DareS
Aktivan član
- Poruka
- 1.367
Милунка је стамбено питање,односно ту гарсоњерицу на Вождовцу добила после II светског рата,то је чињеница.Не негирам да их је Брозов режим одбацио,али то исто је урадио и Краљ.
-
- Popularno:
- JNA nikada nije bila 4. armija u Evropi
- Antisemitizam i uzroci
- Bivši general HV Rahim Ademi:Bobetkova...
- Odelo čini čoveka ili ne?
- Kako neko može da ne navija za Zvezdu...
- Kako cemo voziti letece automobile bez...
- Kakva je glupost rat?
- Bez tv prenosa tenisa u Sangaju
- Živeo kapitalizam!
- Zašto Donald Tramp nije osvojio...
Све што тема није, историјска питања и информације
- Začetnik teme Battlecat
- Datum pokretanja
-
- Oznake
- albanski ekstremisti bosna bosna i hercegovina clock dimitrije popović drugi svetski rat garfield hercegovina katolička enciklopedija kosovo i metohija mlada bosna nedic osovina republika srpska sat schaffhausen srbi srbi katolici srbi muslimani srbi u bih wach геноцид кава конц логори срби турска
Милунка је стамбено питање,односно ту гарсоњерицу на Вождовцу добила после II светског рата,то је чињеница.Не негирам да их је Брозов режим одбацио,али то исто је урадио и Краљ.
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Kako je Gvozdeni puk zaustavio Bana Jelačića
Kako su Austrougari pokušali da pređu Drinu s Banom Jelačićem dok ih Brka nije uhvatio u potkovicu koja se i danas proučava kao genijalni manevar.
Austrougari su na Drini želeli da izvedu nešto što se u vojsci zove "nasilno izviđanje" pa su u tu akciju poslali puk Bana Jelačića. Kada je taj puk krenuo preko Drine, sa druge strane u zasedi ih je čekao Gvozdeni.
Milivoje Stojanović Brka je postavio svoje vojnike u formaciju potkovice. Kada je formacija tako postavljena neprijatelj ne sluteći šta mu se sprema ulazi u potkovicu, kada je trenutak dobar, potkovica se zatvara i neprijatelj ostaje u zamci.
Taktika pukovnika Stojanovića bila je više nego uspešna, poginulo je 500 Austrougarskih vojnika, a 173 ih je zarobljeno.
Tradiciju Gvozdenog puka danas nastavlja Treća kopnena brigada Vojske Srbije.
Kako su Austrougari pokušali da pređu Drinu s Banom Jelačićem dok ih Brka nije uhvatio u potkovicu koja se i danas proučava kao genijalni manevar.
Austrougari su na Drini želeli da izvedu nešto što se u vojsci zove "nasilno izviđanje" pa su u tu akciju poslali puk Bana Jelačića. Kada je taj puk krenuo preko Drine, sa druge strane u zasedi ih je čekao Gvozdeni.
Milivoje Stojanović Brka je postavio svoje vojnike u formaciju potkovice. Kada je formacija tako postavljena neprijatelj ne sluteći šta mu se sprema ulazi u potkovicu, kada je trenutak dobar, potkovica se zatvara i neprijatelj ostaje u zamci.
Taktika pukovnika Stojanovića bila je više nego uspešna, poginulo je 500 Austrougarskih vojnika, a 173 ih je zarobljeno.
Tradiciju Gvozdenog puka danas nastavlja Treća kopnena brigada Vojske Srbije.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
Sećanje komšija na Milunku Savić: Bila je ostavljena, samo bi Francuzi ponekad zakrčili njenu blatnjavu ulicu
„Baba je bila laf. Teško je živela, ali nikada nije klonula duhom. Znaš li da je živela sa ćerkom koja je bila bolesna? Nije joj bilo lako, nije... Niko im nije dolazio, bile su zaboravljene. Samo su joj dolazili Francuzi jednom godišnje. Tada dođe cela svita, puna ulica besnih automobila"
Piše Milan Bogojević, Moj Nedeljnik
Želeo sam da vidim gde je, kako i sa kime živela čuvena Milunka Savić, hteo sam da saznam nešto više iz prve ruke, da čujem neku drugačiju priču od ljudi koji su je poznavali.
Odlučio sam da posetim ulicu Osme nove, danas Milunke Savić, u kojoj je ona provela najveći deo svog života. Ulica se nalazi na Voždovcu u blizini Saobraćajnog fakulteta, jednosmerna je i duga svega stotinak metara. Odabrao sam za posetu lep nedeljni dan, jer sam znao da je tada najviše ljudi kod svojih kuća i da su mi samim tim i šanse veće da pronađem nekoga ko je možda poznavao Milunku Savić.
Kako sam ušao u ulicu odmah sam naleteo na jednog starijeg gospodina, pomislio sam da bi možda on mogao poznavati Milunku. Pozdravim ga, predstavim se i priupitam o Milunki. Nažalost gospodin se kasnije doselio i nije je poznavao. Čuo je priče...
Ipak, saznao sam da je tek 2000. godine ulica asfaltirana, što znači da je najodlikovanija srpska ratnica kišne dane provodila u blatu dok je lepo vreme donosilo „samo" prašinu.
Kućica koju tražim je označena brojem 25, znam da se na kući nalazi spomen ploča te sam je brzo i lako pronašao. Poneo sam sa sobom jedan cvet koji sam želeo da stavim na spomen ploču u znak poštovanja. Na putu do kuće srećem jednu gospođu od pedesetak godina, pitam je gde je kuća u kojoj je živela Milunka Savić. Ona kaže da ne zna!
Pitam je da li zna zašto se ulica zove „Milunke Savić", dobijam odgovor „Zbog neke čuvene žene, valjda...".
Ne znam da li da se smejem ili plačem.
Pitam još za svaki slučaj da li se skoro doselila ovde. Kaže pre desetak godina. Nastavljam da tražim kuću, poprilično zbunjen, još sam se više zbunio kada sam shvatio da se Milunkina kuća nalazi na svega dvadeset-trideset metara od neupućene gospođe.
Stajem ispred kuće, čitam spomen ploču na kojoj piše: „U ovoj kući živela je legendarna Milunka Savić - učesnik oslobodilačkih ratova 1912 do 1918."
I ne mogu da poverujem. Pitam se po ko zna koji put kakav smo to narod?!
Kako smo dozvolili da kuća tako propadne, krov samo što se nije urušio, a spomenuta ploča na koju sam želeo da postavim cvet je sramota sama za sebe. Tek malo veća od formata papira A4, neizgledna, tekst se teško čita...
Kada sam se vratio kući našao sam podatak da je bila predviđena zamena ploče pre nekoliko godina, većom i reprezentativnijom, ali se na kraju odustalo jer se nije uklopila u budžet opštine Voždovac?! Pokušavam da otvorim kapiju, ne ide, zaključana je...
„Nisu oni tu" - javi se muški glas iza mene,
„Oni su na Novom Beogradu".
Ostavljam cvet na ogradi i pružam ruku čoveku. Predstavlja se.
„Mile, Mile taksista. Preselili su se na Novi Beograd. Svrate ponekad. Jel ti neko od njih treba?".
Predstavljam se i ja, i objašnjavam razlog svog dolaska. Pitam ga da li se možda seća Milunke. Dobijam potvrdan odgovor i poziv na kafu. Prihvatam sa zadovoljstvom, nestrpljiv da čujem kako se Milunke sećaju oni koji su je poznavali.
Kreće razgovor, nižu se priče i sećanja na Milunku koju moj domaćin oslovljava sa „baba". To mi na početku nekako para uši, ali brzo shvatam da je tako oslovljava od milja, vidim da je Mile doživljavao kao svoju babu.
„Baba je bila laf. Teško je živela, ali nikada nije klonula duhom. Znaš li da je živela sa ćerkom koja je bila bolesna? Nije joj bilo lako, nije... Niko im nije dolazio, bile su zaboravljene. Samo su joj dolazili Francuzi jednom godišnje. Tada dođe cela svita, puna ulica besnih automobila. Dođu i ovi naši, obećaju da će im pomoći da će sve biti bolje, pa onda ih nema do sledeće godine..."
