Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Djordje Balašević - Noc kada sam preplivao Dunav

Na mostu smena straze,
znao sam da me traze,
zandara nema koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko pise,
vredi bar krajcaru vise.

Dobre smo krcme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me pozeleo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju, ljubavi moja.

Talasi ladje lome,
sta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noci preplivao Dunav,
dubok i strasan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim...
 
Djordje Balašević - Čovek sa mesecom u očima

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran
i naizgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.

On me oslovi:
"Pa, kako idu poslovi?"
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga.
Na to on planu naprasno,
odmeri me sablasno:
"Nemate vi pojma, braćo draga.

Ne znaš ti šta znači ubiti grad.
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
kad sklopim oči, ništa osim tih krovova.

Kada sklopim oči, nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinjske sobe,
nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči, nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica,
Dunav sedef odranja".

Zverko ludila,
što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al' neću se stideti,
što Boga neću videti,
jer, to i nije Bog kojeg sam znao.

"Ne znaš ti, nema oslobođenih.
Svaku tišinu mi granata prošara.
Spašen je taj prvi pogođeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.

Kada sklopim oči, nebom naiđu lađe,
Zvona, lavež, komšijske svađe.
Miris svežeg oranja.
Ali, kada svane,
vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile,
Dunav tamjan odranja".
 
JA LUZER
Rodjen pod sretnom zvezdom magicnom
Ali nad ovom zemljom generalno tragicnom
Cemu sam blizi? Triput pogadjaj.

Netko nad nama vrsi oglede
Ajde usudi se pa pogledaj u poglede
Ovde je osmeh dogadjaj

U supak kosmosa smo upali
Mnogi su domobranci zauvek prolupali
Caruje virus apatije

Al ti na mene stavi upitnik
Pa rekni dal ti bato deluje ko gubitnik
Ma nema sanse, sta ti je

Ja nisam luzer, o naprotiv
Meni je osmeh lajtmotiv
Ja nisam luzer, ja imam nas
A za svet k o te pita
Ja nisam cedo proseka
Mene ne vuce oseka
S tobom je tretman poseban
svaki je dan dolcevita
i svud je Holivud

Namlatim mesecno sest maraka
Bude za cipovku i frtalj kile cvaraka
Olos mi veze ometa

Ali kad dodem kuci tu si ti
E, tu ce tvrdjavicu malo teze srusiti
To im je izvan dometa

Ja nisam luzer...
Đorđe Balašević
 
….A putovao sam negde daleko u neke krajeve koje cak ni na ovom koncertu vise ne smem nazvati svojim… Kroz neke kotare….
I samo….Samo odjednom primetio sam kako tornjevi crkava,kako senke brda ,kako putokazi promicu u suprotnom pravcu…Znao sam da se vracam nisam znao kako al znao sam zasto…I tek u Zablju tu nadomak ZRENJANINA zaustavi me jedan besni milicajac kod crkve…Gde ces ti pitao me je…Idem da zaprosim jednu devojku rekao sam …
Sad u pola cetir ujutro?Sad ili nikad rekao sam ja …Dobro rece milicajac….Dobro rece I devojka svom srecom nesto kasnije…I to je ta pesma…Nista narocito
 
Jedan od onih zivota

"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo..."



Djordje Balasevic
 
obožavam tu knjigu...obožavam...:D

...Seo sam na ivicu kauča i lagano spustio lice u šake, bezuspešno pokušavajući da zamislim da te šake pripadaju Njoj...
OK, priznajem...
Ova mašina možda i ne vuče kao nekad?
Kontakti su olabavili, kompresija pada, neki mali nepraktični sentimenti zaribali su jednom za svagda...
Ali...
To je još uvek kao novo...
Tako neukroćeno...
Nerazumno...
Tako pobedonosno šašavo...
O, da...
Anamaria bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaje...
To je još uvek onaj nemirni srndać...
Divalj i mlađan...
I lud kao noć...
 
NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV..

Na jastuku...
Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put
od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom
drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi
i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila...
Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila...
Nedostajem i ja...
Onako lud...

Ja znam da vreme ne voli heroje...
I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Što su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila...
A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila...
Nedostajem i ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje...
I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila...
Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila...
Nedostajem i ja...
Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... ..
I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje
nije vredelo...

Dj. Balasevic
 
Profesor Lukic sa cetvrtog sprata,
je ziveo prilicno sam.
A decu je ucio ljubavne pesme,
sonete i sta ti ja znam.

O kako tuznih ljubavi ima,
bas nesto razmsljam:
njegova zena, Lukic Milena, s drugim je otisla.
O kako tuznih ljubavi ima,
ovaj svet je ispunjen njima,
sve vise sumnjam da neko sretno i voli jos.

A gospoda Jula je radila goblen
i subotom igrala tac.
Od muza joj ostalo par zutih slika,
oficirska kapa i mac.

O kako tuznih ljubavi ima,
bas nesto razmisljam:
porucnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio.
O kako tuznih ljubavi ima,
ovaj svet je ispunjen njima,
sve vise sumnjam da neko sretno i voli jos.

Pisu romane, pesme, novele,
o tome kako ljubav uvek nadje put.
Znam neke sive, tuzne hotele
i neke prazne sobe gde je uvek onaj strasni mir.

O kako tuznih ljubavi ima, bas nesto razmisljam...

