Taj romanticni Balasevic

Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne.
Reši ga se jednom zauvek,
i veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama.
Nije to prva neman što preti dahom vatre, ne..
Ali ljubav je vitez,
Arhandjel s' macem spreman da i tu alu satre, da..
I samo ceka tvoj znak..
 
Mi smo bar imali one snove koji se tesko ostvare...
A snovi najcesce vrede tek kad s tobom osede... Kad s tobom ostare...
Nije bas sve na kantaru... Citavo cudo kupi lova
senzalavr4au8om6.jpg

Ali snova nema piratiranih...Dj.B
 
Provukla se kroz guzvu naizgled lako, gaseci cipelicama neke zamisljene pikavce na podnom mozaiku, ali ja sam znao kako joj tesko pada tih par koraka ka meni. U zadnji cas sam odlucio da ipak ne kazem glasno da ih je mozda prekasno napravila? Rastojanje izmedju nas definitivno se vise nije moglo preci tek tako, prostim svakodnevnim koracima..
 
Srecu sam ko rukav izvrto
s vrha brda svaka staza vodi nizbrdo
malo ko je, cedo moje, tome izvrdo
ali kad cugnem, ja lakse misli sredim
znam, tu sam 'di sam
al' bar se manje jedim


Dajte mi vino, vino nek se toci
dok traju dani, a narocito noci
jer tu je tuga
ta moja verna druga
a kad je tuga
onda treba da se cuga

S jeseni, kad bagrem opadne
potera me maler, stagod pocnem propadne
jos mi se u inat
ta sto ne sme dopadne
e stara boljka se leci starim lekom
dabome vinom, ta ne bi valjda mlekom
 
Okrenula se od tezge sa dva klakera u ruci, i našla mu se, čudnom ironijom, bliže nego što je ikad bila...

MALA VIDRA: Hej?

I ona je bila zatečena, i to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao
spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači i neke
olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti...

VASA: Hej i tebi... Lepi matrozu...

Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, i ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno i sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mače pod košarom, bila je očajna shvativši da se više ništa ne može učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne srne dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika...

MALA VIDRA: Javili su da si poginuo...

VASA: Ih... Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

Kandilo osmeha u njegovim očima nikad se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči i pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč „nepredvidivost" kao da je već pomenuta maločas? Umesto prozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, i nije ni pokušavala da ih zaustavi, kad su već same krenule nek se same i zaustavljaju...

MALA VIDRA: O, kako mi je teško... Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo... Još teže kad sam čula da si živ... Ali ovo je najteže... Nisam mislila da će biti baš tako...

Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to i učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povređeni...

VASA: Vidiš... Teško, teže, najteže... Ne valjam ti ni živ, ni mrtav... Cigani kažu, kad se đavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, ali on će ga i u končićima naći... Neko nam je gadno uvračao... Izmicalo je od početka... Uvek za korake...

Šmrkula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?

MALA VIDRA: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog...

Samo. jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi...

VASA: Pa... Jesi li sretna?

Nije to bilo zajedljivo, ni zlobno, kao ni njegov pogled ka njenom zaobljenom profilu, daleko upadljivijem od Tilinog. Pomisao na malo biće čije je pokrete već osećala, ispuni je onom neopisivom milinom koja u svom nadiranju odroni još koju suzicu, ne dopuštajući joj ništa osim potpune iskrenosti...

Ona zagrize usnu, kao da mora da mu prizna nešto užasno, i to što je imala izgovori u dahu, gotovo s olakšanjem...

MALA VIDRA: Pa jesam! Bog nek mi oprosti, ali jesam! Baš sam... Sretna...

Uplašivši se što o sreći govori kroz suze, uhvatila se za sidro na lančiću, i primetivši da on gleda u tom smeru, shvatila da njena amajlija, brojanica, zalog nade, tragične ljubavi, i ko zna čega sve još, polako gubi pravo da to i dalje bude?

Mladi čovek koji je nailazio gurajući dečija kolica i posmatrajući ih nekako zabrinuto,
gotovo strepeći, prekinuo je nju u pokušaju da lančić skine, i Vasu u pokušaju da joj kaže da to ne čini. Kroz svu tu brigu čovek se ipak osmehivao potpuno iskreno, Vasa ga takvog nije znao, a kad Mala Vidra iz predostrožnosti najavi njegov nailazak, shvati da mu do tog trenutka nije znao čak ni ime, nego samo čin i ono neuobičajeno ugarsko vlastelinsko prezime...

MALA VIDRA: Evo i Ivana...

Ivan, dakle...

Demobilisani kapetan Nađ-Mandić obazrivo zaustavi kolica nešto dalje, u hladu, i lagano priđe označivši i treću tačku tog dotle samo nagoveštavanog trougla...

KAPETAN NAĐ-MANDIĆ: Uplašio sam se da ćete se i poljubiti?

To je rečeno uz već opisani osmeh, ali u sva tri pogleda bilo je previše ozbiljnosti da bi se zanemarila ona izreka o udelu zbilje u svakoj šali? No, Vasi laknu kad vide da razgovor kreće tim tokom, u tome je bio najbolji...