Pitam ga da li su znali ko je bila Milunka, seća li se nekih anegdota...
„Pričala nam je baba često o ratovima. Volela je malo da se hvali. Posedamo oko nje, a ona počneda nam priča kako je ranjavana, kako je odlikovana... Jednom tako u sred priče iznese neki skupoceni bodež, ko zna od koga dobila i pokloni mi. Kaže: 'Uzmi Mile da se sećaš svoje babe'. Ja ga odnesem kući, a tata za uvo i natera me da brzo vratim. Bio sam dete i nisam znao koliko je bilo vredno to što mi je dala. Ne možeš da veruješ kakva je to žena bila, malo je imala, a i to malo bi ti dala. Nije dete prošlo pored nje, a da nije iznosila bombone i čokolade. Sad kad ti pričam ni sam ne znam odakle joj... Znaš li da su se hranile iz narodne kuhinje?"
Nisam to znao. Opet sam ostao iznenađen i u neverici. Kako bre? Spontano mi izlete...
„Eto, svaki dan bi Zorka odlazila po hranu. Nekada bi im i dovozili. Kažem ti težak život je baba imala. Video si kuću gde su živeli. To su dve sobice. Njih dve bi živele u jednoj, dok su u drugoj držale ugalj kojim su se grejale zimi. Leti bi baba sedela po čitav dan na klupi ispred kuće. Govorila je da su Francuzi hteli da je vode za Pariz, da joj daju kuću, penziju i poslugu. Nije htela. A bolje da je otišla..."
Pitam ga za unuke i ostalu porodicu.
„Ne sećam se da je iko dolazio. A znao bih, pa non-stop sam bio u ulici, a često i kod nje. Ne znam, ne sećam se."
Iznosim neke od podataka koje sam do sada pronašao i saznao o Milunki Savić. Naglašavam njena odlikovanja, zasluge želim da vidim koliko zna o tome i vidim da nije upoznat sa tim detaljima. On je poznaje kao ženu i komšinicu, njegova vizura je drugačija i ja mu zavidim što je poznavao takvu ženu.
„Po prirodi je bila bučna. Često je vikala i još češće psovala. Ipak, nikoga nije uvredila niti se sa nekim od komšija svađala. Svi su je izuzetno poštovali i voleli."
Pričamo još jedno vreme, zahvaljujem se Miletu na razgovoru i krećem, a on me na izlasku upućuje na prvog komšiju.
"Svrati do ove kuće pre Milunkine, tu živi Duško on je bio direktor u BIP-u i možda najviše zna o babi. Bili su kuća do kuće..."
Klimam potvrdno glavom i još jednom se zahvaljujem. Dolazim do kuće na koju me je Mile uputio i pozivam komšiju Duška. Opet upoznavanje, predstavljanje i objašnjavanje. Sada to već lakše ide, on mi je četvrti sagovornik toga dana. Duško Đoković pristaje vrlo ljubazno da porazgovaramo o Milunki. U razgovoru pak ne saznajem ništa novo, ali dobijam potvrdu gotovo svih priča prethodnog sagovornika. On se seća ipak da je Milunkin unuk Dejan Stankov dolazio kod babe i da se igrao sa njim. Interesantno je da i on Milunku oslovljava sa „baba". Pitam ga da li dolaze novinari, istoričari, da li se neko interesuje za Milunku Savić. I dobijam pomalo i očekivani odgovor: „Ne".
Nakon kratkog razgovora dobio sam obećanje od Duška da će pokušati da pronađe video kasetu sa proslave na kojoj su gradski čelnici 1972. Milunki Savić uručili ključeve od jednosobnog stana u ulici Braće Jerkovića i da će mi je rado pokloniti.
Zahvaljujem mu se i krećem kući.
Dosta je za jedan dan, dosta je za čitav jedan život, ali sramote i tuge.
Pitam se dok ulazim u stan i grlim svoju decu jače nego inače: „Dokle će herojima ova država biti maćeha?"
„Baba je bila laf. Teško je živela, ali nikada nije klonula duhom. Znaš li da je živela sa ćerkom koja je bila bolesna? Nije joj bilo lako, nije... Niko im nije dolazio, bile su zaboravljene. Samo su joj dolazili Francuzi jednom godišnje. Tada dođe cela svita, puna ulica besnih automobila"
Piše Milan Bogojević, Moj Nedeljnik
Datum: 20/07/2016
Želeo sam da vidim gde je, kako i sa kime živela čuvena Milunka Savić, hteo sam da saznam nešto više iz prve ruke, da čujem neku drugačiju priču od ljudi koji su je poznavali.
Odlučio sam da posetim ulicu Osme nove, danas Milunke Savić, u kojoj je ona provela najveći deo svog života. Ulica se nalazi na Voždovcu u blizini Saobraćajnog fakulteta, jednosmerna je i duga svega stotinak metara. Odabrao sam za posetu lep nedeljni dan, jer sam znao da je tada najviše ljudi kod svojih kuća i da su mi samim tim i šanse veće da pronađem nekoga ko je možda poznavao Milunku Savić.
Kako sam ušao u ulicu odmah sam naleteo na jednog starijeg gospodina, pomislio sam da bi možda on mogao poznavati Milunku. Pozdravim ga, predstavim se i priupitam o Milunki. Nažalost gospodin se kasnije doselio i nije je poznavao. Čuo je priče...
Ipak, saznao sam da je tek 2000. godine ulica asfaltirana, što znači da je najodlikovanija srpska ratnica kišne dane provodila u blatu dok je lepo vreme donosilo „samo" prašinu.
Kućica koju tražim je označena brojem 25, znam da se na kući nalazi spomen ploča te sam je brzo i lako pronašao. Poneo sam sa sobom jedan cvet koji sam želeo da stavim na spomen ploču u znak poštovanja. Na putu do kuće srećem jednu gospođu od pedesetak godina, pitam je gde je kuća u kojoj je živela Milunka Savić. Ona kaže da ne zna!
Pitam je da li zna zašto se ulica zove „Milunke Savić", dobijam odgovor „Zbog neke čuvene žene, valjda...".
Ne znam da li da se smejem ili plačem.
Pitam još za svaki slučaj da li se skoro doselila ovde. Kaže pre desetak godina. Nastavljam da tražim kuću, poprilično zbunjen, još sam se više zbunio kada sam shvatio da se Milunkina kuća nalazi na svega dvadeset-trideset metara od neupućene gospođe.
Stajem ispred kuće, čitam spomen ploču na kojoj piše: „U ovoj kući živela je legendarna Milunka Savić - učesnik oslobodilačkih ratova 1912 do 1918."
I ne mogu da poverujem. Pitam se po ko zna koji put kakav smo to narod?!
Kako smo dozvolili da kuća tako propadne, krov samo što se nije urušio, a spomenuta ploča na koju sam želeo da postavim cvet je sramota sama za sebe. Tek malo veća od formata papira A4, neizgledna, tekst se teško čita...
Kada sam se vratio kući našao sam podatak da je bila predviđena zamena ploče pre nekoliko godina, većom i reprezentativnijom, ali se na kraju odustalo jer se nije uklopila u budžet opštine Voždovac?! Pokušavam da otvorim kapiju, ne ide, zaključana je...
„Nisu oni tu" - javi se muški glas iza mene,
„Oni su na Novom Beogradu".
Ostavljam cvet na ogradi i pružam ruku čoveku. Predstavlja se.
„Mile, Mile taksista. Preselili su se na Novi Beograd. Svrate ponekad. Jel ti neko od njih treba?".
Predstavljam se i ja, i objašnjavam razlog svog dolaska. Pitam ga da li se možda seća Milunke. Dobijam potvrdan odgovor i poziv na kafu. Prihvatam sa zadovoljstvom, nestrpljiv da čujem kako se Milunke sećaju oni koji su je poznavali.
Kreće razgovor, nižu se priče i sećanja na Milunku koju moj domaćin oslovljava sa „baba". To mi na početku nekako para uši, ali brzo shvatam da je tako oslovljava od milja, vidim da je Mile doživljavao kao svoju babu.
