, stari srpski Branibor, kao i druge oblasti o kojima ovde ne možemo da govorimo , bejahu naseljeni srpskim plemenima Ljuticama, Ratarima, Moracanima i dr. dok izmedju reke Sale i Bodre, s obe strane Labe življahu Polapski Srbi., od koji su najcuveniji bili Srbi Rujanci. Za njih Nemac Helmhold kaže, da su na celu države imali cara koji je sa svojim narodom stvorio bogat i utvrdjen grad, dok je ime Sloven nastalo tek u šestom veku po Hristu , dotle su Grci i Rimljani nalazili narod Srba ili Venda više od pre dve hiljade godina, a Fenicani još davno pre toga.

Ne treba da propustimo pri završetku ovog poglavlja da dodamo još koju rec o Trecem Srpskom Glavnom delu, cija je jedna grupa otišla u današnju Holandiju , da bi zatim prešla na Britansko ostrvo a vremenom tamo išcezla medju drugim narodima. Ovim problemom se opširno bavi Miloš.S. Milojevic, u cemu ga potpuno i u svemu podupire svojim delom ruski istoricar Aleksandar Giljferding.

Od Srba, koji su živeli u Prvoj Beloj Srbiji, odvojio se jedan deo i sišao na jug . To su bili docnije od stranaca nazvani Anti, koji su prošli izmedju Pruta i Karpata , nastanivši se u oblasti, koje se u doba Rimskog carstva nazivala Dakija. Ova srpska država zahvatala je prostor od leve obale Tise na zapadu pa sve do Crnog mora na istoku. Predeo severno od Dunava zvao se Dakija, a južno od iste reke Tribalija ( Gornja i Donja Mezija). Potpuno srpska imena naselja i reka i u naše doba su najrecitiji svedoci, da su sve te oblasti nekad bile srpske . Nažalost, veliki deo tih Srba je išcezao, ne samo u krvavim borbama sa rimskim legijama, vec mešajuci se sa njima, osobito legionara cara Trojana. Posledica te mešavine je današnji rumunski narod sa njegovim karakteristicnim mešanim jezikom. U vezi s Dakijom Racki je rekao nešto, što potpuno potvrdjuje naše prethodne reci :

Severno od Dunava, u nekadašnjoj Dakiji obitavahu Sloveni i pominju se Bodrici, Severani i Milcani.Ime rumunskog grada Turn Severina potice od Srba Severana.

A Maretic na sve to dodaje:

Srpska država u Dakiji, posle više od tri hiljade godina, ponovo se srela sa sva tri srpska dela.


Srpski naucnik Stojan Boškovic kaže u svom delu Istorija sveta :

Srbi-Anti su na prostoru Donjeg Dunava najstariji stanovnici.


U cetvrtom i petom veku posle Hrista, mongolski konjanicki narod je pustošio Evropu. Bili su to Huni, za koje Rus Giljferding kaže, da ih je sredinom petog veka vodio Atila. Krenuvši protiv Rimskog carstva, Atila je sobom poveo i Srbe iz Panonske Nizije…Grcki istoricar petog veka Prisk, koji je opisao carigradsko izaslanstvo Atili iz 448.godine, piše o Srbima toga vremena sledece:[62]

Mešajuci se sa raznim narodima, naucili su gotski, hunski i latinski, a medjusobno govore svoj „varvarski“ jezik.

Po tome istoricaru, na Atilinom dvoru, odmah posle Atile, bio je prvo lice srpski Knez Onogošt.[63]


Prema ruskom Sinopsisu (Rosiskoja sinopsis) a takodje prema Nestoru Casnom Kijevskom , Srbi starosedeoci, koji su u Hemske,tj.Balkanske zemlje došli preko 3000 godina pre Hrista primili su hrišcanstvo od apostola Pavla i njegovog ucenika Andronika, koga je on, odnosno apostol Pavle, prvi poslao u Panoniju i Iliriju, da krsti tamošnje Srbe, buduci da ime Sloven u to doba još nije postojalo..Da se to u prvom veku uistinu i dogodilo, to potvrdjuju Miloš S. Milojevic, vladika Ružicic i Panta Sreckovic u svojim delima. Naglasimo u ovoj prilici da su prvi hrišcani u Evropi bili Srbi provincije Makedonije.

