T I T O - najveća misterija novije naše istorije

[Marko Mare Jaric]

Mislim ovo je tema o hrvatu titu koji je pomogao svoj hrvatski narod ali na tragediji srpskog naroda

 

[jos_1_5ak]

Nego niko od vas titovaca da odgovori zašto je hrvat josip odlikovao ustaškog vikara koji je bio odgovoran za genocid nad srpskom nejači,pa zašto je isto odlikovao nacistu kurta valdhajma koji je isto bio odgovoran za genocid na srpskom nejači,pa zašto nikada nije dao da se sudi glavnim krivcima za genocid srpskog naroda, paveliću,artukoviću & co. ......

Pa iz prostog razloga jer su su se razbezali preko granice posle rata, inace udba je izvrsila atentat na pavelica u Argentini ali je bio samo ranjen i nedugo nakon toga je umro u Spaniji gde je posle neuspelog atentata pobegao iz Argentine kod Franka u Spaniju, a recimo maksa luburica je stigla zasluzena kazna, ubijen je u Spaniji gde se takodje sklonio kod Franka i to glava mu je smrskana cekicem, pa recimo uzmimo i primer onog Djurekovica bivseg direktora ine koji je ubijen u Nemackoj i koji se sumnjici da je bio povezan sa ustaskom emigracijom u Nemackoj , tako da tadasnja komunisticka vlast itekako se obracunavala sa ustasima, gonili su ih po citavom svetu, nigde im nisu dali mira.

 

[Marko Mare Jaric]

Pa iz prostog razloga jer su su se razbezali preko granice posle rata, inace udba je izvrsila atentat na pavelica u Argentini ali je bio samo ranjen i nedugo nakon toga je umro u Spaniji gde je posle neuspelog atentata pobegao iz Argentine kod Franka u Spaniju, a recimo maksa luburica je stigla zasluzena kazna, ubijen je u Spaniji gde se takodje sklonio kod Franka i to glava mu je smrskana cekicem, pa recimo uzmimo i primer onog Djurekovica bivseg direktora ine koji je ubijen u Nemackoj i koji se sumnjici da je bio povezan sa ustaskom emigracijom u Nemackoj , tako da tadasnja komunisticka vlast itekako se obracunavala sa ustasima, gonili su ih po citavom svetu, nigde im nisu dali mira.

pa nije baš tako kako su vam komunisti pričali
DVA METKA ZA USTAŠU

Blagoje Jovović, čovek koji je izvršio atentat na Anta Pavelića, koga je ozloglašeni ustaški vođa molio za milost, bio je pripadnik bjelopavlićke četničke brigade. Atentat je izvršio da bi osvetio sve žrtve koje su stradale od ustaške ruke
Blagoje Jovović presudio je Anti Paveliću s dva metka, a rekao je da je to učinio kako bi osvetio sve srpske žrtve koje su stradale od ustaške ruke tokom Drugog svetskog rata.

Rođen je 1922. u selu Kosiću u blizini Danilovgrada, a bio je borac Jugoslovenske vojske u Otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi. Upravo on je izvršio atentat na Anta Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamor, predgrađu Buenos Ajresa.

Aprilski rat ga je zatekao na vojnoj službi u Strumici, na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke. Tu je bez ičije komande pucao na Nemce i za to dobio odlikovanje. Posle kratkog rata uputio se u rodni kraj u selo Kosić u Bjelopavlićima.
Jula 1941. priključio se narodnom ustanku protiv fašističke Italije. Bio je izabran za komandira Kosićkog partizanskog odreda, s kojim je učestvovao u borbama na Pljevljima.

Kada je dobio naređenje od komandanta Ivana Milutinovića da sa svojim odredom krene u napad na Baja Stanišića, koji se pod Ostrogom digao na oružje jer je čuo da komunisti ubijaju političke neistomišljenike, Blagoje se povukao s dužnosti komandira i odbio da učestvuje u bratoubilačkoj borbi.

Posle toga prešao je u četnike, kod pukovnika Baja Stanišića, koji mu je pre rata bio pretpostavljeni u školi za podoficire u Bileći.
Septembra 1944. godine nalazio se u sastavu delegacije koja je bila određena da krene u Italiju na pregovore s Englezima. Za predsednika misije je određen Dušan Vlahović, a za potpredsednika Jakov Jovović.

Putovali su malim brodom koji se zvao „Tender” od Kotora do Tarantoa u Italiji. Kada su pristali, sačekao ih je američki kapetan i odveo ih u njihov klub. Posle par dana stupili su u pregovore s Englezima, koji su ih obavestili da se saveznička politika promenila u korist Tita i partizana.

Blagoje je u Italiji boravio u raznim izbegličkim logorima. Radio je jedno vreme u Intelidžens servisu i tom prilikom upoznao Randolfa Čerčila.