„Baba je bila laf. Teško je živela, ali nikada nije klonula duhom. Znaš li da je živela sa ćerkom koja je bila bolesna? Nije joj bilo lako, nije... Niko im nije dolazio, bile su zaboravljene. Samo su joj dolazili Francuzi jednom godišnje. Tada dođe cela svita, puna ulica besnih automobila. Dođu i ovi naši, obećaju da će im pomoći da će sve biti bolje, pa onda ih nema do sledeće godine..."
Pitam ga da li su znali ko je bila Milunka, seća li se nekih anegdota...
„Pričala nam je baba često o ratovima. Volela je malo da se hvali. Posedamo oko nje, a ona počneda nam priča kako je ranjavana, kako je odlikovana... Jednom tako u sred priče iznese neki skupoceni bodež, ko zna od koga dobila i pokloni mi. Kaže: 'Uzmi Mile da se sećaš svoje babe'. Ja ga odnesem kući, a tata za uvo i natera me da brzo vratim. Bio sam dete i nisam znao koliko je bilo vredno to što mi je dala. Ne možeš da veruješ kakva je to žena bila, malo je imala, a i to malo bi ti dala. Nije dete prošlo pored nje, a da nije iznosila bombone i čokolade. Sad kad ti pričam ni sam ne znam odakle joj... Znaš li da su se hranile iz narodne kuhinje?"
Nisam to znao. Opet sam ostao iznenađen i u neverici. Kako bre? Spontano mi izlete...
„Eto, svaki dan bi Zorka odlazila po hranu. Nekada bi im i dovozili. Kažem ti težak život je baba imala. Video si kuću gde su živeli. To su dve sobice. Njih dve bi živele u jednoj, dok su u drugoj držale ugalj kojim su se grejale zimi. Leti bi baba sedela po čitav dan na klupi ispred kuće. Govorila je da su Francuzi hteli da je vode za Pariz, da joj daju kuću, penziju i poslugu. Nije htela. A bolje da je otišla..."
Pitam ga za unuke i ostalu porodicu.
„Ne sećam se da je iko dolazio. A znao bih, pa non-stop sam bio u ulici, a često i kod nje. Ne znam, ne sećam se."
Iznosim neke od podataka koje sam do sada pronašao i saznao o Milunki Savić. Naglašavam njena odlikovanja, zasluge želim da vidim koliko zna o tome i vidim da nije upoznat sa tim detaljima. On je poznaje kao ženu i komšinicu, njegova vizura je drugačija i ja mu zavidim što je poznavao takvu ženu.
„Po prirodi je bila bučna. Često je vikala i još češće psovala. Ipak, nikoga nije uvredila niti se sa nekim od komšija svađala. Svi su je izuzetno poštovali i voleli."
Pričamo još jedno vreme, zahvaljujem se Miletu na razgovoru i krećem, a on me na izlasku upućuje na prvog komšiju.
"Svrati do ove kuće pre Milunkine, tu živi Duško on je bio direktor u BIP-u i možda najviše zna o babi. Bili su kuća do kuće..."
Klimam potvrdno glavom i još jednom se zahvaljujem. Dolazim do kuće na koju me je Mile uputio i pozivam komšiju Duška. Opet upoznavanje, predstavljanje i objašnjavanje. Sada to već lakše ide, on mi je četvrti sagovornik toga dana. Duško Đoković pristaje vrlo ljubazno da porazgovaramo o Milunki. U razgovoru pak ne saznajem ništa novo, ali dobijam potvrdu gotovo svih priča prethodnog sagovornika. On se seća ipak da je Milunkin unuk Dejan Stankov dolazio kod babe i da se igrao sa njim. Interesantno je da i on Milunku oslovljava sa „baba". Pitam ga da li dolaze novinari, istoričari, da li se neko interesuje za Milunku Savić. I dobijam pomalo i očekivani odgovor: „Ne".
Nakon kratkog razgovora dobio sam obećanje od Duška da će pokušati da pronađe video kasetu sa proslave na kojoj su gradski čelnici 1972. Milunki Savić uručili ključeve od jednosobnog stana u ulici Braće Jerkovića i da će mi je rado pokloniti.
Zahvaljujem mu se i krećem kući.
Dosta je za jedan dan, dosta je za čitav jedan život, ali sramote i tuge.
Pitam se dok ulazim u stan i grlim svoju decu jače nego inače: „Dokle će herojima ova država biti maćeha?"
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Četvrtina svih ratnih odlikovanja dodeljenih za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata pripala je vojnicima i oficirima Gvozdenog puka. Tri komandanta izgubio je tokom tih ratova Gvozdeni puk, a oni su bili poznati po tome što su svojim vojnicima u borbi govorili: Za mnom, a ne Juriš.
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
Забрањени интервју са Милунком Савић
Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја.
„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања.
Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем - како се сунце помера тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере. Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави.
То двориште од једва десетак квадратних метара, једини је свет Милунке Савић - из њега већ две године она никуда не излази.
- Да могу, ишла бих некуд, било где, ал’ сам немоћна па не смем да кренем, а нема ко да ме води - каже Милунка Савић.
Када нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: „У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе ...“
- То су моје ћерке - каже Милунка.
На другом комаду хартије пише: „Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војновићу и Аци Петровићу...“
- Једино ме они још нису заборавили - каже Милунка Савић - Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.
На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној је Милунка Савић као млади војник са расплетеном косом, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.
- Долазили су грдни људи да ме виде па кад пођу, понесу и слике.
- Ево, мама, ово си ти а ово су твоји другови војници - скиде Зора ону слику са војних свечаности.
- Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?
- Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.
- А моје ордење?
- И то су ти однели. Долазио један човек па каже: ’Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.“
Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја.
„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања.
Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем - како се сунце помера тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере. Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави.
То двориште од једва десетак квадратних метара, једини је свет Милунке Савић - из њега већ две године она никуда не излази.
- Да могу, ишла бих некуд, било где, ал’ сам немоћна па не смем да кренем, а нема ко да ме води - каже Милунка Савић.
Када нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: „У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе ...“
- То су моје ћерке - каже Милунка.
На другом комаду хартије пише: „Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војновићу и Аци Петровићу...“
- Једино ме они још нису заборавили - каже Милунка Савић - Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.
На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној је Милунка Савић као млади војник са расплетеном косом, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.
- Долазили су грдни људи да ме виде па кад пођу, понесу и слике.
- Ево, мама, ово си ти а ово су твоји другови војници - скиде Зора ону слику са војних свечаности.
- Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?
- Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.
- А моје ордење?
- И то су ти однели. Долазио један човек па каже: ’Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.“
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: Највећи непријатељи Србије су они са српским именима и презименима
Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.
Потомци се одрекли предака
1Деведесет година после пробоја Солунског фронта, једне од најславнијих и најтежих битака у историји српског народа, на дан 15. септембра 2008. године, представљено је ново, десето издање књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића, неуморног књижевника и новинара, који је као младић робовао у комунистичкој робијашници у Сремској Митровици, преживео многе животне недаће, али никад није изгубио веру у Божју правду и истину.
На Марковдан ове године, у храму Светога Марка у Београду, Његово Високопреосвестенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уручио му је Орден Светога Саве, и том приликом рекао да је Антоније Ђурић „сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног“.
Двочасовну пажњу присутних у препуној Римској дворани Библиотеке града Београда, на промоцији књиге „Солунци говоре“ посебно је наградило надахнуто завршно излагање Антонија Ђурића које преносимо у целости.
БЕСЕДА АНТОНИЈА ЂУРИЋА
Благодарим Господу Богу на овом радосном дану, благодарим Просвети на овом лепом дару, којим је даровала потомке старих ратника, благодарим доктору Петру Опачићу на његовој беседи. Благодарим и вама, господо, који дођосте на овај сабор потомака, синова и кћери и унука оних српских ратника који су нас у судбоносним годинама задужили својом јуначком борбом у одбрани отаџбине, својом жртвом, својом невиђеном патњом, а свет су задужили својом врхунском етиком, уграђеном у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.