Prema Prokopiju iz Cezarije, u Serbaniji su živeli Huno-Sibiri u šestom veku posle Hrista. To prenosi Rajic[64], a Miloš Milojevic kaže:

Ovi se zvahu Huno-Sabiri ili Srbi, tj.Hunski Srbi.

Hrvatski istoricar Tadija Smiciklas, o istoj toj stvari veli:

Po mnienju svih slavenskih povjestnicara, bili su Slaveni Hunom saveznici protiv Gotom.[65]


Racki pak kaže u svom delu:

Slovene su usled ovoga saveza sa Hunima dugo vremena kasnije nazivali inozemci imenom Huna.[66]

Pa i Rajic citira Prokopija:

Tu (od Kavkaza do Kaspijskih vrata) Huni, kotorih Sabirami naricajut, i ini neki hunski narodi obitajut.[67]

O tome pišu i Grk Kedrin, i Anonimus, a Teofan, uz sve prethodno, daje još i sledece obaveštenje:

? ???? ?????? ????????????? ??????????(g.520 posle Hrista), ??? ????????? ????? 100.000 ??? ???????????????? ???? ???????? ?? ????? ? ???????? (Grkom) ?????????????? ? ?? ?????????? ??? ?? ????????? ( Knj.I, str.13)

Prethodni tekst naveli smo osobito zato, što se taj dogadjaj- na žalost- uzima u službenoj istoriji kao pocetak Srpske istorije na Balkanskom poluostrvu, uz potpuno odbacivanje jedne istine, ovde u najkracim potezima izložene. Smatracemo, da smo postigli jedan od svojih glavnih životnih ciljeva, ako ova naša rasprava doprinese ispravljanju i konacnoj ispravci istorije, o cemu ova studija- daleko od toga da daje sav materijal, koji je ogroman- ali daje bar jednu široku i dokumentovanu podlogu, koja može da posluži kao osnova za višestruka lingvisticko-istorijsko-arheološko-geografsko-etnografska istraživanja.

 

[korkanj]

Približavajuci se kraju, da dodamo još, da je – prema franackom hronicaru Fredegaru, savremeniku dogadjaja VII veka po Hristu, bila stvorena velika svetska država Srba, ili Venda, koja je u njegovo doba obuhvatala istocnu polovinu Nemacke, Cehoslovacku, Poljsku i najveci deo današnje Austrije i Madjarske.

Osnivac tog velikog carstva bio je Srbin Samko,Samo, ili Svevlad 630.g. posle Hrista, on je svoju državu bio nazvao Imperium Surbiorum. Samku je prišao i Knez Lužickih Srba- Dervan.

Pre i posle Drugog svetskog rata mnogi nemacki istoricari su pisali o ovoj Srpskoj državi.Godine 1952. u jednom nemackom ilustrovanom casopisu video se naslov Svetsko Carstvo Srba (Weltreich der Wenden). Na žalost-ova Srpska država je ubrzo nestala, jer je raznim politickim zamkama izdeljena na sastavne delove, što ju je-po onome Divide et impera, tj. Zavadi pa vladaj, dovelo do propasti. Kada su tadašnji Srbi shvatili, da je snaga u jedinstvenosti, na nesrecu-bilo je vec dockan! Germani su svim silama i na najbrutalniji nacin germanizovali sve što se dalo germanizovati, najcešce uzimajuci kao izgovor hrišcanstvo. A kad je, kako žalosno kaž Milojevic u svojim Odlomcima, pokatoliceni brat digao ruku na sopstvenog brata u ime njegovog hrišcanstva, onda je ta velika Srpska Svetska Država sasvim išcezla. Posle njene propasti, došlo je do delimicnog iseljavanja na Balkan. Ta, d kažemo, neznatna grupa, bila je poslednji deo treceg srpskog talasa, koja se- prikljucena ovoj stotini hiljada „Sabira“ smatra- kako žalosno i koliko pogrešno!- kao jedina Seoba Srba na Balkan.