Za vreme rada u Intelidžens servisu upoznao je i neke Jevreje koji su ga obavestili da Anta Pavelića u Italiji krije Katolička crkva, pod lažnim imenom. Tada je Blagoje prvi put došao na ideju da pronađe Pavelića i da ga likvidira.
Septembra 1947. isplovio je iz Đenove za Buenos Ajres. U Argentini je radio razne poslove, bio je kamenorezac, konobar, mornar, hotelijer i trgovac. Stvorio je znatan kapital i postao industrijalac.

Blagoje je bio utemeljivač i dobrotvor crkvene opštine „Sveti Sava“, jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović” i član uprave udruženja “Njegoš”.

Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven početkom 1957. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje.

Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić. Doneta je odluka da se atentat izvrši 9. aprila 1957, dan uoči proslave Dana nezavisnosti NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palamor, gde je Pavelić duže živeo.

Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.

U sredu, 10. aprila u 9 časova uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka.

Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost.
Kako je to izgledalo možda najbolje opisuju reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi “Dva metka za Pavelića”:

– Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… Počeo da viče: “Majku ti ***** srpsko-jevrejsku, komunističku! Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane, u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Da li da ga prebijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… Ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom? I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: “Jure, Jure!”I puca se prema meni. Ja se okrenem i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju – šta je bilo ? Onako zadihan, govorim im: “Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se, pa pucaju na sve živo!” “Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj – slikovito je dočarao Jovović.

Argentinski novinari uspeli su da dođu do ranjenog Pavelića tražeći od njega intervju. Iako je bio u bolničkom krevetu, primio ih je i predstavio se kao čovek „koji je mnogo učinio za hrvatski narod”. Između ostalog, osvrnuo se se i na pokušaj atentata i rekao:

“Znajte, gospodo, atentat nije izvršio nekakav emisar jugoslovenskog poslanstva, niti agent internacionalnog komunizma. Iza ovog krije se druga ličnost...”


Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od dijabetesa. Umro je u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.

Posle 55 godina Blagoje Jovović je 1999. posetio prvi put SR Jugoslaviju. Doputovao je iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se s mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića.

Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića 1957. godine u Lomas de Palamoru, Buenos Ajresu. Blagoje boraveći pod Ostrogom, posetio je rodno selo Kosić i groblje svojih predaka.

Umro je 2. juna 1999. u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.

 

[Marko Mare Jaric]

dobro što je josip štitio svoje drugare ustaše ali zašto ih je povremeno odlikovao!?da ponizi srpski narod ili..!?

 

[antoanko]

Pa iz prostog razloga jer su su se razbezali preko granice posle rata, inace udba je izvrsila atentat na pavelica u Argentini ali je bio samo ranjen i nedugo nakon toga je umro u Spaniji gde je posle neuspelog atentata pobegao iz Argentine kod Franka u Spaniju, a recimo maksa luburica je stigla zasluzena kazna, ubijen je u Spaniji gde se takodje sklonio kod Franka i to glava mu je smrskana cekicem, pa recimo uzmimo i primer onog Djurekovica bivseg direktora ine koji je ubijen u Nemackoj i koji se sumnjici da je bio povezan sa ustaskom emigracijom u Nemackoj , tako da tadasnja komunisticka vlast itekako se obracunavala sa ustasima, gonili su ih po citavom svetu, nigde im nisu dali mira.

То УДБ-а није урадила и то се зна добро...

А Ђурековић је ликвидиран да не би причао о томе како су миша броз и вања шпиљак покрали ИНУ,и то се зна добро.Ђурековић је ипак успео да одштампа књигу ''црвена економија'' пре него што је убијен.

Да су их баш толико гонили и нису а усташе су и по сфрј радиле шта су хтеле...постављали бомбе,минирали возове,рушили авионе,упадали наоружани....

И колико је само војника ЈНА побијено на стражи али то је била строга војна тајна и о томе се није нигде јавно смело ни зуцнути.Био сам на једном стражарском месту где је војник убијен пар генерација пре мене...

 

[dulesrbenda]

УДБА није извршила никакав атентат на Павелића.

 

[Mstislav]

УДБА није извршила никакав атентат на Павелића.

Ne nego neki tamo imaginarni Blagoja.

 

[Gruban]

Pa eto videli smo kako je ta famozna udba odbranila "sfrj"

 

[jos_1_5ak]

Pazi o udbi moze da prica sta ko hoce, narocito sad kada je vise nema (sad su svi mnogo hrabri) ali je cinjenica da bas zahvaljujuci udbi i njenom delovanju Beograd je bio jedna od najbezbednijih prestonica sveta.
Inace postojala je ogromna opasnost od ustaskih i albanskih terorista kao i jos nekih neprijatelja drzave, da nije bilo udbe scene poput one u bioskopu kada su ustase podmetnule bombu bile bi gotovo svakodnevnica i Beograd a i ostali gradovi bi izgldali kao danas Alep ili Kabul.