Кад мајка Златија Гредељевић, сељанка из села Биоске у подножју планине Таре, испраћа четири сина у рат овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране, сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела“.
Шта нам открива ова српска сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, открива нам исконску етику овог народа да се не посегне за туђим, да се поштује култ мртвих и да се сваком човеку у невољи, макар то био и непријатељ, помогне.
Да испричам још један догађај. На Солунском фронту у једној борби, бивају рањена два сина генерала Бошковића. Кад су их пренели у француску војну болницу, француски лекар изрази чуђење: Зар је могуће да и генералски синови буду у првој борбеној линији? На то један рањеник, сељак из Шумадије, покуша да објасни доктору: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку, отаџбину, и за ту мајку гинемо сви без разлике…“
Питам узгред: имамо ли ми данас отаџбину? Докле сеже, где су границе наше отаџбине? Је ли наша отаџбина испарцелисана на 450 странака и партија, и сви се у странку заклињу, Бога и отаџбину не помињу! Отели су нам Книнску крајину, тај бедем Српства, отели су нам обе Славоније, део Срема, отели су нам Косово и Метохију, прете нам отимањем Рашке области и Војводине. А Срби, шта Срби раде? Има ли Срба у Србији? Питао је недавно и један српски прота из Холандије. И чуо одговор: Ако има Срба, онда се вешто крију!
Срба, наравно, има, али одавно нема оне Србије наших очева и дедова, нема оне Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте. Нема оне Србије коју је поштовао и волео свет. Ту Србију су убили, утамничили, осакатили, опљачкали, протерали у свет српски комунисти и њихов вођа и учитељ Јосип Броз, онај из 25 регименте 42. хонведске дивизије која је у претходном рату починила највеће злочине у Мачви и Подрињу.
Тај сурови погром Срба, те масовне гробнице најавио је Јосип Броз у свом првом говору у Београду. Рекао је: Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости. А Милован Ђилас, мислећи да Броз није довољно јасан, рекао је да Србији није довољно пуштена крв. Србији и Србима се и данас пушта крв.
Данас неки окорели комунисти, који се не зову више тако, и који уместо петокраке носе крстиће и бројанице, оптужују мртвог Броза за све несреће које прате Србију. Оптужују га и они који су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, полет, снага – потрошили служећи њему, Брозу и његовој партији, а сада као ислужене, интелектуалне раге, ником више потребне, показују бригу за Србију. И чуде се како се Србија нашла у оволиком злу, а не помињу свој допринос том злу.
БРОЗ И КОМУНИСТИ
Сви ми знамо да би Броз био нико и ништа без српских комуниста. Шта би, збиља, Броз био без Ранковића, Ђиласа, Пенезића, Стамболића, Милоша Минића, Владимира Дедијера, Драже Марковића, Коче Поповића, Пека Дапчевића, Светозара Вукмановића Темпа, генерала Жежеља и Љубичића, Мијалка Тодоровића – помињем само нека имена Брозових апологета и унесрећитеља Србије.
А шта би они били без Броза? Чиме би се бавили, од чега би живели, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се уселили у туђе виле, станове, у дворове Карађорђевића? Кад би се тако наотимали, па сада влада, под притиском међународних судова, мора власницима да врати отето?
Да подсетим: према извештају министра Александра Ранковића, објављеном у јунском броју партијског листа Борба 1951. године у затворима се нашло три милиона и осамсто хиљада душа. То пише у петогодишњем извештају министра Ранковића.
Укратко: све што су срчани, храбри и мудри Срби у минула два века стварали, сакупљали, сабирали, све што су укрупњавали у целину, враћали стопу по стопу земље коју су нам туђинци отимали, стварајући тако широку српску државну заједницу, све што су вековима обнављали, неговали, бранили и одбранили у суровим ратовима – све је то уништено у доба наопаке комунистичке владавине.
Нећу о књигама, али хоћу о јунацима, хоћу о мајору Гавриловићу, о војводи Петру Бојовићу, о војводи Степи Степановићу, о споменицима подигнутим у славу њихових дела. Хоћу, дакле, о мајору Гавриловићу: то је онај легендарни мајор, командант пука који се буквално клао са непријатељима на Дунавском кеју осмог октобра 1915. године. Још у нашем слуху одјекује његова беседа: „Војници, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним оружјем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао…“.
У тој крвавој борби мајор Гавриловић је рањен. Прославио се и на Солунском фронту. У априлском рату 1941. године Гавриловић је заробљен – кад се у пролеће 1945. године вратио у град који је у два рата јуначки бранио, спроводили су га од Марибора до бившег усташког логора на Сајмишту, где су га испитивали, изгладњивали, питали зашто је дошао, да ли намерава да дигне устанак против Броза. Умро је после месец дана. Његове кћерке, Милица и Емилија, кад су Брозовићи упали у њихов стан, доживеле су невиђену бруку и срамоту… На њихове очи Брозовићи су од црвеног лампаса на мајоровим панталонама изрезивали петокраке звезде… Никад нису ни заборавиле ни опростиле, понижене и увређене. Нису дошле ни на представу „Солунци говоре“ која се у Београду изводила десет година и у којој се изговара чувена беседа њиховог оца.
Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.
Потомци се одрекли предака
1Деведесет година после пробоја Солунског фронта, једне од најславнијих и најтежих битака у историји српског народа, на дан 15. септембра 2008. године, представљено је ново, десето издање књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића, неуморног књижевника и новинара, који је као младић робовао у комунистичкој робијашници у Сремској Митровици, преживео многе животне недаће, али никад није изгубио веру у Божју правду и истину.
На Марковдан ове године, у храму Светога Марка у Београду, Његово Високопреосвестенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уручио му је Орден Светога Саве, и том приликом рекао да је Антоније Ђурић „сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног“.
Двочасовну пажњу присутних у препуној Римској дворани Библиотеке града Београда, на промоцији књиге „Солунци говоре“ посебно је наградило надахнуто завршно излагање Антонија Ђурића које преносимо у целости.
БЕСЕДА АНТОНИЈА ЂУРИЋА
Благодарим Господу Богу на овом радосном дану, благодарим Просвети на овом лепом дару, којим је даровала потомке старих ратника, благодарим доктору Петру Опачићу на његовој беседи. Благодарим и вама, господо, који дођосте на овај сабор потомака, синова и кћери и унука оних српских ратника који су нас у судбоносним годинама задужили својом јуначком борбом у одбрани отаџбине, својом жртвом, својом невиђеном патњом, а свет су задужили својом врхунском етиком, уграђеном у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.
Кад мајка Златија Гредељевић, сељанка из села Биоске у подножју планине Таре, испраћа четири сина у рат овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране, сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела“.
Шта нам открива ова српска сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, открива нам исконску етику овог народа да се не посегне за туђим, да се поштује култ мртвих и да се сваком човеку у невољи, макар то био и непријатељ, помогне.
Да испричам још један догађај. На Солунском фронту у једној борби, бивају рањена два сина генерала Бошковића. Кад су их пренели у француску војну болницу, француски лекар изрази чуђење: Зар је могуће да и генералски синови буду у првој борбеној линији? На то један рањеник, сељак из Шумадије, покуша да објасни доктору: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку, отаџбину, и за ту мајку гинемо сви без разлике…“
Питам узгред: имамо ли ми данас отаџбину? Докле сеже, где су границе наше отаџбине? Је ли наша отаџбина испарцелисана на 450 странака и партија, и сви се у странку заклињу, Бога и отаџбину не помињу! Отели су нам Книнску крајину, тај бедем Српства, отели су нам обе Славоније, део Срема, отели су нам Косово и Метохију, прете нам отимањем Рашке области и Војводине. А Срби, шта Срби раде? Има ли Срба у Србији? Питао је недавно и један српски прота из Холандије. И чуо одговор: Ако има Срба, онда се вешто крију!
Срба, наравно, има, али одавно нема оне Србије наших очева и дедова, нема оне Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте. Нема оне Србије коју је поштовао и волео свет. Ту Србију су убили, утамничили, осакатили, опљачкали, протерали у свет српски комунисти и њихов вођа и учитељ Јосип Броз, онај из 25 регименте 42. хонведске дивизије која је у претходном рату починила највеће злочине у Мачви и Подрињу.