Istoricari još uvek lutaju i sukobljavaju se u mišljenjima, odakle su Srbi došli na Balkansko poluostrvo?! Svi istoricari, otkako je nametnuto i usvojeno tendenciozno germansko berlinsko-becko ucenj o Slovenima, idu pogrešnim putevima i ne mogu izaci na pravi put sve dotle, dok ne uzmu u obzir celu Srpsku istoriju, koja je- pre dve poslednje neznatne seobe- trajala nekoliko hiljada godina, o cemu u ovoj studiji ima prilicno sabranih dokumenata.

I da dodam još na kraju, da neizmerno žalim, to sam za ovu priliku morao neizmerno da skratim srpsku istoriju, preskocivši veoma brojne i važne dogadjaje.

 

[Milan-Tab]

Deretić je čudo. Ni H1N1 mu nije ravan.

 

[korkanj]

U vezi sa Srbima u Crnoj zemlji (Egiptos je grčki naziv),iz drugih izvora koje Olga takodje citira)

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata(PERAT je stariji naziv od Eufrata, vidi Encartu) i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku državu, na tlu današnjeg Iraka. Tamošnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedočanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadržali najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se proširili u Malu Aziju, a nešto kasnije odatle su prešli i u Evropu. Delimično su se nastanjivali i u Egiptu.

Posle smrti faraona Pepija II, ti Srbi zavladali su područjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261. do 2052. godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaže da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata.

Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima.

Srbe su Egipćani nazivali “kraljevi pastira”, a vladali su Donjim Egiptom.

Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izučavanjima našeg istoričara Stojana Boškovića, koji u “Istoriji sveta” piše kako su Egipćani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu.

Fransis-Maria Apendini piše da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani “čudesni” period Egipta označava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano ćirilicom APCA). Za taj “čudesni” period Fransisko-Maria Apendini kaže da su to narodi došli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi.

Da dodam sada:
Plinius Secundus (iz severne Italije, živeo od 23. nove ere do 79.godine, odnosno provale Vezuva...Bio je vojnik, a napisao je enciklopedija prirodnjačku u 37 knjiga- tri geografska dela su muu vrlo značajna...Opisujući Azovsko more (KASPIJSKO), Plinije spominje SRBE ( Naturalis historia, VI, 19).

"Od Kimerija ovamo obitavali su na obali Azovskog mora Meoćani, do njih vali, do Vala Srbi, do Srba Sereji, do Sereja Scizi i na kraju Gnisi."( U originalu, na latinskom ime Srba je napisano SERBI)..

Hrvat dr. Niko Županić ( knjiga Srbi Plinija i Ptolomeja,I izdanje u Beogradu 1924, državna štamparija Kraljevine Srba, H i S) na osnovu ovog svedočenja tumači da su SRBI i SEREJI ( original Serrei) u " I stoleću posle Hrista ILI MOŽDA I PRE živeli izmedju severozapadnog grebena Kavkaza (Corax) i Azovskog mora, u susedstvu Ziga (Zinha), Konapsena, Tata i Vala (Hala)."

 

[korkanj]

Deretić je čudo. Ni H1N1 mu nije ravan.

hahaha ja mislim gosp. Milane da nisam puno ovde upletao gos. Deretica.
bar milim da nisam
poz.

 

[korkanj]

[50] M.Milojevic,Odlomci,I deo, str.42, prema Moroskinu

[51] Preneo M. Milojevic

[52] Knjiga I., str 14-15,125,129,130,138,141,145-6,186,209,275,277,281 itd.

[53] Tj. Sarmati-koji su se tada Srbi zvali..: Sarmati-srpski narodi ( ili plemena)

[54] Knjiga I, str.117.i 411

[55] Ratnik,za 1931.g.

[56] Joan Planka Tomka Saskin:Skitske kartine, preneo Jovan Rajic,I, str.28

[57] M.Milojevic,Odlomci…,knj.I,str.96,i 97.

[58] Strabon, Geograph,Lib.XI

[59] Strabon, XI,7,5.



[60] Odlomci…,knj.I,42.,85

[61] Odlomci, knj.I, 42.,85

[62] Konstantin Jirecek,Istorija Srba,str.36.,39.,48.,Beograd,1922.

