Искулирај брате, попиј пиво...
Ја мислим за себе да сам идиот. Немам ту вербалну интелигенцију... не могу да кажем уличну, за неке ствари знам да треба ћутати, али не могу баш увек да оценим кад се треба нашалити, о којим стварима не треба причати итд. Типа, кад ми неко каже: знаш ти кад сам ја почео/ла да другачије гледам на њега - када се напио и исповраћао код мене на гајби.
И онда ја кроз неку причу дођем до тога, почнем да га прозивам - која си свиња, повраћаш људима на гајби... спрдам се, генерално. И онда онај што ми је рекао то буде из фазона: зашто си му рекао!?
Мислим се, јебите се...
Жешће испале сам имао у основној. Типа када је заменица директора дошла у разред и кренула да прозива по списку. Дође до мене и ја кажем: нисам ту.
Изби скандал! Долазе родитељи у школу... па какав је то начин... реч о овом реч о оном и скинуше ми се с *****.
Када смо радили пријемни за средњу, дошла телевизија да интервјуише нас... и питају мене: јел’ било преписивања?
Кажем ја: па било је... шта ја знам зашто то не сме да се каже. Сутра, цела школа хоће да ме запали! Наставница биологије: САД ЋЕШ ТИ КОД ДИРЕКТОРА! АКО НАМ ПОНИШТЕ ПРИЈЕМНИ, ТИ СИ КРИВ!
Ја правац код дише на врата, нисам је ни пустио да заврши, кад, излази диша и долази до мене и наставнице: ајде оставите дете на миру, не знам чему толика фрка и шта се ложите. Онда ова из биологије: па јесте, ја му кажем да се несекира, а јадно дете се насекирало...
Е сад, дал’ сам ја луд, или је цео свет око мене луд... Кад се ја излетим са једном реченицом, тад се цео универзум сруши на мене.
Па јебите ви мене ако ишта разумем.