Тај сурови погром Срба, те масовне гробнице најавио је Јосип Броз у свом првом говору у Београду. Рекао је: Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости. А Милован Ђилас, мислећи да Броз није довољно јасан, рекао је да Србији није довољно пуштена крв. Србији и Србима се и данас пушта крв.
Данас неки окорели комунисти, који се не зову више тако, и који уместо петокраке носе крстиће и бројанице, оптужују мртвог Броза за све несреће које прате Србију. Оптужују га и они који су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, полет, снага – потрошили служећи њему, Брозу и његовој партији, а сада као ислужене, интелектуалне раге, ником више потребне, показују бригу за Србију. И чуде се како се Србија нашла у оволиком злу, а не помињу свој допринос том злу.
БРОЗ И КОМУНИСТИ
Сви ми знамо да би Броз био нико и ништа без српских комуниста. Шта би, збиља, Броз био без Ранковића, Ђиласа, Пенезића, Стамболића, Милоша Минића, Владимира Дедијера, Драже Марковића, Коче Поповића, Пека Дапчевића, Светозара Вукмановића Темпа, генерала Жежеља и Љубичића, Мијалка Тодоровића – помињем само нека имена Брозових апологета и унесрећитеља Србије.
А шта би они били без Броза? Чиме би се бавили, од чега би живели, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се уселили у туђе виле, станове, у дворове Карађорђевића? Кад би се тако наотимали, па сада влада, под притиском међународних судова, мора власницима да врати отето?
Да подсетим: према извештају министра Александра Ранковића, објављеном у јунском броју партијског листа Борба 1951. године у затворима се нашло три милиона и осамсто хиљада душа. То пише у петогодишњем извештају министра Ранковића.
Укратко: све што су срчани, храбри и мудри Срби у минула два века стварали, сакупљали, сабирали, све што су укрупњавали у целину, враћали стопу по стопу земље коју су нам туђинци отимали, стварајући тако широку српску државну заједницу, све што су вековима обнављали, неговали, бранили и одбранили у суровим ратовима – све је то уништено у доба наопаке комунистичке владавине.
Нећу о књигама, али хоћу о јунацима, хоћу о мајору Гавриловићу, о војводи Петру Бојовићу, о војводи Степи Степановићу, о споменицима подигнутим у славу њихових дела. Хоћу, дакле, о мајору Гавриловићу: то је онај легендарни мајор, командант пука који се буквално клао са непријатељима на Дунавском кеју осмог октобра 1915. године. Још у нашем слуху одјекује његова беседа: „Војници, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним оружјем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао…“.
У тој крвавој борби мајор Гавриловић је рањен. Прославио се и на Солунском фронту. У априлском рату 1941. године Гавриловић је заробљен – кад се у пролеће 1945. године вратио у град који је у два рата јуначки бранио, спроводили су га од Марибора до бившег усташког логора на Сајмишту, где су га испитивали, изгладњивали, питали зашто је дошао, да ли намерава да дигне устанак против Броза. Умро је после месец дана. Његове кћерке, Милица и Емилија, кад су Брозовићи упали у њихов стан, доживеле су невиђену бруку и срамоту… На њихове очи Брозовићи су од црвеног лампаса на мајоровим панталонама изрезивали петокраке звезде… Никад нису ни заборавиле ни опростиле, понижене и увређене. Нису дошле ни на представу „Солунци говоре“ која се у Београду изводила десет година и у којој се изговара чувена беседа њиховог оца.
Poslednja izmena od moderatora:
Marko Mare Jaric
Poznat
- Poruka
- 9.913
О томе какав је краљ био стари "чика Пера" како га је народ звао говори ова прича...
У лето 1914. године моћна Аустроугарска монархија напала је Србију. После очајничке и херојске борбе много мање и слабије опремљене српске војске, избора више није било – једини пут за спас Србије водио је преко врлети неприступачне и негостољубиве Албаније. И ту почиње ова прича ...
За време повлачења са командом се ка мору кретао и велики број становништва, као и цела српска Влада и остарели краљ Петар Карађорђевићем.
Међу обичним становништвом које је бежало од непријатељске војске била је и Макрена Спасојевић. Кренула је из села Словац код Лајковца да тражи Маринка, сина јединца који је као добровољац отишао заједно са војском.
После више недеља безуспешне потраге није имала снаге да настави. Бескрајна колона избеглица и уморне војске тада је већ одавно прешла Косово и почела да улази у Албанију.
Управо ту, у снегом окованој Албанији, Макрена је срела краља Петра.
Када је старица схватила да више не може, зауставила је краља и заветовала га да пронађе њеног сина. Дала му оно једино што је имала – пар вунених чарапа које је плела за Маринка.
Макрена се после овог сусрета вратила у своје село. Њен плач због несталог сина и несреће која се надвила над цео народ чуо је један рањени непријатељски војник. Макренина туга га је подсетила на његову мајку која је остала негде далеко. Последња жеља му је била да га Макрена оплаче на сахрани и она му је ту жељу испунила. Прича каже да је на његовом гробу, после сахране и издахнула.
Краљ Петар своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Вест о смрти његове мајке и о њеном несебичном гесту, примио је после рата, када је послао свог саветника да је тражи.
Краљ Петар је наредио да се Макрени и Маринку на гробу подигне споменик и постави спомен-плоча на којој ће писати: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније”.
Тако је он постао једини владар који је дигао споменик обичној сељанки и њеном сину.
Ипак, ово није крај приче…
Недуго после овога, умро је и краљ Петар. До краја живота се није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене. Држао их је испод јастука на коме је спавао, а предање каже да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.
Пола века касније, комунистичке власти су наредиле да се споменик Макрени и њеном сину сруши. Само помињење имена краља Петра на плочи, био је довољан разлог.
- Poruka
- 5.190
Kako je moguće da su Bošnjaci toliko porasli demografski od 61 do 71?
Bošnjaci od 1961 do 1971 porast
sa 842,248 25.7 % 61 na 1,482,430 39.6 %
Ok Jugoslaveni padaju u tom periodu sa
275,883 8.4 % 43,796 1.2 %.
Bošnjaci od 1961 do 1971 porast
sa 842,248 25.7 % 61 na 1,482,430 39.6 %
Ok Jugoslaveni padaju u tom periodu sa
275,883 8.4 % 43,796 1.2 %.
- Poruka
- 30.490
Па 1968 године односно на попису 1971 су прву пут добили право да се изјашњавају и то као Муслимани по националности а не као Бошњаци, пре тога су се изјашњавали или као Срби,Хрвати муслиманске вероисповести или као Југословени а добар део је био неопредељен.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.004
Pored Jugoslavena, postojala je malena skupina Srba islamske vjere.
Pored, naravno, velikog nataliteta.
Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Da počnemo ovom pesmom...
Pola života stane u jednu pesmu. Da se naježiš.
Na slici... Dragutin Matić, seljak iz Kaletinca, ispod Suve planine, čovek sa najslavnije ratne fotografije, objavljene u mnogim novinskim izveštajima sa bojišta, kasnije u hronikama i albumima ratova vođenih na ovom tlu. Sliku je napravio ratni reporter i snimatelj ruskog porekla, Samson Černov, a Dragutin ju je, ne znajući da postoji, prvi put ugledao na omotu gramofonske ploče “Marš na Drinu”.
Slika je poznata. Ime čoveka na njoj pogrešno je objavljivano. Ponekad je, umesto imena, ispod fotografije stajao natpis: “Oko sokolovo”, ili “Srpski vojnik-izviđač na Drini”.
