Teleskop

Svaka tačka našeg svemira ima svoju najudaljeniju tačku!
Svaka planeta, svaki svet, svaka zvezda naše Vaseljene ima svoju najudaljeniju tačku.
Dužina tog rastojanja je uvek ista i konstantna, i odgovara tom najvećem mogućem rastojanju u svemiru.
Ta najudaljenija tačka, u određenim uslovima - biva najbliža tačka!
Kao što i svako osećanje ljudske duše ima svoju najudaljeniju tačku, svoju suprotnost, koja se u određenim uslovima vraća svom izvorištu.
 
SVOJU SNAGU PREPOZNACES PO TOME
KOLIKO SI U STANJU DA
IZDRZIS SAMOCU.

DZINOVSKE ZVEZDE SAMUJU
NA IVICAMA SVEMIRA.
SITNE I ZBUNJENE
SABIJAJU SE U GALAKSIJE.

SEME SEKVOJE BIRA CISTINE
SA MNOGO SUNCA,URAGANA I VAZDUHA.
SEME PAPRATI ZAVLACI SE U PRASUME.

ORAO NIKAD NIJE IMAO POTREBU
DA SE UPOZNA SA NEKIM DRUGIM ORLOM.
MRAVI SU IZMISLILI NARODE.

SVOJU SNAGU PREPOZNACES PO TOME
KOLIKO SI U STANJU
DA PREBRODIS TRENUTAK,
JER TRENUTAK JE TEZI
I STRASNIJI I DUZI
OD VREMENA I VECNOSTI.
 
ČUDESNA IGRA

Sunce, mesec i zvezde
Igraju se žmurke,
A naivni misle
Da je to smena dana i noći.

Čoveče, koji sudeluješ
u toj večnoj igri,
čoveče, koji se hvataš za slamku,
čoveče, koji se penješ na brdo
i koji požudno tražiš
veliku tajnu ove igre,
ako dobro promisliš
shvatićeš sve to,
tu igru svetla i senki,
tu večnu smenu noći i dana.
Izbroj do sto, daj šansu suigračima
da se ponovo sakriju...
Iza snova ih traži,
u moru belocrnih neizvesnosti.
Jer kad pomisliš da je sve izgubljeno
svanuće možda i najcrnja misao.
Sunce, mesec i zvezde igraju se žmurke
A mi naivni mislimo
Da je to smena dana i noći.
 
GLE KAKO NEBO PROSIPA ZVEZDE

Gle, kako nebo prosipa zvezde
U plava nedra morskog žala,
A misli moje pokorno jezde
Za tvojom zvezdom koja je pala.

Da l će te stići, da l će te naći
Na rubu belog sna i jave,
Ili će sunce ljubavi zaći
Za oštre hridi, za vode plave?

Da li će nežni glas magnovenja
Dozvati večnost radosti snene,
Ili će pusti valovi htenja
Uzalud kvasit obale njene?

Gle, kako nebo prosipa zvezde
U plava nedra morskog žala,
A misli moje pokorno jezde
Za tvojom zvezdom koja je pala.
 
Mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas.

Tvoje ruke bele kao samoca.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voca.
Tvoj malo sustavi glas.

Sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lishce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Mika Antic
 
Imam jednog malog psa.
Često njegov lavež budi me iz sna.
Ali zato oko jedan, pola dva,
maše repom kad se kasno vratim ja.
Mnogo mi znači to...

Imam jednu žensku ja.
Hoće sve da čuje, hoće sve da zna.
I zbog nje poželim nekad da sam sam,
ali da me voli ipak dobro znam.
Mnogo mi znači to...

Imam ludu maštu ja.
Nosi me do divnih, belih oblaka.
I do zvezda i sve dalje, dalje još
i zbog nje mi život nikad nije loš.
Mnogo mi znači to...

Đorđe Balašević
 
maliPrinc:
Donda- Vilinska princeza:

Od roda vila koje se pojavljuju pre kise, razvejavaju maslacke iznad trava, donose mirise svezine prirodi. Jedna od najlepsih vila rodjenih pod zvezdama, barsunastog glasa i dodira. Ovu vilu moze videti samo smrtnik cistog srca.
Legenda kaze da je ovu princezu video Darius-vitez lutalica, dok je izlazio iz duboke i mracne sume. Proklet lutanjem, blatnjavog oklopa ali cistog srca, video ju je prvo kao pokret vetra na proplanku a zatim u svoj njenoj lepoti. Zanet prizorom, skonuo je oklop i legao medju trave rasirenih ruku. Donda pridje vitezu, prosu mu kovrdzavu dugu crnu kosu u lice, spusti svoje ruke u njegove, zagleda se u njegovo srce i zavole ga.
Kliknite za proširenje...
6820047.jpg
 
Do kraja zivota necemo ici
Jedan po jedan
Vec udvoje.

Ako se tako poznajemo
Poznavacemo se svi
I voleti

A deca nasa smejace se
Onoj zalosnoj prici
U kojoj place usamljenik.
 
Gde odlaze svi pogledi, gestovi, nokti, opale dlake, uzdasi, namere, gde odlaze? U veliku kosmicku prazninu koja cuva. Gumice za brisanje, plasticne cevanice, kante, papirici, pilule, nerodjene ideje, Danska, Belgija, odose. I snovi svih pasa, macaka, baba, boksera. Koliki materijal. Moglo bi se obraditi, da se ljudima obrati paznja, da vide. Zahvatiti u kosmicku prazninu, izvuci odande uspomene dvoipogodisnje lisice, iz biblioteke svih biblioteka. Sve je tamo. Sacuvano. To sam htela da kazem. Kosmicka praznina je sve to sacuvala. Ljudi zaborave, a ona, ne.
 
protostar.jpg


Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom,
ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo
sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u
daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
"Ne zidaj vrata veća od kuće", kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje
od očiju.
 
Kao sto telo ima udove, ima ih i dusa. Tako dolazimo do dvostruke realnosti. Bozanska vrlina (intuicija), ljudska vrlina (misao, koja je bozanstvu nepotrebna), san (koji je takodje bice), masta, znanje, uspomene, osecanja, poljubac (koji je nevidljiva svetlost), strah i najzad smrt- sve su to udovi duse. Dusa ih ima deset- dvaput vise no sto telo ima cula. Uz njihovu pomoc dusa se krece po svetu koji drzi u sebi...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top