 

[proka]

apropo udbe

- - - - - - - - - -

OTKRIVENA TAJNA TITOVE SAHRANE: Udba sakrila ono što su svi hteli da vide!


- - - - - - - - - -

Rеditеlј Аlеksаndаr Маndić, kојi је biо аngаžоvаn nа dirеktnоm ТV prеnоsu sаhrаnе Јоsipа Brоzа Тitа, оtkrivа u intеrvјuu Sputnjiku štа sе u stvаri dоgоdilо tоkоm pоlаgаnjа Тitоvоg kоvčеgа u grоb, kаkvu је ulоgu igrаlа tајnа pоliciја i kаkо su tеklе priprеmе i sаm čin prеnоsа sаhrаnе.
Sаhrаnа је bilа dоgаđај svеtskih rаzmеrа. Hrоničаri 20 vеkа kаžu dа sе nikаdа višе strаnih držаvnikа niје оkupilо ni nа čiјој sаhrаni. Pristigli su i sа Istоkа i sа Zаpаdа.
Pоrеd njih, vеliki brој Bеоgrаđаnа i grаđаnа Јugоslаviје dоšао је u Bеоgrаd dа isprаti svоg prеdsеdnikа i kоmаndаntа.
„Nајimprеsivniја u prеnоsu bilа је оpštа žаlоst i mаsоvnоst lјudi nа ulicаmа, brој držаvnikа. Uоpštе, vеličinа dоgаđаја је bilа zаistа imprеsivnа“, kаžе Маndić.

Kаkо је dоšlо dо tоgа dа budеtе аngаžоvаni kао јеdаn оd rеditеlја ТV prеnоsа Тitоvе sаhrаnе?
Таdа sаm biо vеоmа аktivаn i rаdiо sаm punо nа tеlеviziјi i оčiglеdnо nisаm rаdiо lоšе. Stаlnо sаm išао iz pоslа u pоsао i stаlnо su mе zvаli. U živоtu sаm sе vrlо mаlо i rеtkо nеkоmе nudiо. Kаdа sе fоrmirао tај tim, nаs је bilо rеditеlја, bоgаmi, višе sе ni nе sеćаm kоlikо, sеdаm ili оsаm. U svаkim rеpоrtаžnim kоlimа pо јеdаn. Моmа Маrtinоvić је biо glаvni rеditеlј kојi је sеdео u rеžiјi. Тrеbа rеći dа uоpštе nisаm biо člаn pаrtiје, а dа sаm dоbiо tај pоsао, štо gоvоri о tоmе dа tај rеžim niје biо tаkо striktаn.
Nа izvеstаn nаčin, čаk bih rеkао mаnjе striktаn nеgо dаnаs, kаdа је i zа mаnjе pоslоvе uslоv dа si člаn јеdnе pаrtiје. Ili dvе. Таkо sаm dоbiо tај zа njih vаžаn i prеstižаn pоsао. Sеćаm sе, rеcimо, mоg pоkојnоg drugа sа klаsе, Đоrđа Тоkinа. Оn је biо аngаžоvаn. Ni оn niје biо člаn pаrtiје. Dаklе, оčiglеdnо su birаli lјudе zа kоје su vеrоvаli dа tо mоgu dоbrо dа urаdе. Оnо štо је mеnе vеrоvаtnо kvаlifikоvаlо јеstе tо štо sаm biо i оstао zаlјublјеnik u živu tеlеviziјu. Јаkо sаm vоlео prеnоsе, i dаn-dаnаs mislim dа su prеnоsi živоt i suštinа tеlеviziје.
Kоlikо је tеhnikе bilо аngаžоvаnо nа prеnоsu sаhrаnе?
Bilо је, аkо sе dоbrо sеćаm, sеdаm ili оsаm rеpоrtаžnih kоlа, plus јеdnа kаmеrа u hеlikоptеru. То је biо prvi put dа је kоrišćеnа kаmеrа iz hеlikоptеrа; sа vеlikim tеhničkim tеškоćаmа - signаl niје biо bаš nајbоlјi. Аkо sе nе vаrаm, bilа је i јеdnа kаmеrа kоја је nа sеbi imаlа prеdајnik, kоја је išlа isprеd kоlоnе u nеkоm džipu. Моја rеpоrtаžnа kоlа su bilа nа krајu - isprеd Kućе cvеćа. Оnа su, tеhnički, bilа kао sidrо - slikе sа svih drugih kоlа su mоrаlе dа prоđu prеkо mојih. Таkо dа sаm ја uvеk mоrао dа dаm nеki kаdаr, zајеdnо sа kаdrоvimа drugih kоlа.