VASA: Ne brini, Kapetane... Kad dosad nismo...

Izrekao je to majstorski, da Maloj Vidri zazvuči setno, a kapetanu džentlmenski, i ovaj na te reči konačno prelomi, zagrlivši Vasu snažno, dugo ga ne puštajući...

KAPETAN NAĐ-MANDIĆ: Čoveče! Nemaš pojma kako mi je drago što si dobro!

Odmakao ga je ne spuštajući mu ruke s ramena, i, što je najgore, Vasa nije nalazio ni
najmanji razlog da posumnja u Kapetanove reči? Bivši žandar se tad okrete Maloj Vidri nežno je poljubivši u obraz, zagleda joj okice, i pažljivo zagrli...

KAPETAN NAĐ-MANDIC: Eto... Jurio sam njenog oca... Njenu braću... A ulovio
nju... Ona me je odnegovala... Čuo si to?

Poljubio joj je obraz ponovo, istom onom nežnošću, i Vasa čestitajući klimnu, pokušavši da nekako i njoj saopšti ono što nije dospeo, niti će, kako stvari stoje?

VASA: Pisala mi je sestra nešto... Krajem novembra, kad smo se konačno povezali... Baš vam se rodila devojčica...

Svo troje pogledaše ka gospodskim kolicima sa belim gumenim točkovima, a Mala Vidra, pođe ka njima i majčinski se nagnu nad usnulu bebu. Kapetan je zaljubljeno isprati pogledom, a onda se obrati Vasi koji je bio dovoljno obazriv da pogled sa mlade majke skrene trenutak ranije...

KAPETAN NAĐ-MANDIĆ: Svi su govorili da nisi živ... Čak i oni što su dolazili iz
zarobljeništva, a njima se najviše verovalo... Najmanje pet-šest puta smo čuli da si poginuo...

Vasa na to samo odsmehnu...

VASA: Ma, preterali su... Samo prva tri puta je bilo ozbiljno...

Kapetan se zagleda u šapku na Vasinoj glavi, pokušavajući da po njoj odredi najudaljeniju tačku do koje je on stigao...

KAPETAN NAĐ-MANDIĆ: Iz Poljske je pošta još i dolazila... Iz Rusije... Jako retko...

Vasa pomisli da mu pomene imena nekih planina i reka, ali se seti da se Rusija meri
kilometrima znatno krupnjim od ovdašnjih...

VASA: Ogromna je Rusija, Kapetane... Tamo se zagube i gradovi, a ne ljudi...

Momčić u kupaćem kostimu dotrča do njih taman na kraju te rečenice, i uzbuđeno pokaza ka Verebešu koji mahnu Vasi iz daljine...

MOMAK: Pita vas gospodin predsednik žirija da li ćete učestvovati u trci?

Vasa negirajuće mahnu Verebešu, i odgovori momku kog odustajanje legendarnog
četvorostrukog pobednika vidno oraspoloži...

VASA: Pa, ne, dečko... Ova reka je postala prebrza za mene... I, čini mi se da je ranije taj venac bio i bliži, i manji? Kako bi ga doneo tolikog do obale, sve i da stignem do njega?

Namignu Kapetanu, koji to ispod oka isprati dugim iskusnim pogledom, spremajući se da krene...

KAPETAN NAĐ-MANDIĆ: Idem, moram... I ja nešto pomažem gospon-Verebešu,
znaš kako je? Ali nemoj da posle ne popijemo nešto za tvoj povratak? Emil i ja smo popili „bruderšaft" kad smo čuli da si živ... A znali smo! Celo vreme smo znali!

Uputi se ka obali, ne propustivši da još jednom pomiluje Malu Vidru i virne u kolica, i
gledajući ih zajedno, Vasa se na trenutak oseti kao makov kralj poklopljen makovim kecom u poslednjem štihu...

VASA: Kapetane... Sačekaj... Uzmi ovo... Za uspomenu...

Kapetan zbunjeno prihvati šapku, ne shvatajući taj gest, ali se zahvali tako što je odmah stavi na glavu, uvežbanim pokretom...

VASA: To je kapa puka iz kog ti je doleteo onaj sretni metak... Nek ti i ona donese sreću...

Bio je to samo izgovor za malu vradžbinu, ali Kapetanu se dopade, i on žureći ponovi poziv na piće...

KAPETAN NAĐ-MANDIĆ: Nemoj da mi nestaneš... Kao nekad...

Vasa mu to obeća, koliko se već bez reči može obećati, i pođe ka Maloj Vidri namerivši da je samo pozdravi, ali ona ga preduhitri okrenuvši se, i brzo mu tutnu u ruku lančić koji je u međuvremenu skinula...

Gledali su se bez reči, sve što mu je padalo na pamet u vezi tog lančića ličilo mu je na natezanje, a onda se spasonosno seti, oprezno priđe kolicima, i pažljivo, da ne budi usnulog anđelka, ušuška smotanu zlatnu stvarčicu pod svileni jastučak...

VASA: Znam da je običaj da to bude dukat, ali... Objasnićeš joj...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top