[63] Knj.I,12.i 13. primedba g-dje Borisavljevic u vezi sa „Huno-Sabirima“: „Vrlo je naporno koncentrisati se u odnosu na toliki materijal, kako bi se dao odgovor na toliko mnogo raznovrsnih cinjenica. No, mislim, da ovo „Sabiri“ nema veze sa srpskim imenom, vec da su to ostaci Atilinih Huna, koji su- posle njegove smrti odvedeni u Aziju, u ropstvo i drugih Huna, koji su zajedno ponovo krenuli na Evropu, dakle „Huna-Sabir“, od „sabrati“. Bilo je s njima i Srba, koji su sve sile koristili, da sruše rimsko carstvo“.

[64] Odlomci,, II, 2.,3.,5.

[65] Knj.I, str.81

[66] Povijest Slavena,str.7

[67] Knj.II, str.161


NAPOMENA

kao sto sam rekao na samom pocetku da sam godinama skupljao podatke o srbima po raznim veb stranicama,forumima,ele.knjigama i sl.
i "TO" opet podvlacim..........

 

[Milan-Tab]

hahaha ja mislim gosp. Milane da nisam puno ovde upletao gos. Deretica.
bar milim da nisam
poz.

Taman posla, samo 4 strane.

 

[korkanj]

Taman posla, samo 4 strane.

ahahahahaha
pa nije samo gosp.Deretic u pitanju tu je u pitanju i gospodja;



Dr. Olga Lukovic je rodjena 1920.godine u Srbiji, u mestu Guca.
Bila je izuzetno talentovana odmalena za jezike i muziku ( sa osam godina je recitovala pesme od pedeset strofa, svirala klavir i violinu) . Kao najbolji djak Gimnazije u Cacku primljena je kao pitomica u Dom Kraljice Marije u Beogradu.

Tokom Drugog svetskog rata Olga je bila u logoru u Nemackoj. Preživela je tako što joj je Srbin iz susednog muškog odeljenja logora dobacivao ljuske od krompira koji je cistio.

Posle rata Olga radi kao spiker na Radio Zagrebu, udaje se i stice diplomu na Filološkom fakultetu-odsek klasicni jezici. Po smrti svog muža dr.Bratoljuba Klaica, trpi žestoke pritiske i pretnje od Hrvata i napušta Jugoslaviju.

Šezdesetih godina Olga je u Parizu- sprema doktorsku disertaciju i izdržava se pranjem sudova po lokaloma. Doktorirala je u Sorboni 1969.godine kod profesora Pjera Šantrena sa tezom Pravda kod Eshila i Sofokla. Udaje se za Cvetka Pjanovica, cije prezime dodaje svom devojackom i nastavlja proucavanje korena srpskog naroda i srpskog jezika.
Kao izvrsni poznavalac ukupno deset jezika ( starogrcki, latinski, francuski, nemacki, ruski, engleski, poljski, italijanski, španski i srpski)- uspela je da da novi i revolucionarni pogled na dosad neosvetljeni deo istorije srpskog naroda.

Prilikom turneje po SAD (1987.g.) Olga je doživela i preživela težak moždani udar- posle 12 u komi americki lekari tvrdili su da nece moci više nikad da govori i piše. Oporavila se, ipak, po povratku u Pariz , uz pomoc sestre Natalije i medicinskog staratelja- logopeda Klod Rišar, koja je zbog Olge naucila srpski jezik i srpsko cirilicno pismo.Sada pokojna, Olga Lukovic-Pjanovic, ostavila je iza sebe delo(posveceno cika Spiri Jokicu) koje služi kao supstrat za novu i tacnu istoriju sveta.

 

[Milan-Tab]

ahahahahaha
pa nije samo gosp.Deretic u pitanju tu je u pitanju i gospodja;



Dr. Olga Lukovic je rodjena 1920.godine u Srbiji, u mestu Guca.
Bila je izuzetno talentovana odmalena za jezike i muziku ( sa osam godina je recitovala pesme od pedeset strofa, svirala klavir i violinu) . Kao najbolji djak Gimnazije u Cacku primljena je kao pitomica u Dom Kraljice Marije u Beogradu.

Tokom Drugog svetskog rata Olga je bila u logoru u Nemackoj. Preživela je tako što joj je Srbin iz susednog muškog odeljenja logora dobacivao ljuske od krompira koji je cistio.

Posle rata Olga radi kao spiker na Radio Zagrebu, udaje se i stice diplomu na Filološkom fakultetu-odsek klasicni jezici. Po smrti svog muža dr.Bratoljuba Klaica, trpi žestoke pritiske i pretnje od Hrvata i napušta Jugoslaviju.