Slika je obišla svet. Između ostalog, stigla je i do dalekog Japana. Otuda je doprla vest da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda Dragutina Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu. Dragutin Matić, konjanik i pešak, nije mario za nauku i studije, nije znao šta je to psihologija, on je jedino znao da se neopažen privuče neprijatelju, da ga prebroji, vidi kako je naoružan, da se zatim neopažen vrati na položaj i o tome obavesti svoje starešine. Svaki njegov izveštaj bio je pouzdan i dragocen. I nije čudo što su mu starešine, komandir čete, poručnik Aleksandar Mijalković, komandant bataljona, kapetan Vladimir Pešić, i komandant puka, Milić Milićević, poveravali samo one zadatke u kojima se ispoljavaju snalažljivost, mudrost, lukavstvo, srčanost...
Ratna slika Dragutina Matića je obilazila svet, ali do njega nije doprla. Sve do negde šezdesetih godina prošlog veka, upravo do pojave gramofonske ploče “Marš na Drinu”. Na omotu ploče bila je čuvena fotografija. Stari ratnici su odmah prepoznali Dragutina Matića. Kostadinka Savić, koja živi u Nišu, poznavala je Dragutina Matića. Kad je videla omot na ploči, uzviknula je: “Pazi, Dragutin Matić!” Kupila je ploču i poslala je u Kaletince, na Matićevu adresu. Tako se Dragutin Matić ponovo setio vojevanja, Cera i Kolubare, Mačkovog kamena i albanskih i crnogorskih gudura. Prisećao se da su se neki ljudi sa fotografskim aparatom kretali oko njega, da su ga slikali...
Matićevo vojnikovanje trajalo je punih devet godina. U kadru se našao 1910. godine. Dve godine kasnije je ratovao s Turcima, 1913. sa Bugarima, a 1914. sa Nemcima. Bio je među onima koji su na Krfu, oporavljeni, pevušili: “Ko ne zna šta su muke teške neka pređe Albaniju peške...” Odatle, sa Krfa, noseći u srcu mučne uspomene na svoje mrtve drugove, koje su najpre sahranjivali na malom groblju, a potom bacali u more, otišao je na Solunski front.
Posle vojnikovanja i ratovanja Dragutin Matić je bio ono što i pre toga: pečalbar. Odlazio je u Semberiju, Mačvu iŠumadiju, i pravio ciglu, crep i ćeramidu. Zime je provodio sa porodicom u rodnom Kaletincu, ispod Suve planine.
Retko je govorio o ratu. Nije pominjao ni svoja odlikovanja. U stvari, od početka Drugog svetskog rata nije ih više ni imao. Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara, spakovala je odlikovanja i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala ga u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u Prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava. Tako su zauvek nestala znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata. Ponešto je, kasnije, i on sam želeo da sačuva od zaborava, pa je svojim sinovima pričao po koji uzbudljiv i dramatičan događaj.
Njegov otac Peša i deda Mata bili su poznati odgajivači konja. Tako se Dragutin još kao dečak navikao na sedlo. Najsigurniji je bio na konju. Kad je stasao, uzeli su ga u konjicu. Bio je rođeni izviđač. Rat mu, govorio je svojim sinovima, nije bio težak, uprkos nestašici municije, hrane, i uprkos dugim marševima i jahanju. Najteže mu je bilo preći preko vrletnih albanskih staza, po ciči zimi, gladan, pun vašiju. Vaške niko nije mogao da savlada; množile su se. Tri meseca bez presvlačenja. Sedam dana bez ijednog zalogaja.
Evo njegovog svedočenja:
“U Valoni smo dobili veš, na Krfu odelo, novo. Od Francuza. Staro je skupljeno na gomilu i spaljeno. Sa Krfa u Solun, potom na front. Krenuli smo sa Kajmakčalana. Nemci i Bugari su u početku pružili snažan otpor, ali smo ih razbili i oni su se zaustavili u Banatu i na bugarskoj granici. U Lokošnici je jedan stari seljak još na početku rata zakopao dva velika bureta vina. To nisu otkrili ni Nemci ni Bugari. Kad je naišla srpska i francuska vojska, seljak je otkopao burad i vino, i podelio vojnicima. Plakao je od radosti. Pričao je kako su Bugari žarili i palili po selima oko Niša. Iz Lokošnice idemo do sela Grkinja i Barbeša, do Nišave. Sa mnom su narednik Voja Dinić, Mihailo Bakarelac iz Sopotnice, Ranđel iz sela Nelije, Milutin Stamenković, komšija iz Kaletinca, i komandir voda, potporučnik Dragićević, iz Donje Trnave. Bio sam samo jednom ranjen i to na Gruništu, ali sam ranu brzo zacelio. Svog teško ranjenog druga Ljuba Milenkovića nosio sam ranjenog sa Cera nekoliko kilometara. On me je molio da ga ostavim, ali nisam to mogao da učinim ni po cenu svog života. Lečen je u niškoj bolnici. Posle smo se često viđali...”
Dragutin Matić je umro 1. januara 1970. godine u rodnom selu. Živeo je 82 godine. Iza sebe je ostavio sinove Ranđela, zemljoradnika, Blagoja, dugogodišnjeg novinara “Politike”, kćer Kristinu, koja živi u Ovsinjincu, dvadeset tri unuka i praunuka. Bio je, prema Blagojevim rečima, čovek neobične skromnosti. Kad god je započinjao priču o ratnim događajima, prekidao je onog časa kad je trebalo da pomene svoju ličnost. Bojao se da ne liči na hvalisanje. Osim toga, smatrao je da tu nema šta da se govori. To je za njega bila bitka za otadžbinu. A otadžbini se daje sve. Bez roptanja i bez hvaljenja.
Kad se, krajem decembra 1969. godine razboleo, trebalo je da se prebaci do bolnice. Ali kako? Sneg je zavejao puteve ispod litica Suve planine. Za nevolju starog ratnika saznalo se u niškom garnizonu, pa je hitno upućen vojni helikopter sa lekarom. Ali, kad su se spustili u Kaletincu, lekar je zaključio da Dragutin Matić ne bi mogao da podnese taj let. Umro je dva dana kasnije. Večna mu slava.
Pola života stane u jednu pesmu. Da se naježiš.
Na slici... Dragutin Matić, seljak iz Kaletinca, ispod Suve planine, čovek sa najslavnije ratne fotografije, objavljene u mnogim novinskim izveštajima sa bojišta, kasnije u hronikama i albumima ratova vođenih na ovom tlu. Sliku je napravio ratni reporter i snimatelj ruskog porekla, Samson Černov, a Dragutin ju je, ne znajući da postoji, prvi put ugledao na omotu gramofonske ploče “Marš na Drinu”.
Slika je poznata. Ime čoveka na njoj pogrešno je objavljivano. Ponekad je, umesto imena, ispod fotografije stajao natpis: “Oko sokolovo”, ili “Srpski vojnik-izviđač na Drini”.
Slika je obišla svet. Između ostalog, stigla je i do dalekog Japana. Otuda je doprla vest da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda Dragutina Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu. Dragutin Matić, konjanik i pešak, nije mario za nauku i studije, nije znao šta je to psihologija, on je jedino znao da se neopažen privuče neprijatelju, da ga prebroji, vidi kako je naoružan, da se zatim neopažen vrati na položaj i o tome obavesti svoje starešine. Svaki njegov izveštaj bio je pouzdan i dragocen. I nije čudo što su mu starešine, komandir čete, poručnik Aleksandar Mijalković, komandant bataljona, kapetan Vladimir Pešić, i komandant puka, Milić Milićević, poveravali samo one zadatke u kojima se ispoljavaju snalažljivost, mudrost, lukavstvo, srčanost...
Ratna slika Dragutina Matića je obilazila svet, ali do njega nije doprla. Sve do negde šezdesetih godina prošlog veka, upravo do pojave gramofonske ploče “Marš na Drinu”. Na omotu ploče bila je čuvena fotografija. Stari ratnici su odmah prepoznali Dragutina Matića. Kostadinka Savić, koja živi u Nišu, poznavala je Dragutina Matića. Kad je videla omot na ploči, uzviknula je: “Pazi, Dragutin Matić!” Kupila je ploču i poslala je u Kaletince, na Matićevu adresu. Tako se Dragutin Matić ponovo setio vojevanja, Cera i Kolubare, Mačkovog kamena i albanskih i crnogorskih gudura. Prisećao se da su se neki ljudi sa fotografskim aparatom kretali oko njega, da su ga slikali...