Dа li stе bili pоd еmоciоnаlnim nаbојеm?
Nе, nаprоtiv. Pеrvеrznо је, mоždа, rеći, аli ја sаm sе tоm pоslu rаdоvао. То sаdа zvuči nе znаm kаkо, аli nikо iz mоје pоrоdicе, ni bližе ni širе niје biо člаn pаrtiје, biо sаm iz kućе kоја niје bilа člаn pаrtiје. Таkо dа nisаm imао nikаkvu еmоciјu prеmа tоmе štо је Тitо umrо. Čаk mi је biо smеšаn sаv tај cirkus.
Dа li је pоstојао prоfеsiоnаlni pritisаk?
Pоstојао је. Rаdоvао sаm sе tоm pоslu - vеliki pоsао, svа rеpоrtаžnа kоlа, iz cеlе Јugоslаviје su dоšlа, јеr RТB ih niје imао dоvоlјnо. Svi studiјi su pоslаli svоје еkipе, а mi smо bili rеditеlјi. Мi smо priprеmе pоčеli dоk је Тitо biо nа lеčеnju u Ljublјаni. Zоvu nаs, u krајnjеm pоvеrеnju, dа nаm sаоpštе dа ćе Тitо mоždа јеdnоg dаnа ipаk dа umrе i dа bi biо rеd dа sе mi sprеmimо zа tо.
Моmа Маrtinоvić је nаbаviо snimkе sаhrаnе lоrdа Маuntbаtеnа, kоја је bilа vеliki spеktаkl tе vrstе i glеdаli smо tај Bi-Bi-Siјеv prеnоs nе bi li vidеli nеštо štо mоžеmо dа kоristimо. Rеkli su nаm dа, оd tаdа, u svаkоm trеnutku mоrајu dа znајu gdе smо. U tо vrеmе sаm rаdiо nеštо u Sаrајеvu. Јеdnоg dаnа su mе zvаli i rеkli mi dа hitnо dоđеm u Bеоgrаd. I ја dоđеm u Bеоgrаd, sаоpštе mi dа је Тitо umrо i tаkо dаlје…
Kо vаs је kоntаktirао? Kо su bili lјudi kојi su vаs zvаli u pоvеrеnju?
Vukоs. Мilаn Vukоs, tаdаšnji dirеktоr tеlеviziје. Niје bilо viših instаnci. Мislim dа је Моmа išао nа tе višе instаncе sаm, dа mu nеštо prеnеsu, а mi, еkipа, sаstајаli smо sе sа Vukоsоm. Оn је biо fаntаstičаn dirеktоr, sјајаn čоvеk.
Kо је pisао scеnаriо sаhrаnе?
То је rаdiо prоtоkоl. Мi nismо imаli ništа s tim. Izglеd sаhrаnе, sаtnicu, lоkаciје i tаkо dаlје, rаdiо је prоtоkоl. Rаdili smо prоbu…
Kаkо sе rаdi prоbа sаhrаnе?
Таkо štо smо svi bili nа pоziciјаmа, а јеdnа pоliciјskа kоlа su išlа lаgаnо trаsоm kојоm је sаhrаnа trеbаlо dа prоđе i imitirаlа kоlоnu. Мi smо rеdоm uklјučivаli kаmеrе i rаdili kао štо ćеmо rаditi sutrаdаn. Јеdinо hеlikоptеr niје biо nа prоbi. U svаkоm slučајu, kаdа smо urаdili prоbu, оni zоvu i kаžu dа nе mоžе dа sе slikа sаm čin pоlаgаnjа kоvčеgа u grоb. Šеf prоtоkоlа је biо јеdаn funkciоnеr iz Маkеdоniје i оn је tо nаrеdiо.


Zаštо?
Nјihоv је prоblеm, u stvаri, biо tеhnički. Bilе su dvе nаdgrоbnе plоčе.Оnа kоја sаd stојi је јеdnа; аli dа bi plоču mоgli dа pоdignu nеki gеnеrаli kојi su nоsili kоvčеg, оni su јеdnu plоču prеpоlоvili. Vеć sutrаdаn su stаvili nоvu.


То gurаnjе plоčе nа prоbi је zаistа izglеdаlо kilаvо. Мučе sе, tеškа plоčа, nе mоgu dа је pоmеrе, nе mоžе, nе vidi sе… Оni su pоslе prоbе rеkli dа tо nе izglеdа dоstојаnstvеnо.


