Imam luzerski problem. Evo ovako: živim na selu, a škola mi je u gradu. I tako sam se ja u prvoj godini veoma sprijateljio sa likovima tamo, i shvatio sam koliko je moje selo "selo", odnosno koliko su deca (momci/devojke) retardirana. Znao sam ja to sve vreme, ali sam dobio potvrdu tada. No dobro. Sve je to lepo išlo dok nije došao letnji raspust. Dakle, ne idem više u taj grad jer nemam nikoga tamo a i niko me ne zove. Da. Odjednom svi gledaju svoje dupe, ne sete me se nikada, ma ništa. Kao da sam ja bio neki prolaznik, jednom im rekao "ćao" i eto. Ljudi, ja sam sa njima imao masu izvandrednih momenata, a i oni su sa mnom. Ali ne, oni gledaju samo svoje dupe. Što je razumljivo, ali nije u redu. Bilo bi to lepo i mene ne bi zanimalo njihovo neinteresovanje za mene da se slična stvar ne dešava kod mene u selu. Izlazio sam nekoliko puta, ali ništa. Iako sam neka vrsta V.I.P-a, boli ljude rac za mene. Na prvi pogled se čini da samo želim pažnju, ali fora je što sam mnogo sam i usamljen u poslednje vreme. Sam - nemam nijednog prijatelja (u punom smislu te reči). Usamljen - moji stavovi prema stvarima su veoma različiti od stavova drugih. Eto, ovaj je.beni problem mi ide kroz glavu već mesec dana. U stvari, ni sam ne znam tačno šta je problem, nego se ovde jadam jer me ljudi ne znaju
eto, našao sam svoju ultimativnu slabost, samoću.
mada me je ta ista samoća naterala da napišem gomilu lepih pesama
koje opet niko ne čita, ali ybg
ne mogu da verujem kakav sam luzer ja looooooool