Matićevo vojnikovanje trajalo je punih devet godina. U kadru se našao 1910. godine. Dve godine kasnije je ratovao s Turcima, 1913. sa Bugarima, a 1914. sa Nemcima. Bio je među onima koji su na Krfu, oporavljeni, pevušili: “Ko ne zna šta su muke teške neka pređe Albaniju peške...” Odatle, sa Krfa, noseći u srcu mučne uspomene na svoje mrtve drugove, koje su najpre sahranjivali na malom groblju, a potom bacali u more, otišao je na Solunski front.
Posle vojnikovanja i ratovanja Dragutin Matić je bio ono što i pre toga: pečalbar. Odlazio je u Semberiju, Mačvu iŠumadiju, i pravio ciglu, crep i ćeramidu. Zime je provodio sa porodicom u rodnom Kaletincu, ispod Suve planine.
Retko je govorio o ratu. Nije pominjao ni svoja odlikovanja. U stvari, od početka Drugog svetskog rata nije ih više ni imao. Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara, spakovala je odlikovanja i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala ga u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u Prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava. Tako su zauvek nestala znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata. Ponešto je, kasnije, i on sam želeo da sačuva od zaborava, pa je svojim sinovima pričao po koji uzbudljiv i dramatičan događaj.
Njegov otac Peša i deda Mata bili su poznati odgajivači konja. Tako se Dragutin još kao dečak navikao na sedlo. Najsigurniji je bio na konju. Kad je stasao, uzeli su ga u konjicu. Bio je rođeni izviđač. Rat mu, govorio je svojim sinovima, nije bio težak, uprkos nestašici municije, hrane, i uprkos dugim marševima i jahanju. Najteže mu je bilo preći preko vrletnih albanskih staza, po ciči zimi, gladan, pun vašiju. Vaške niko nije mogao da savlada; množile su se. Tri meseca bez presvlačenja. Sedam dana bez ijednog zalogaja.
Evo njegovog svedočenja:
“U Valoni smo dobili veš, na Krfu odelo, novo. Od Francuza. Staro je skupljeno na gomilu i spaljeno. Sa Krfa u Solun, potom na front. Krenuli smo sa Kajmakčalana. Nemci i Bugari su u početku pružili snažan otpor, ali smo ih razbili i oni su se zaustavili u Banatu i na bugarskoj granici. U Lokošnici je jedan stari seljak još na početku rata zakopao dva velika bureta vina. To nisu otkrili ni Nemci ni Bugari. Kad je naišla srpska i francuska vojska, seljak je otkopao burad i vino, i podelio vojnicima. Plakao je od radosti. Pričao je kako su Bugari žarili i palili po selima oko Niša. Iz Lokošnice idemo do sela Grkinja i Barbeša, do Nišave. Sa mnom su narednik Voja Dinić, Mihailo Bakarelac iz Sopotnice, Ranđel iz sela Nelije, Milutin Stamenković, komšija iz Kaletinca, i komandir voda, potporučnik Dragićević, iz Donje Trnave. Bio sam samo jednom ranjen i to na Gruništu, ali sam ranu brzo zacelio. Svog teško ranjenog druga Ljuba Milenkovića nosio sam ranjenog sa Cera nekoliko kilometara. On me je molio da ga ostavim, ali nisam to mogao da učinim ni po cenu svog života. Lečen je u niškoj bolnici. Posle smo se često viđali...”
Dragutin Matić je umro 1. januara 1970. godine u rodnom selu. Živeo je 82 godine. Iza sebe je ostavio sinove Ranđela, zemljoradnika, Blagoja, dugogodišnjeg novinara “Politike”, kćer Kristinu, koja živi u Ovsinjincu, dvadeset tri unuka i praunuka. Bio je, prema Blagojevim rečima, čovek neobične skromnosti. Kad god je započinjao priču o ratnim događajima, prekidao je onog časa kad je trebalo da pomene svoju ličnost. Bojao se da ne liči na hvalisanje. Osim toga, smatrao je da tu nema šta da se govori. To je za njega bila bitka za otadžbinu. A otadžbini se daje sve. Bez roptanja i bez hvaljenja.
Kad se, krajem decembra 1969. godine razboleo, trebalo je da se prebaci do bolnice. Ali kako? Sneg je zavejao puteve ispod litica Suve planine. Za nevolju starog ratnika saznalo se u niškom garnizonu, pa je hitno upućen vojni helikopter sa lekarom. Ali, kad su se spustili u Kaletincu, lekar je zaključio da Dragutin Matić ne bi mogao da podnese taj let. Umro je dva dana kasnije. Večna mu slava.
Grof Vronski
Legenda
- Poruka
- 60.495
I čime je to zadužio Srbiju da je prilično velika ulica na Zvezdari,
koja se prostire od Cvetkove pijace do Ustaničke,
dobila naziv po njemu !?
Na internetu se ne može ništa saznati....
Ni ko je bio, niti čime se bavio !
Zanimljiv neki slučaj....
koja se prostire od Cvetkove pijace do Ustaničke,
dobila naziv po njemu !?
Na internetu se ne može ništa saznati....
Ni ko je bio, niti čime se bavio !
Zanimljiv neki slučaj....
Poslednja izmena:
a el znas ko je bio velizar kosanovic ulica dve nize?
mizaca
Poznat
- Poruka
- 8.740
Pitaj nasu Milunku Savic.Trebalo bi da ona zna......
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
I čime je to zadužio Srbiju da je prilično velika ulica na Zvezdari,
koja se prostire od Cvetkove pijace do Ustaničke,
dobila naziv po njemu !?
Na internetu se ne može ništa saznati....
Ni ko je bio, niti čime se bavio !
Zanimljiv neki slučaj....
Свашта питаш и ти, па пун је Београд имена којекаквих ликова, где си нашао баш за тог Живка да се дохватиш?
crni lepotan
Elita
- Poruka
- 21.393
Grof Vronski
Legenda
- Poruka
- 60.495
Zato što sam juče išao u tržni centar u "Inhaliku" na broju 86,
zbog ulja za el. cigarete....
A, pošto nisam svraćao u taj kraj 15 - tak godina,
jedva sam prepoznao ulicu,
koliko su je izgradili i sredili !
Pa, kad dođoh. natočih i zapalih,
poče da me proganja duh tog Živka....!
OvajOnaj
Elita
- Poruka
- 15.848
Državni savetnik u Kraljevini Srbiji.
Grof Vronski
Legenda
- Poruka
- 60.495
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Па ето, кад сазнаш, напиши коју о њему на нету..
Grof Vronski
Legenda
- Poruka
- 60.495
vnf
Primećen član
- Poruka
- 513
Grof Vronski
Legenda
- Poruka
- 60.495
Pre nego sam otvorio temu naleteo sam na ovaj sajt.
I zavirio malo....
Taj sajt ništa ne pojašnjava, već se dotiče trojice, koji su se zvali isto -
Živko Davidović !
Jedan general i dvojica političara.
I ništa više od toga. Čak ni to gde su rođeni i kada ?
Nađi nešto konkretnije, meni nije uspelo !
- Poruka
- 397.250
Ima jako malo podataka o njemu
nasla sam ovo na netu, ali mislim da bi nasa Milunka znala mnogo vise...
Давидовић Живко, државни саветник, потпуковник, добротвор
copy paste:
- Генерал Живко Давидовић, рођен је у селу Вреоци код Лазаревца, око 1810 године
- основну школу завршио је у родном месту
- 1830. године уписао се као кадет прве официрске школе у Пожаревцу
- четири године касније, 1834. промовисан je у чин прапоршика
- од 1834 – 1839. г. био је у гарди Књаза Милоша
- 16. марта 1839. године, унапређен је у чин полукапетана и постављен за помоћника начелника окр. Црноречког. /Указ Књаза Милоша Обреновића В.No 864. 16. март 1839. Новине Србске, 1. април 1839./
- 11. децембра 1840. био је цели капетан и начелник окр. Црноречког када је унапређен у чин мајора. /Указ Књаза Михајла М. Обреновића пр. г. П. No 4892. 11. децембар 1840. Новине Србске, 4. јануар 1841./ сл. давидовић 4.