Sа Моmоm sаm sе dоgоvоriо dа ipаk snimаm čin pоlаgаnjа kоvčеgа. Моmа sе slоžiо. Sаmа sаhrаnа idе svе dо trеnutkа pоlаgаnjа kоvčеgа, ја оdеm nа tu kаmеru, nа kаmеri crnо. Vičеm kаmеrmаnu, а оn, pоštо је tаmо tišinа, šаpućе, ništа gа nе rаzumеm krоz slušаlicе. Моrао sаm dа prеđеm nа pоčаsni plоtun i tај kаdаr nе budе u prеnоsu.


Ispоstаvilо sе dа su sumnjаli dа ćеmо ih prеvаriti i stаvili su јеdnоg čоvеkа iz Udbе kојi је prеkriо kаmеru - i dоviđеnjа. То је bilа nајdrаmаtičniја stvаr kоје sе sеćаm. Nаrаvnо dа sаm biо u prаvu. Sutrаdаn је оdmаh pоčеlа pričа dа Тitо uоpštе niје sаhrаnjеn u Kući cvеćа. Pоslе su krеnulе pričе dа uоpštе niје ni umrо.


Dа li је tо bilа nајmаsоvniја sаhrаnа u 20. vеku?
Мislim dа јеstе. Vеrоvаtnо Kinеzi i Indusi sаhrаnjuјu sа mnоgо višе svеtа. Аli, dа је biо krupаn dоgаđај - јеstе. Svеtski dоgаđај. Теškо ćе sе tаkаv držаvnik pоnоviti nа оvim prоstоrimа. Svаkа mu čаst, biо је svеtskа figurа.

- - - - - - - - - -

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/o...a-ono-sto-su-svi-hteli-da-vide-clanak-1775223

- - - - - - - - - -

eto, tu nema misterije

 

[Добро дошли]

Pa eto videli smo kako je ta famozna udba odbranila "sfrj"

Исто као што је монархија одбранила краљевину Југославију!

ПС: Мислим да си пацер по овом питању али серуцкаш тек ,,да те жеља мине'':
ОЗНА (1944-46.),
УДБА (1946-66.) а у ЈНА КОС (1946-92.)

 

[Marko Mare Jaric]

Исто као што је монархија одбранила краљевину Југославију!

ПС: Мислим да си пацер по овом питању али серуцкаш тек ,,да те жеља мине'':
ОЗНА (1944-46.),
УДБА (1946-66.) а у ЈНА КОС (1946-92.)

Profesionalac,pretpostavljam da si radio u nekoj od tih službi

 

[BG5]

 

[vučji čopor]

Исто као што је монархија одбранила краљевину Југославију!

ПС: Мислим да си пацер по овом питању али серуцкаш тек ,,да те жеља мине'':
ОЗНА (1944-46.),
УДБА (1946-66.) а у ЈНА КОС (1946-92.)

КНОЈ си заборавио Добро Дошли,
Име УДБе је у народу остало да се користи све до краја постојања заједничке државе, а може да се чује и данас за Службу

 

[Cosmopolite]

Hahaahahahah [emoji23] samo preview?!

 

[BG5]

Pazi o udbi moze da prica sta ko hoce, narocito sad kada je vise nema (sad su svi mnogo hrabri) ali je cinjenica da bas zahvaljujuci udbi i njenom delovanju Beograd je bio jedna od najbezbednijih prestonica sveta.
Inace postojala je ogromna opasnost od ustaskih i albanskih terorista kao i jos nekih neprijatelja drzave, da nije bilo udbe scene poput one u bioskopu kada su ustase podmetnule bombu bile bi gotovo svakodnevnica i Beograd a i ostali gradovi bi izgldali kao danas Alep ili Kabul.

Tako neonacisti mogu danas da kazu: da Gestapo nije postojao, Berlin bi 1930-ih godina bio mnogo manje bezbedan grad.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Istorijski događaj koji se dugo prepričavao.

Američki predsednik Ričard Nikson stigao je u Beograd u društvu svoje supruge, a dočekali su ih predsednik SFRJ Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka Broz.


Američki predsednik zaustavio je kod ''Londona'' automobil ostavivši prisutne u potpunom šoku. Počeo je da se rukuje sa Beograđanima, a sa krova automobila je uzvikivao ''Živela Jugoslavija''

 

[BG5]

Hahaahahahah [emoji23] samo preview?!

Preview je dovoljan. Jasno pise "dictator".

 

[Cosmopolite]

Odvratno , samo idiot moze velicati Cetnike u temi o Brozu , kako vas nije bre sram chatnici?!

Nego hajmo nesto normalnije, ipak je Tema o Brozu a ne o vasljivim cetnicima ...

