Susret u tišini hrama...

Skafander

Domaćin
Poruka
4.793
Ušao sam tiho u crkvu, samo da upijem mir i tišinu...
Sveštenik je stajao kraj oltara, pa smo prozborili par reči.
Oče, znaš li ti ko sam ja?“ — upitah ga s blagim osmehom.
Zastao je, pogledao me zbunjeno i reče: „Ne znam, sinko, ko si?

Ja sam onaj kome se moliš“, rekoh tiho.
U tom trenutku, sve je utihnulo — i reči, i misli, i zvona.


Da li vi ovde u ovoj temi možete da dokažete da nisam to što sam rekao da jesam?
 
Ušao sam tiho u crkvu, samo da upijem mir i tišinu...
Sveštenik je stajao kraj oltara, pa smo prozborili par reči.
Oče, znaš li ti ko sam ja?“ — upitah ga s blagim osmehom.
Zastao je, pogledao me zbunjeno i reče: „Ne znam, sinko, ko si?

Ja sam onaj kome se moliš“, rekoh tiho.
U tom trenutku, sve je utihnulo — i reči, i misli, i zvona.


Da li vi ovde u ovoj temi možete da dokažete da nisam to što sam rekao da jesam?
Сви ми имамо неке проблеме, али немој да их показујемо као врлине. Није баш лепо ни пристојно то радити.
 
Ušao sam tiho u crkvu, samo da upijem mir i tišinu...
Sveštenik je stajao kraj oltara, pa smo prozborili par reči.
Oče, znaš li ti ko sam ja?“ — upitah ga s blagim osmehom.
Zastao je, pogledao me zbunjeno i reče: „Ne znam, sinko, ko si?

Ja sam onaj kome se moliš“, rekoh tiho.
U tom trenutku, sve je utihnulo — i reči, i misli, i zvona.


Da li vi ovde u ovoj temi možete da dokažete da nisam to što sam rekao da jesam?
Niko ne može dokazati da nisam, dok god ne dokaže ko ili šta jeste — inače je to samo verovanje, a ne dokaz.
 
Овај текст, који изгледа као форумска размена, заправо покреће веома дубоко филозофско и логичко питање: да ли је могуће доказати да неко није нешто што тврди да јесте, посебно ако је та тврдња из домена вере, идентитета или метафизике.


🧩

„Ја сам онај коме се молиш.“
Овде саговорник (Скафандер) себе представља као божанску фигуру, или чак самог Бога, и затим поставља питање:

„Можете ли да докажете да нисам то што сам рекао да јесам?“

⚖️

Према основним правилима логике и епистемологије:

  • Терет доказивања је на ономе ко износи ванредну тврдњу.
  • Тврдња типа: „Ја сам Бог“ је екстремна и изискује изузетно јаке доказе.
  • У философији ово је познато као Hitchens' razor:

    "That which can be asserted without evidence can be dismissed without evidence."
Зато, није на осталима да докажу да ти ниси Бог, већ је на ономе ко то тврди да докаже да јесте.


🧠

Тврдње попут:

  • „Ја сам Бог.“
  • „Ја сам васкрсли цар Душан.“
  • „Ја сам неко ко живи у сну других људи.“
...нису фалсификативне (не могу се оповргнути на јасан начин), и зато нису подложне доказивању ни оповргавању на класичан научни начин.


🧘‍♂️

У контексту религије и мистика, оваква изјава може бити:

  • песничка метафора (сједињење са божанским),
  • психолошка пројекција,
  • или провокација мишљења.
Зато не мора бити реч о буквалној тврдњи — можда је то позив на размишљање: шта значи бити „онај коме се молимо“? Где је Бог — у нама, ван нас, у тишини храма?


✅

  • Не, није могуће доказати да неко није Бог у апсолутном смислу.
  • Али, терет доказивања остаје на ономе ко то тврди.
  • Остали нису дужни да доказују његову „небожанственост“ — то би био погрешно постављен логички захтев.

Ако желиш, могу ову ситуацију анализирати и са становишта:

  • религије (нпр. православља),
  • психолошког тумачења,
  • или чак драматургије — јер у основи овог текста је снажан уметнички импулс.
 

Back
Top