Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
наставак:
'Прихватам одлуку клира под вашим председавањем као исправну'.
Ова морална подршка добијена од поглавара Руске Заграничне Цркве
дала је нову снагу клиру који му је остао одан за даљу одбрану православних
цркава од бољшевичких претензија и узурпације.
У овој борби владика Јован није имао одмора, буквално је летео од храма до храма, посећивао школе и друштвене организације, држао проповеди
у одбрану Заграничног Синода позивајући руски народ да му остене веран,
избацивао је совјетске агитаторе из православних храмова и белогардејских
руских организација.
У овом периоду владика Јован је био предмет изузетно јаког притиска и
претњи од стране како архиепископа Виктора тако и митрополита Нестора,
који ће бити постављен за егзарха ''патријарха'' Алексеја на Далеком Истоку.
Најзад је 15. маја стигао телеграм од митрополита Анастасија из Минхена којим се обавештава да се епископ Јован уздиже у чин архиепископа,
уз његово исто времено потчињавање архијерејском Синоду. Међутим, ово
је било немогуће изнети у јавност пре примања званичног указа од стране
Синода.(Заграничног)
У петак, 13. маја 1946, архиепископ Виктор је поново долетео у Шангај,
али овог пута на доласку се сусрео са конзуларним званичницима, а не са
клиром и парохијанима. Исте вечери, архиепископ Виктор је стигао у свечаном одјејанију до саборне цркве, праћен конзуларним званичницима и
новорегрутованим члановима Комсомола, и са својом пратњом заузео део
Владичанског двора.
Следећег дана 1. јуна 1946. стигао је дуго очекивани указ о унапређењу
епископа Јована у чин надлежног архиепископа са истовременим потчињавањем Синоду.(Заграничном)
Нови надлежни архиепископ обавестио је архиепископа Виктора о свом
намештењу и наговестио му да напусти Парохијски дом и на пусти границе
Шангајске епархије.
Архиепископ Виктор је за узврат 15. јуна уручио архиепископу Јовану
указ Московског ''патријарха'' (бр. 15, 13. јун 1946) о стављању епископа Јувеналија из Манџурије на располагање архиепископу Виктору 'да заузме столицу епископа Јована Шангајског, који не признаје јурисдикцију Московске
патријаршије.'
Шеснаестог јуна 1946. овај указ је објављен у совјетским новинама, и наступило је време отворене битке за физичко поседовање саборне цркве, и заправо обављања богослужења у њој. Архиепископ Виктор је забранио нашем
свештенству (јеромонаху оцу Модесту, оцу Медведеву, оцу К. Заневском) да
служи у саборној цркви, док је владика Јован сам служио свако дневно, наложивши истим свештеницима да служе са њим, а забрањујући совјетским
свештеницима да држе проповеди. Сам је објашњавао вернима зашто Руска
Православна Загранична Црква није признала Московску патријаршију.
Осећајући да се равнотежа све време мења у корист епископа Јована,
совјетска страна је почела да прибегава претњама, користећи за то чланове
Комсомола и развратнике. Једном приликом је постојала озбиљна опасност
да ће архиепископ Јован и остале антикомунистичке вође беле руске колоније бити киднаповани и одведени од стране горе поменутих на совјетски
брод. Представници наше омладине су без владичиног знања организовали
стражу која га је увек у стопу пратила и чувала.
'Прихватам одлуку клира под вашим председавањем као исправну'.
Ова морална подршка добијена од поглавара Руске Заграничне Цркве
дала је нову снагу клиру који му је остао одан за даљу одбрану православних
цркава од бољшевичких претензија и узурпације.
У овој борби владика Јован није имао одмора, буквално је летео од храма до храма, посећивао школе и друштвене организације, држао проповеди
у одбрану Заграничног Синода позивајући руски народ да му остене веран,
избацивао је совјетске агитаторе из православних храмова и белогардејских
руских организација.
У овом периоду владика Јован је био предмет изузетно јаког притиска и
претњи од стране како архиепископа Виктора тако и митрополита Нестора,
који ће бити постављен за егзарха ''патријарха'' Алексеја на Далеком Истоку.
Најзад је 15. маја стигао телеграм од митрополита Анастасија из Минхена којим се обавештава да се епископ Јован уздиже у чин архиепископа,
уз његово исто времено потчињавање архијерејском Синоду. Међутим, ово
је било немогуће изнети у јавност пре примања званичног указа од стране
Синода.(Заграничног)
У петак, 13. маја 1946, архиепископ Виктор је поново долетео у Шангај,
али овог пута на доласку се сусрео са конзуларним званичницима, а не са
клиром и парохијанима. Исте вечери, архиепископ Виктор је стигао у свечаном одјејанију до саборне цркве, праћен конзуларним званичницима и
новорегрутованим члановима Комсомола, и са својом пратњом заузео део
Владичанског двора.
Следећег дана 1. јуна 1946. стигао је дуго очекивани указ о унапређењу
епископа Јована у чин надлежног архиепископа са истовременим потчињавањем Синоду.(Заграничном)
Нови надлежни архиепископ обавестио је архиепископа Виктора о свом
намештењу и наговестио му да напусти Парохијски дом и на пусти границе
Шангајске епархије.
Архиепископ Виктор је за узврат 15. јуна уручио архиепископу Јовану
указ Московског ''патријарха'' (бр. 15, 13. јун 1946) о стављању епископа Јувеналија из Манџурије на располагање архиепископу Виктору 'да заузме столицу епископа Јована Шангајског, који не признаје јурисдикцију Московске
патријаршије.'
Шеснаестог јуна 1946. овај указ је објављен у совјетским новинама, и наступило је време отворене битке за физичко поседовање саборне цркве, и заправо обављања богослужења у њој. Архиепископ Виктор је забранио нашем
свештенству (јеромонаху оцу Модесту, оцу Медведеву, оцу К. Заневском) да
служи у саборној цркви, док је владика Јован сам служио свако дневно, наложивши истим свештеницима да служе са њим, а забрањујући совјетским
свештеницима да држе проповеди. Сам је објашњавао вернима зашто Руска
Православна Загранична Црква није признала Московску патријаршију.
Осећајући да се равнотежа све време мења у корист епископа Јована,
совјетска страна је почела да прибегава претњама, користећи за то чланове
Комсомола и развратнике. Једном приликом је постојала озбиљна опасност
да ће архиепископ Јован и остале антикомунистичке вође беле руске колоније бити киднаповани и одведени од стране горе поменутих на совјетски
брод. Представници наше омладине су без владичиног знања организовали
стражу која га је увек у стопу пратила и чувала.