Obozavala je Tita

Granice oko Balkana su velike, za mnoge neprobojne, a vi stalno putujete. Kako se s tim nosite?
Ovo što sada radi Evropska unija – mi smo to radili još u Titovoj Jugoslaviji. Bili smo dosta otvoreni, i to mnogo više otvoreni od drugih zemalja. A sad se oni otvaraju između sebe, a nas zatvaraju, nama prave neke granice. To me boli. Čoveka koji ima dvadeset leta možda to ne tangira, ali mene to veoma tangira, jer znam šta je bilo a šta je sada došlo.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=394924

http://www.hellomagazin.rs/domace-vesti/preminula-esma-redzepova/

 

[BG5]

"Austreibung'' - proterivanje, bio je uobičajeni izraz Podunavskih Švaba za konačno uklanjanje iz njihovih domova i potpunu evakuaciju folksdojčera iz nemačkih sela. To je bio rezultat odluke ''Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije'' (AVNOJ), privremenog zakonodavnog odbora partizana. Odluka je objavljena 21. novembra 1944. godine Jednim ''vansudskom rešenjem'' folksdojčeri su proglašeni za ''narodne neprijatelje'' i propisan je gubitak svih građanskih prava. Dalje se određuje potpuna eksprprijacija sve njihove pokretne i nepokretne imovine. Lišeni imovine i svih prava, mogli su da budu proterani iz svojih domova i internirati u logore. Na taj način mogla se sprovesti potpuna internacija. To je zadesilo 167.000 folksdojčera, Sposobni za rad smeđteni su u u radne logore, radno nesposobni: majke sa malom decom do 2 godine, deca do 14 godina, odrasli preko 60 godina i nemoćni, poslati su u neki od 6 logora za likvidaciju u Vojvodini, 2 u Slavoniji i 2 u Sloveniji. Proterivanje je vršeno od kraja novembra 1944. do avgusta 1945. godine.
https://sites.google.com/site/nemci...id-nad-podunavskim-nemcima-1944---48-deo-peti

 

[BG5]

Samo idioti velicaju onoga koji je DECU slao u logore!!!

 

[proka]

Titova Jugoslavija je bila moderna, nadnacionalna zajednica, zasnovana na ideologiji antifašizma, po mnogo čemu preteča današnje EU. Tito se zaduživao se kada to niko nije radio, jer je znao da su investicije jedini način da se zemlja izvuče iz kandži feudalnog društva. Još tada je shvatao da se dugovi mogu vraćati jedino daljim rastom privrede i da je to legitiman način za društveni razvoj, ako se pare pametno iskoriste.

Tito je pokušao je da stvori naciju Jugoslovena, a umesto duvanja u lokalne trube i anahronih bradatih vradžbina, narodu je ponudio napredak privrede, poboljšanje standarda, mir, prosperitet, socijalnu pravdu, besplatne bolnice, obrazovanje i sve ono što najnaprednije zemlje nude svom stanovništvu danas. Titova vlada je besomučno investirala u obrazovanje, sa svešću da je obrazovano stanovništvo jedini garant napretka zemlje.

U svakom gradu otvarani su fakulteti, škole u svakom selu, u svakom gradiću kulturni centri i obrazovni centri za odrasle...

Najveća greška Josipa Broza je to što više nije živ.

- - - - - - - - - -

..................Po povratku u Beograd odlazim na kultnu zabavu «YU WAVE DERNEK», posećeno muzičko dešavanje gde muziku puštaju dramaturzi Ivan Velisavljević i Dimitrije Vojnov. Zanimljivo je da Vojnov, nekada paradigma otpora «crvenom teroru» kroz lik Zorana iz filma Gorana Markovića «Tito i ja», danas jeste jedan od promotera muzičkih vrednosti stare Jugoslavije. Vesela gradska omladina ali i mi, prastari, plešemo uz hitove koji bi se mogli nazvati «guilty pleasure»...Tu su i Zana i Plavci i Kazalište i Videosex i Lajbah a veče se završava nekada himnom a danas pesmom «Hej Sloveni»... Posetioci, mladi i stariji, stoje u stavu mirno. Nad gradom čiji je simbol Pobednik, sviće još jedna majska zora. Setim se Valtera i Otpisanih i Nepokorenih pa pomislim kako su nas, «bandu», koja voli Tita i Jugoslaviju, neki novi Krigeri možda prerano otpisali? Zato što, «bio je peti maj, iz Skoplja me je vodio put, na stanicama duž pruge svud, tišina i nema bol. Bitola, Maribor, Rijeka, Nikšić, Zenica, Bor, i svaki čovek i svaki dom, je žalio dušom svom... Al' ja sam video visoke peći, fabrike dim, široke njive, gradove što slobodni žive, decu i mir i jato ptica, I opet sam videla Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca, opet sam svud videla Tita.»Tekst objavljen u magazinu Faar, leto 2010.

 

[Mstislav]

Samo idioti velicaju onoga koji je DECU slao u logore!!!