Andelija Prokic je cekala princa
i njegovu carobnu moc,
da joj otplati kredit,
da joj napravi klinca,
da je voli do kasno u noc.

O kako tuznih ljubavi ima,
bas nesto razmisljam:
njen suprug Bane, noci i dane,
nije se treznio.
O kako tuznih ljubavi ima,
ovaj svet je ispunjen njima,
sve vise sumnjam da neko sretno i voli jos.

A kad se jednom, u dva i deset,
vratio kuci zeljan ljubavi i sna,
nasao pismo, pao u nesvest,
zena mu s Lukicem iz prve strofe pobegla u noc.

O kako tuznih ljubavi ima, bas nesto razmisljam...
 
Djordje Balasevic
Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova
sa kariranim stolnjacima
i nekrstenim vinom
umalo da me Potiski dilkosi
konacno dotuku violinom
pesma bese o suncokretu
do zla boga zalosna
i strofa samo za nju
se ovdje, kod nas u varosju
malo manje zna

Kis napraforgo
lepi goropadni cvet
zbog kog se sunce s neba
spustilo na svet
da sazna sto
u sene glavu okrene
da sazna kom se sveti
kad ne gleda za njime
ko svi drugi suncokreti

Malo moje cudljivo
pusti sta je bilo
ne budi zlopamtilo
obici svet je zbog tog
uzbudljivo
da bi se ovde vratilo
digni tu lepu glavu
pogledaj me bar
u suzici sto blista
cuda se trista vide
tvoja je sreca samo tvoja stvar
al' zato tvoja tuga
to je vec prica druga
to na moj racun ide

Pipnes jedared slingu
u becaruse
pa cela veka snevas
divlje jagode
zbog nje se rime raspare
i naruse
i sve bi htele da se njoj
prilagode

Lako je kad te neko
ni ne zavoli
tad samo tamna strana
srca zaboli
tesko je kad za nekog jedinog
i svog postanes zrnce soli
tesko je kad TVOJ NEKO prestane da te voli
:cry::cry::cry::cry::cry::cry::cry::cry::cry::cry::cry::cry:
 
Svirajte mi jesen stize

Toga jutra sam stigao putnickom klasom
pa kuci sa stanice casom
kroz baste i precice znane
a u vojsci sam stekao druga do groba
i hronicnu upalu zgloba
suvenir na strazarske dane

Usao sam na prstima
mati bese vec budna
i brzo se prekrstila
rece, proslo je ko za cas
bas si stigao dobro
jer svatovi su tu do nas
pa ce ti svirati, a ti ces birati

Svadba bese ko svadba
i sta da se prica
parada pijanstva i kica
i poznata cura u belom
vec po redu pozeleh im zdravlja i srece
iz ruku mi otela cvece
i sakrila pogled pod velom

Tad me spazise cigani
kum je trazio pesmu
al' ja sam stig'o, briga njih
sirok osmeh i zlatan zub
znam da nije ti lako
al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi sta cemo svirati

Ref.
Svirajte mi jesen stize, dunjo moja
jesen rana, nek zazvone tambure u transu
znam da nije pesma ova
za veselje i svatovac
al' ja moram cuti tu romansu

Svirajte mi jesen stize, dunjo moja
al' polako da mi ne bi koja rec promakla
sklon'te case i bokale
razbio bih svet od sale
da je samo slucajno od stakla, dunjo moja

Retko odlazim kuci, a pisem jos redje
i slike su bledje i bledje
pa lepe potiskuju ruzne
al' nekad porucim pice
i tako to krene
pa stignem u svatove njene
sve prave su ljubavi tuzne

Nikom ne pricam o tome
brzo dodje taj talas
i znam da cu da potonem
spas mi donose cigani, oni imaju srce
za svakog od nas, briga njih
oni me pitaju sta da sviraju

 
Davno koncert nisam počeo sam
ovako, ispred pučanstva.
Uvek prvo krene muzika
pa tek onda on.
Al' je ovo ipak drugo, to znam,
stvar dostojanstva,
Vi niste samo publika,
jasno Vam je to.

Dobro veče moj Beograde
Mislio sam malo na tebe.
Nije nam se baš dogodila
neka godina.
Pa rekoh: ko će sada da me ugosti,
sad kad nisam baš u milosti.
Mi smo istom zvezdom gađani,
moji Beograđani.

Drmale su razne partije
proteklim letom.
Javili se novi lideri, priličan broj.
Pacijenti s psihijatrije
drmaju svetom.
Stežu nas k'o kožni mideri,
Begešu moj...

Dobro veče moj Beograde...

Svaki dripac ima naročit plan,
rešenje za nas.
Svaki levat nas izlevati,
takav smo soj.
I davno koncert nisam počeo sam,
eto, zato ću danas.
Ma, ko zna kad ću opet pevati,
Begešu moj...

Dobro veče moj Beograde...
 
Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?
Ja, priznajem, ne...
Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje...
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve?
I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast...
Koliko samo promašenih tema?
Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti...
Da...
A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...
 
njenima nisam bio po volji
vazno im bilo odakle su moji..
zasto to smeta, sa ovog su sveta...
hlebotvorci, cestit soj...
njen me je babo uz'o na nisan
da l' sam od njinih, il' bas i nisam
sloven sam, belac, slobodni strelac
mani se cica... ja sam svoj...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top