ČUDO NA BADNJE VEČE
Kada dođe Badnje Veče, svi očekujemo čuda! I čuda se zaista i dogode. Događaji koji su opisani u ovom tekstu nisu samo primeri čuda Božijih u životima ljudi, već i portret ljudi čija su srca ispunjena ljubavlju, požrtvovanjem, plemenitošću, i naravno verom.
Prvi događaj je o abortusu koji se nije dogodio, o slepom čoveku, i prozorljivom srcu.
Ovo se dogodilo mojoj prijateljici pre nekoliko decenija.
Nina se preselila u grad radi školovanja. Bila je zavedena od strane oženjenog čoveka i zatrudnela je. Taj čovek joj je dao novac za abortus, ali je Nina odbila da abortira. Znala je da je kod kuće neće prihvatiti trudnu ni otac ni majka, ali se ipak vratila u svoju kuću na selo. Došla je Nova Godina i nadala se da će joj na taj dan familija oprostiti sve. Ali to se nije dogodilo. Ni majka nije branila svoju trudnu ćerku. Čak joj je dala i lukavu ideju da nakon Božića odu kod jedne babice tajno i da se tu porodi, a da babica proda dete nekome, jer ima puno ljudi koji nemaju decu pa će bebu brzo prodati.
Nina je odlučila da pobegne. Na Badnje Veče je bila prilika da pobegne. Dugo je hodala kroz šumu u kojoj niko nije mogao da je vidi. Čak ni hladnoću nije osećala od velikog straha. Kada je stigla do prve kuće van šume videla je mladića kako stoji ispred kuće. Ona ga je pozvala, a on joj je odgovorio da ne zna ko je ona i da ne prepoznaje njen glas. Ona mu je odgovorila da nije iz njegovog kraja i da je pobegla od kuće. U tami Nina nije mogla da vidi da mladić gleda pored nje. Mladić je pozvao svoju majku i reka joj da im stiže polažajnik i otvorio Nini vrata. Onda je Nina sažaljivo pomislila da je mladić slep. Iz kuće je izašla srednjovekovna žena koja je brisala brašnjave ruke o kecelju. Primili su Ninu u kuću, da li joj da jede i pije i saslušali šta joj se dogodilo.
Nina je rekla da neće da abortira i da će se nekako snaći. Zamolila ih je da joj dozvole da prespava kod njih, jer bi se napolju razbolela, a da će ih Bog nagraditi za ljubaznost.Mladić je rako majci da mu je Bog poslao ovu ženu nakon tolikih patnji kroz koje je prošao. Onda je Nina saslušala šta se njemu dogodilo.
Pre četiri godine sam bio najsrećniji čovek na zemlji. Voleo sam prelepu devojku i čekali smo našu bebu. Odlučili smo da se venčamo nakon Božića. Zajedno smo dočekali Novu Godinu i ja sam uzeo pušku da ispalim hitac u vis. Metak je eksplodirao ispred mog lica kad sam povukao okidač. Ostao sam bez vida, a doktori nisu mogli da mi pomognu. Kada je moja verenica to saznala otkazala je venčanje i napustila me jer nije želela da živi sa invalidom. Molio sam je da rodi dete i da ga da meni da, da ga ja čuvam, ali ona nije pristala i abortirala je. Ne mogu opisati koliko sam patio, samo me je sažaljenje prema majci sprečavalo da izvršim samoubistvo. Zar sve ovo nije čudo da baš kod nas dođeš. Ne usuđujem se da te pitam da ostaneš, ali te molim da zajedno čuvamo bebu.
Nini su bile suze u očima i htela je da mu izljubi ruke. Zajedno su proveli Božić, a sledećeg jutra Nina je trebala da se porodi iako prilično ranije. Bolnica je bila daleko, pa je morala da se porodi u kući. Domaćica je bila veterinarka pa je mogla da pomogne i beba se rodila.
