И да...хтедох рећи нешто о чему размишљам последњих дана...
Приметила сам ту појаву овде на овом сајту...одједном је измилело много ствари које ја у реалном животу и код људи са којима контактирам уопште не примећујем, а контактирам са разнима...и већина се декларише као демократски оријентисана...позитивно...што нема никаквих додирних тачака са овдашњим ( крстиним) демократама, тзв. Чедерима...да се разумемо.
Дакле, ко год је прешао ову нашу границу, а да то није комшилук и куповина сира и саламе, осетио је ону познату емоцију која се зове НОСТАЛГИЈА...и СРЕЋА при повратку у своју земљу...мислим на нормалне људе...паћеници су изузети у овим мојим размишљањима. :smile:
Имала сам срећу да путујем...и не само на одмор, већ сам и по неколико месеци боравила у иностранству. Лепо је видети друге земље, упознати другу културу...и тај осећај је леп ако знаш да се увек после тога враћаш кући...јер Београд...Србија, јесте моја кућа. :smile:
И сваки пут када слетим на аеродром Никола Тесла пуно ми је срце...све до куће дишем пуним плућима, а очи ми засузе...и гледам те наше божанствене булеваре...и лепе грађевине и осећај је непоновљив...нема везе што се после дан - два вратим у свакодневицу. :smile:
Када сам негде " напољу", постајем патриота ако се тај осећај можда и изгуби негде успут, овде, где су све моји око мене...
Тада имам потребу да браним ако нас нападају...чак и ове друге...ма чак и Чедера ако неко прича будалаштине, јер то је нормалан порив сваког нормалног човека...да није тако осетила бих се љигаво... :?
И онда ми постају јасни ови јадници који користе сваку прилику да опљују све српско...и саму земљу Србију...и још се удружују са осведоченим провокаторима и потомцима или чак и самим учесницима , непријатељима МОГА народа, а против својих...
Па тај јад сигурно није мрднуо из свог сокака...улице...села...градића и мисли да је све што сија на другом месту, у другој земљи и боље и сјајније... :?
Ти паћеници не познају реч и осећај када се каже " моја земља", ма у каквим проблемима она тренутно била...мени је њих и жао, чим престанем да их презирем... :?
И чујем како овуда скиче " Хоћемо у Европу"..." Хоћемо визе"..." Хоћемо...", шта год.
И, просто ми је несхватљиво да не могу израчунати простом математиком колико им и њиховим сиротим родитељима треба пара само да пређу границу...пара које они немају...и колико тај свет тамо има и својих проблема...и колико ни њима "тамо" не цветају руже у свему...и колико се и тамо тешко остварују ти фамозни " амерички снови"...да, у филмовима је то лако...
Ма о свему размишљам...и јасна ми је изјава једне моје колегинице, на моје чуђење како није продужила пасош: " Па шта ће ми...хонораре и када видим, већ не вреде ни упола као када сам их зарадила...са мужевљевом платом и двоје мале клинчади, а све као подстанари, тренутно и Грчка нам представља само машту...па што да продужавам пасош.."? :?
Нажалост то је наша свакодневица...ја лично сам оптимиста и надам се бољем...и желим боље...до тада, каква год била моја земља, она је моја и ја је волим највише на свету..!