Šezdesetih godina Olga je u Parizu- sprema doktorsku disertaciju i izdržava se pranjem sudova po lokaloma. Doktorirala je u Sorboni 1969.godine kod profesora Pjera Šantrena sa tezom Pravda kod Eshila i Sofokla. Udaje se za Cvetka Pjanovica, cije prezime dodaje svom devojackom i nastavlja proucavanje korena srpskog naroda i srpskog jezika.
Kao izvrsni poznavalac ukupno deset jezika ( starogrcki, latinski, francuski, nemacki, ruski, engleski, poljski, italijanski, španski i srpski)- uspela je da da novi i revolucionarni pogled na dosad neosvetljeni deo istorije srpskog naroda.

Prilikom turneje po SAD (1987.g.) Olga je doživela i preživela težak moždani udar- posle 12 u komi americki lekari tvrdili su da nece moci više nikad da govori i piše. Oporavila se, ipak, po povratku u Pariz , uz pomoc sestre Natalije i medicinskog staratelja- logopeda Klod Rišar, koja je zbog Olge naucila srpski jezik i srpsko cirilicno pismo.Sada pokojna, Olga Lukovic-Pjanovic, ostavila je iza sebe delo(posveceno cika Spiri Jokicu) koje služi kao supstrat za novu i tacnu istoriju sveta.

OLP je odličan lingvista i može dosta da joj se prizna u toj oblasti. Ponekad joj u knjizi preskoči zupčanik pa krene za dr. Jovom tražeći srpske careve od Britanije do Japana. Time samo ide na ruku bečko-berlinskoj školi koja nas zbog takvih neozbiljnosti ismeva. Treba u svemu biti umeren, a u istoriji i oprezan.
No, ovde nije poenta copy-paste svega što pročitamo. Pokušajte svojim rečima, sažeto, ostalim forumašima da prenesete šta želite,a za ostalo postavite neki link.

 

[korkanj]

OLP je odličan lingvista i može dosta da joj se prizna u toj oblasti. Ponekad joj u knjizi preskoči zupčanik pa krene za dr. Jovom tražeći srpske careve od Britanije do Japana. Time samo ide na ruku bečko-berlinskoj školi koja nas zbog takvih neozbiljnosti ismeva. Treba u svemu biti umeren, a u istoriji i oprezan.
No, ovde nije poenta copy-paste svega što pročitamo. Pokušajte svojim rečima, sažeto, ostalim forumašima da prenesete šta želite,a za ostalo postavite neki link.

problem je sto sam ja neke linkove i postove poskidao i sacuvao na mom komp tj usb-eu a tih stranica mislim na veb vise nema rado bih ja postavljao linkove nego ovde sve copy paste. a neke forume nemogu vise da nadjem ovo je sve sa mog kompa tako da su sanse male.
poz

 

[Nordijanac]

Zdravo!
možda su na onom xy forumu citirali baš iz ove knjige - u nekvim citatima i teorijama (Troja, Indija, Egipat itd .......) ma baš 100% slićnost - ali pokazival isu se kao da su oni sve to iztražili i sakupili izvore. Za to njiku i Olgu još nikada nisam ćuo. Novo. Trebam još detajlnije prećitati, mnogo teksta si stavio.
Pozrav!

 

[LankasterR33]

Jedina u istoriji poznata Boika je ona po kojoj su Bajuvari dobili ime. Daleko je to od Ukrajine.

Mislim da ovo mozes naci i u "Istoriji srpskog naroda" od Konstantina Jireceka.

 

[korkanj]

Zdravo!
možda su na onom xy forumu citirali baš iz ove knjige - u nekvim citatima i teorijama (Troja, Indija, Egipat itd .......) ma baš 100% slićnost - ali pokazival isu se kao da su oni sve to iztražili i sakupili izvore. Za to njiku i Olgu još nikada nisam ćuo. Novo. Trebam još detajlnije prećitati, mnogo teksta si stavio.
Pozrav!

kao sto sam naveo ja nisam neka svraka da se kitim paunovim perijem,ne ja samo prodam posto kupim (zato i spavam pod mostom u kartoncetu)