Slali oni nasu, mi samo vratili dug. Sad im se izvinite, uvalite jos u straznjicu i otpevajte im Lili na uvce kao akt pomirenja.

 

[proka]

 

[BG5]

Logor Bački Jarak (Bačka)



Osnovan 2. decembra 1944. kao koncentracioni logor za radno nesposobne iz južne Bačke.

Prvobitni broj stanovnika opštine Bački Jarak: 2.000.

Trajanje logora: od 2. decembra 1944. do 17. aprila 1946. (16,5 meseci).

Broj žrtava, bar 7.000 (5.240 poimence dokumentovano).

Uzroci smrti: tifus, dizenterija, iscrpljenost, distrofija.

Mesto se sastojalo od oko 350 kuća i bilo je čisto folksdojčersko. Na sreću, većina stanovnika je izbegla pre nego što su ga zauzeli Crvena armija i partizani. Ostalo je samo 54 ljudi. Celo mesto je proglašeno za prvi “specijalni logor” za preostale folksdojčere južne i srednje Bačke. Bio je predviđen za radno nesposobne iz srezova Bačka Palanka, Novi Sad, Žabalj i Titel, kao i nekih mesta iz sreza Kula. Logor za likvidaciju Bački Jarak je bio i sabiralište za folksdojčere iz Bačke i Srema koji su upotrebljeni za rad i koji su, potpuno iscrpljeni, preživeli zloglasne sremske radne projekte, kao što je bila obnova železničke pruge Beograd - Bosanski Brod.

Povremeno je broj logoraša dostizao 15.000. Raspušten je 17. aprila 1946, a preživeli su prebačeni u logor za likvidaciju u Kruševlju. Tokom postojanja logora, najmanje 7.000 civila je pomrlo od zlostavljanja, gladi i zaraza. Gospodin Karl Veber je zabeležio poimence 5.400. Žrtve su bile iz 75 opština, većinom iz južne i srednje Bačke, kao i iz Srema.

Specifičnost zlostavljanja u Bačkom Jarku se sastojala u praktičnom zatvaranju logoraša u njihove nastambe. Na ulicu su smeli da izađu samo da bi primili svoje mršave i jedva jestive obroke, za koje bi zvonila crkvena zvona.

Po zavičajnoj hronici Futoga, obroci su deljeni iz 19 kuhinja. Jedna kuhinja je opsluživala oko 500-600 ljudi. Pridošlice su međutim dobijale prvi obrok tek posle 8 dana. Obično je služeno tri obroka dnevno. Doručak se sastojao od mlevenog kukuruza kuvanog u vodi; za ručak je obično bila supa, nešto ječma ili graška, takođe kuvanih u vodi, ponekad sa dodatkom buba, i 200 grama grubog kukuruznog hleba. Za večeru je opet bila supa.

Prvi logorski komandant, koji je bio iz susednog Kaća, je razrešen dužnosti jer je bio suviše čovečan. Zamenila ga je Jana Dragojlović iz Banoštora u Sremu. Bila je jako mlada, ali su je se jako plašili i smatrali je za sadistu. Obično je jahala na konju i napadala iznenađene žene i decu, vukla ih za kosu, bičevala, davala da ih vezuju za drveće i tuku dok im ne bi pošla krv na nos i usta. Uobičajeni komentar pri svakodnevnom čitsnju spiska umrlih joj je bio:”Nije dovoljno pomrlo, više treba da pomre.” Kada je dobila premeštaj, napomenula je novom komandantu: ako uništi 7.500 Nemaca za pet meseci kao što je ona uradila, više ih neće ostati.

Stražari su smatrani za još veće sadiste nego u drugim logorima smrti, i spremnije da pripucaju. Po Katarini Frank, za svako ubistvo su dobijali posebno otsustvo i druge nagrade. Katarina Heler je morala da gleda kako joj ubijaju rođenog oca. On je ustreljen dok je pokušavao da uzme nekoliko krompira sa obližnje njive.

I Fric Ilg izveštava: “Partizani su dolazili svaki dan jer su neki od nas još imali dobru odeću. Dok su nas tukli, morali smo sve da predamo. Jedan starac je obično pitao :”Zašto me tučete? Rado ću vam dati moje cipele, nema potrebe da me tučete!” Suzana Harfman pripoveda o tri žene koje su ubijene dok su se vraćale iz prošnje:” Tri žene su ležale samo 45 metara od sela; bile su izrešetane mecima. Pored svake od njih je bio mali zamotuljak sa hranom za njih i njihovu izgladnelu decu.”

Među sveštenicima zatvorenim u Bačkom Jarku bili su i Kornelius Vajnman, Franc Klajn, Karl Eliker i Kaspar Koping. Njih su partizani izabrali za posebno grubo zlostavljanje - ismevani su, tučeni i morali su da rade najgore poslove.