Doktor je došao da pregleda bebu i rekao je da nema potrebe da idu u bolnicu. Bili su zahvalni Bogu što je sve prošlo kako treba. Od tada je prošlo trideset godina i sve se dobro završilo. Oni su se venčali i rodili još troje dece. Jedno od njih je postalo doktor. Njegova želja je da operiše bar jedno očevo oko da bi mogao da vidi. A otac veruje da ništa nije nemoguće.
Drugi događaj je o izgubljenom novčaniku, a pronađenoj ljubavi.
Od detinjstva sam verovala i očekivala čudo na Badnje Veče. Ali, godine su prolazile i ništa se posebno nije događalo. Ipak nisam gubila nadu. Čak i sada u svojim tridesetim isto se osećam kao kada sam bila dete. Nikada nisam imala puno materijalnih stvari i zbog mnogo razloga nisam osnovala porodicu, ali duboko u sebi sam verovala da će se sve to promeniti. Drugarica me je pozvala te godine da zajedno provedemo Božić. Odbila sam jer nisam imala novca za put i za poklon. Moja prijateljica je osetila zbog čega neću doći pa mi je rekla da dođem obavezno i da će ona sići i platiti taksi kad stignem.
Morala sam da prihvatim.
Bilo nam je mnogo lepo i radosno na Božić. Kada smo se sledećeg dana probudile krenula sam kući. Moja prijateljica je zaboravila da mi da novac pa sam krenula peške.
Hodala sam i razmišljala o svojoj samoći. Veoma je teško kada treba da se vratite na posao koji mrzite nakon prelepog Božića. Čak sam i plakala zbog toga. Onda, odjenom, sam se saplela o veliki novčanik koji se nalazio na trotoaru. Otvorila sam ga i iznenadila jer je bio pun dolarima i evrima. Čekala sam jedno vreme da se vlasnik vrati i da mu dam novčanik, ali niko se nije pojavio. Bilo je hladno pa sam otišla kući.
Kod kuće sam ponovo otvorila novčanik i pronašla ime i prezime vlasnika na nekoj polisi osiguranja. Onda sam na internetu pokušala da nađem vlasnika sa tim imenom i prezimenom. Konačno sam ga pronašla i poslala mu poruku da mi kaže gde živi i da ću doći.
Da li verujete u ljubav na prvi pogled? Nisam ni ja. Ali to se dogodilo Georgiju i meni kada smo se prvi put upoznali. Kada sam stigla Georgije je bio kod kuće sa dva prijatelja i ljubazno me primio. Sipao mi je konjak i poslužio kolačima i poželeo srećan Božić. Ni jednog trenutka nije prestajao da gleda u mene, a ja sam se zaljubila na prvi pogled i nisam znala da li je oženjen. Objasnio mi je šta ima u novčaniku pre nego što sam mu vratila da bi bila sigurna da je njegov. Onda me je Georgije dovezao kući i naglasio da nije oženjen i da živi u Americi već 15 godina, a da je došao poslovno. Dva dana kasnije se pojavio na mojim vratima sa cvećem i šampanjcem i zaprosio me. Nisam znala šta da kažem pa sam pokušala da ga odgovorim, govoreći mu da me ne poznaje. A on mi je odgovorio da me je Gospod poslao njemu na Božić i da me poznaje dovoljno, a da ću ja imati prilike da ga upoznam dok se ne vrati u Ameriku.
Naravno da sam pristala da se udam. Mislim da smo najsrećniji na svetu. Uskoro će mo se venčati u Crkvi, a onda idemo za Ameriku.
Bilo mi je teško što odjednom napuštam zemlju, ali Georgije mi je obećao da će mo često dolaziti i da će mo se vratiti da živimo u našoj zemlji posle nekoliko godina.
Nikada ne gubite nadu. Na Badnje Veče se čuda zaista događaju.
Maria Saradzhishvili