- 5. фебруара 1843. произведен је у чин подполковника и постављен на дужност нач. окр. Крајинског и у исто време за нач. среза Крајинског. /Указ Књаза Александра Карађорђевића В.No 104. oд 5. фебруар 1843. Новине Србске, 17. фебруар 1843.
-30. марта 1845. године, постављен је за Начелника Главног Штаба војске Кнежевине Србије. /Указ Књаза Александра Карађорђевића, В.No 527. oд 30. Марта 1845. Новине Србске, 7. априла1845./ сл. давидовић 1.
-22. маја 1855. као изасланик и први ађутант Књаза А. Карађорђевића присуствовао је у Панчеву парастосу пок. војводи Стевану Книћанину, команданту добровољаца у Српском Војводству. /Србске Новине, 28. мај 1855./ (Стеван Книћанин је 1840. био начелник Смедеревског округа у исто време када је и мајор Ж. Давидовић био начелник окр. Црноречког.)
-15. марта 1855. наименован је за чл. Државног Савета. /Указ Књаза Александра Карађорђевића, В. No 563 од 15. марта 1855. Новине Србске, 9. децембар 1855./ сл. давидовић 3.
-1875. године, подигао је цркву посвећену Покрову Пресвете Богородице у селу Вреоци?
Prema recima paroha hrama Pokrova Presvete Bogorodice u selu Vreoci, general Živko Davidović ne nalazi na spisku dobrotvora u Letopisu istoimene crkve. Da li je ime izostavljeno namerno ili slučajno? Ako je g. Davidović bio potstaknut iskrenom pobožnošću i brigom kako da spase svoju dušu, a ne stvarima taštine, mode i dostoj(anstve)nog pretstavljanja, onda je razumljiva želja glavnog darodavca -da ostane nepoznat.
Međutim, ime g. Davidovića, njegove supruge Tane i ćerke Sofije, često se nalazi u Novinama Srpskim na spiskovima izdašnih priložnika raznih fondova. Bio je veliki darodavac, ali (izgleda) nedovoljno da bi ušao u Panteon srpskih narodnih dobrotvora.
2. мај 1904. године.
Живко Давидовић, - Политика, број 110, стр. 3.
Белешка - некролог.
Орден Милоша Великог установио је 11. децембра 1898. године краљ Александар Први Обреновић, на спомен обележавања четири деценије од Светоандрејске скупштине, када је Скупштина Александру Карађорђевићу одузела мандат кнеза и предала га Милошу Обреновићу. Имао је највиши ранг међу одликовањима Краљевине Србије до повратка Карађорђевића 1903...kada je ukazom Kralja Petra I Karadjordjevica ukinut. Њиме су, углавном, на дан рођења, затим годишњицу венчања краљице Драгиње (23. јули), или пошто је објављено њено благословено стање, уместо лица нарочито заслужних за услуге Краљу и Отаџбини, одликоване одане слуге режима и Драгине удворице.
Као средство за стицање наклоности према краљевском пару и популисање Драге, ордење (и разна др.признања и помиловања) су, међутим, повремено добијали и други добронамерни и часни људи, какав је верујем био г. Живко Давидовић, који је у то време имао 95 година.
Данас, овај веома редак орден, представља једно од историјски највреднијих српских одликовања (цена је око 20. 000 евра), а колекционари га сматрају, поред руског св. Андреја и Белог орла, најлепшим орденом Европе.
nasla sam ovo na netu, ali mislim da bi nasa Milunka znala mnogo vise...
Давидовић Живко, државни саветник, потпуковник, добротвор
copy paste:
- Генерал Живко Давидовић, рођен је у селу Вреоци код Лазаревца, око 1810 године
- основну школу завршио је у родном месту
- 1830. године уписао се као кадет прве официрске школе у Пожаревцу
- четири године касније, 1834. промовисан je у чин прапоршика
- од 1834 – 1839. г. био је у гарди Књаза Милоша
- 16. марта 1839. године, унапређен је у чин полукапетана и постављен за помоћника начелника окр. Црноречког. /Указ Књаза Милоша Обреновића В.No 864. 16. март 1839. Новине Србске, 1. април 1839./
- 11. децембра 1840. био је цели капетан и начелник окр. Црноречког када је унапређен у чин мајора. /Указ Књаза Михајла М. Обреновића пр. г. П. No 4892. 11. децембар 1840. Новине Србске, 4. јануар 1841./ сл. давидовић 4.
- 5. фебруара 1843. произведен је у чин подполковника и постављен на дужност нач. окр. Крајинског и у исто време за нач. среза Крајинског. /Указ Књаза Александра Карађорђевића В.No 104. oд 5. фебруар 1843. Новине Србске, 17. фебруар 1843.
-30. марта 1845. године, постављен је за Начелника Главног Штаба војске Кнежевине Србије. /Указ Књаза Александра Карађорђевића, В.No 527. oд 30. Марта 1845. Новине Србске, 7. априла1845./ сл. давидовић 1.
-22. маја 1855. као изасланик и први ађутант Књаза А. Карађорђевића присуствовао је у Панчеву парастосу пок. војводи Стевану Книћанину, команданту добровољаца у Српском Војводству. /Србске Новине, 28. мај 1855./ (Стеван Книћанин је 1840. био начелник Смедеревског округа у исто време када је и мајор Ж. Давидовић био начелник окр. Црноречког.)
-15. марта 1855. наименован је за чл. Државног Савета. /Указ Књаза Александра Карађорђевића, В. No 563 од 15. марта 1855. Новине Србске, 9. децембар 1855./ сл. давидовић 3.
-1875. године, подигао је цркву посвећену Покрову Пресвете Богородице у селу Вреоци?
Prema recima paroha hrama Pokrova Presvete Bogorodice u selu Vreoci, general Živko Davidović ne nalazi na spisku dobrotvora u Letopisu istoimene crkve. Da li je ime izostavljeno namerno ili slučajno? Ako je g. Davidović bio potstaknut iskrenom pobožnošću i brigom kako da spase svoju dušu, a ne stvarima taštine, mode i dostoj(anstve)nog pretstavljanja, onda je razumljiva želja glavnog darodavca -da ostane nepoznat.
Međutim, ime g. Davidovića, njegove supruge Tane i ćerke Sofije, često se nalazi u Novinama Srpskim na spiskovima izdašnih priložnika raznih fondova. Bio je veliki darodavac, ali (izgleda) nedovoljno da bi ušao u Panteon srpskih narodnih dobrotvora.
2. мај 1904. године.
Живко Давидовић, - Политика, број 110, стр. 3.
Белешка - некролог.
Орден Милоша Великог установио је 11. децембра 1898. године краљ Александар Први Обреновић, на спомен обележавања четири деценије од Светоандрејске скупштине, када је Скупштина Александру Карађорђевићу одузела мандат кнеза и предала га Милошу Обреновићу. Имао је највиши ранг међу одликовањима Краљевине Србије до повратка Карађорђевића 1903...kada je ukazom Kralja Petra I Karadjordjevica ukinut. Њиме су, углавном, на дан рођења, затим годишњицу венчања краљице Драгиње (23. јули), или пошто је објављено њено благословено стање, уместо лица нарочито заслужних за услуге Краљу и Отаџбини, одликоване одане слуге режима и Драгине удворице.
Као средство за стицање наклоности према краљевском пару и популисање Драге, ордење (и разна др.признања и помиловања) су, међутим, повремено добијали и други добронамерни и часни људи, какав је верујем био г. Живко Давидовић, који је у то време имао 95 година.
Данас, овај веома редак орден, представља једно од историјски највреднијих српских одликовања (цена је око 20. 000 евра), а колекционари га сматрају, поред руског св. Андреја и Белог орла, најлепшим орденом Европе.
Grof Vronski
Legenda
- Poruka
- 60.495
Tu bi Koča bio od pomoći !
On se bavi ovom materijom....
On se bavi ovom materijom....