Marta Miler opisuje grozne uslove ambulante:”Bolesnici su ležali na podu na gomilici slame, čekajući da umru. Svi su imali dijareju, a vaške su im puzale po licu. Čim bi umrli, iznosili smo ih u štalu za konje. Logorski komandant Jana im je više puta skakala po grudima i vikala:”Jeste li crkli, Švabe?”

Peter Vilpert, tada šest godina star, priča o jednom nešto starijem dečaku koji se popeo preko ograda da bi bio sa svojom poludelom majkom koja je bila vezana za stub. “Njen pogled je buljio u prazno. Njen sin je sedeo ispred nje, plačući tiho. Iako sam bio mlađi od njega, osetio sam da je za njega bio najveći jad kad je shvatio da ga majka više ne prepoznaje. Za mene je to bio prizor koji slama srce.”

Marta Miler je naimenovana za šeficu “dečjeg doma”. Ona pripoveda: ”Deca su ostavljena da se sama snađu, zapuštena, prljava i puna vašaka. Sedala su ili ležala unaokolo po ćoškovima, obično u stanju šoka. Pa ipak, nastavila su da pokušavaju da pobegnu iz doma i da odu da prose u obližnjem gradu Temerinu, što je bio poduhvat koji je često bio poguban. Nikako nismo mogli da sprečimo masovno umiranje: bila su suviše slaba i izgladnela. Jednog dana bi se još igrala u dvorištu, sutradan bi bila mrtva na svojoj hrpi slame. Možda je i sreća što mnoge majke ne znaju kako su im deca pomrla. Stalno sam imala priliku da čujem kako su deci zadnje reči bile:”Majko, molim te daj mi parče hleba.”

Mnogi logoraši koji su došli iz sela Buljkesa u aprilu 1945. su kolabirali jer su došli u razdoblju kad nije bilo soli. Deset do dvanaest logoraša je dnevno umiralo od gladi, proliva i iscrpljenosti. Nije bilo lekova. Lekar dr. Hans Miler i apotekar El, i sami logoraši, su probali da pomognu i da smešaju “ kapi za srce”od mešavine trava. Iako one nisu bile efeikasne, ipak su imale psihološko dejstvo i ljudi su im bili zahvalni.

Katarina Heler opisuje bedu samrtnika u Bačkom Jarku:”Na sve strane su bili ljudi skupljeni u kosture, koji su pokušavali da otrebe jedni drugima vaške sa tela. Ležali su na svojim hrpicama slame, svesni ili nesvesni, čekajući da dođe smrt. Većina ih je imala rane po celom telu. Deca su imala prevelike glave i stomake i videla im se svaka koščica. Neki su spavali i umrli, drugi su se očajnički borili sa smrću. Nisu mogli da pomognu jedni drugima jer su svi bili bespomoćni.”

Kad je Agata Prohaska posetila svoju prababu koja je umirala u konjskoj štali, ova joj je šapnula:”Dete moje, psi mi grizu noge”. Kad je proverila, videla je da pacovi glođu nožne prste njene prababe, iako je ova još bila živa.

Karl Veber koji je tada imao 11 godina, priča o svojim osećanjima za umiruću decu:”Umirali su bez majke i bez nežne brige, medicinske nege ili sažaljenja. Bili smo toliko stoici da nismo osećali tugu zbog nečije smrti. Naprotiv, bilo nam je drago što je još jedna kmeza nestala. Svako je brinuo samo o svom opstanku.” Mnoga preživela deca izveštavaju da su pošto su bili svedoci tolikih jadnih smrti, više nisu mogla da puste suzu, čak ni pri smrti članova svojih porodica. Bili su potpuno lišeni osećanja i u stanju šoka.

Poslednje putovanje umrlih je bilo jednako neljudsko. Svakodnevno uklanjanje mnoštva leševa je moralo da se obavi primitivnim sredstvima. Rasklimana kolica su bila mrtvačka kola. Leševi su bacani u kola, jedan preko drugog, kao da se uklanjaju lipsale životinje lutalice. Izručivani su goli u masovne grobnice, i u po pet slojeva, a onda zatrpavani. Članovima porodice ni sveštenicima nije bilo dozvoljeno prisustvo.

Zajednica iz Buljkesa ima tačnu dokumentaciju o stradalim žiteljima svog rodnog mesta. Po tim svedočanstvima, šanse da se preživi u logoru smrti Bački Jarak su bile sledeće: za decu do 14 godina, uključujući i taj uzrast, samo oko 50%. Odrasli od 50 do 54 godine oko 30% i od 55 do 69 oko 10%; stariji praktično nisu imali šanse.

https://sites.google.com/site/nemci...id-nad-podunavskim-nemcima-1944---48-deo-peti