Recimo ovako:
U plićaku, u vrbaku,
gde je tiha, troma voda,
gde dežurna roda hoda,
gde se čaplja važno šetka,
gde je ševar gust ko četka,
gde se vuku barske zmije,
gde se mnoga tajna krije,
gde šumori Dunav plav
— mene čeka skriven splav.
Jedne tihe, tople noći
ja ću splavom na put poći.
Arsen Diklić
Potopljenim putevima ne može se ići. Slobodno probajte
Plivati za njihovim obrisima u muljevitom dnu već je nešto mao bolje od promašaja.
U Vodi nema ni puteva ni staza
samo tokovi...
Bilo bi mi drago da ova tema opstane.
šum vala
pesma čempresa
U plićaku, u vrbaku,
gde je tiha, troma voda,
gde dežurna roda hoda,
gde se čaplja važno šetka,
gde je ševar gust ko četka,
gde se vuku barske zmije,
gde se mnoga tajna krije,
gde šumori Dunav plav
— mene čeka skriven splav.
Jedne tihe, tople noći
ja ću splavom na put poći.
Arsen Diklić
Potopljenim putevima ne može se ići. Slobodno probajte
Plivati za njihovim obrisima u muljevitom dnu već je nešto mao bolje od promašaja.
U Vodi nema ni puteva ni staza
samo tokovi...
Bilo bi mi drago da ova tema opstane.
šum vala
pesma čempresa
Poslednja izmena:
.
Mala Morska Vila, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušavano u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkivaše u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – što vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovečanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku biva najzad preobražena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći! 
Ali, Atlantiđani rekoše: – Nema drugog načina da te popišemo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice što je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzmeš položaj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je iščezla, ujedno, da budeš štit hrama od podmuklog pisara naših proviđenja. Sada si bezgranična nula, i kreneš li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bićeš bÎće predato slučaju. 
Čuvši za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Sirene dogodio se prelom majčinog rezonantnog bića – tako da ona, gurnuta u novo majčino ništavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom prošlošću na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se beše bestežinski vinula u crno nebo budućnosti, razvivši svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku noćne kupole; onu što svetli ponad ostrva, ali i spušta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sadašnje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivajući u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.
u kojoj se pojavljuje Lik Sirene 
nalaze se u tekstovima "Put od Lemurije ka Hiperboreji" i "Prenesena Atlantida", pri mom website-u: 
