Не узимаш у обзир студије Михајла Војводића, дакле основна твоја ''бол'' (дозволићеш, али да се приметити

) је Стојан Новаковић, његово дело односно недело!?
Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и краљ Милан“, у Petar Krestić, Нововековне сербске династије у мемоаристици: New Age Serbian Dynasties in Memoir Writting, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 20-21, цит. АС, Фонд Стојана Новаковића, бр. 1794, Краљ Милан – С. Новаковићу, 6. марта, 1883.: Након тога је Милан Обреновић, који је у међувремену од кнеза постао краљ, изразио Стојану Новаковићу захвалност што је тако поступио према Сербској православној цркви, „под изговором да не сме да се дозволи у тој краљевини да „црквена јерархија буде једна стихија државне анархије“, што је био својеврстан подстицај да Србија настави аустрофилским правцем.“ Такође опширније о Тајној конвенцији видети Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009: Потписивањем Тајне конвенције био је поништен Устав Србије и потписана капитулација и предаја сувенитета Србије, а Србија се, између осталог, обавезала да се неће мешати у акције Аустро-угарске монархије у Босни и Херцеговини и Новопазарском санџаку.