Susret sa Bogom?

Upravo ono što je Hristos govorio o praksi mnogobožaca recimo. Oni su potencirali ponavljanje molitvi u nedogled dok ih Bog "ne čuje"..oni koji misle da ih Bog čuje ako se mole "na poseban" način greše jer se ne radi o načinu izgovora reči Gospodu da bi nas čuo već o srcu koje mora biti očišćeno od zlih misli i pobuda...srce ponizno..tada Bog čuje. A da li će neko vikti, na glas izgovarati molitvu, ili u sebi ne određuje Božije "čuvenje". Evo šta Pismo kaže:

"Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho Njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje", Isaija 59,1.2

Kada Bog "čuje"?

"Gospod je blizu onih koji su skrušenog srca, i pomaže onima koji su smernog duha, Psalam 34,18

Dakle, ne pomaže spoljašnji ceremonijal već greh mora biti odbačen iz srca i života. Tada će Bog i čuti i učiniti.
A kako se molio Mesija i koji nam je dao primer, :?:
 
Danas, na dan kada proslavljamo veliku srpsku svetiteljku Sv.Petku, evo ja prilažem izveštaj o "Susretu s Bogom" posredstvom njene molitve.
Pre više godina, moj sin je imao jaku i upornu alergiju, koprivnjaču. Bio je u bolnici da bi ispitivanja pokazala na šta je alergičan, ali bezuspešno. Zato, jednog lepog dana kao što je i ovaj danas, odemo nas dvojica u Crkvu/hram Sv.Petke na Kalemegdanu, popijemo čašu lekovite vode, prekrstimo se i zamolimo Sv.Petku (zaštitnicu žena i dece), da se ona pomoli Bogu za ozdravljenje deteta. I, tog momenta, tog dana, alergija je prestala.
Eto, o susretu s Bogom, onako kako je bilo.
Veliki je Bog koji Vaskrse

Kome se Mesija molio, :?:
Da li ti je jasno, da kada ljudsko bice umre, telo ide u prah,a duh se vraca Bogu.
Da li ti je jasno da obozavanje umrlih ljudi i zena, vodi pravo u kult, i da nema veze sa Svevisnjim.
Da li ti je jasno da Ha Satan moze sve, samo ne moze da stvara, :?:
Da li ti je jasno da je Bog rekao Sotoni, da kusa ljude,a da im dusu ne uzima, :?:
Da li ti je jasno da ce tvoja dela, bilo dobra ili losa , Bog izneti na sud , :?:
Popio si vodu, koju sam i ja pio, i ona je pomogla tvom detetu da ozdravi,a ne Petka, koja je odavno umrla, i duh njen se nalazi kod Boga, i ceka dan suda , kao i svi ostali.
 
Spasao me iz kola, koja su se prevrnula dva i po puta i zavrsila na krovu, s tim da se moj prozor razbio. Drugi put me spasao iz "makazica smrti".
Da nije mozda slucajno :think:
I ja sam kao ateista i okoreli nevernik pre nekoliko godina vracajuci se iz Grcke cim sam izasao iz Makedonije u Srbiju imao strasan udes gde sam prosao bez ijedne ogrebotine a nisam se molio.
Sta kazes na to ?
 
Kome se Mesija molio, :?:
Da li ti je jasno, da kada ljudsko bice umre, telo ide u prah,a duh se vraca Bogu.
Da li ti je jasno da obozavanje umrlih ljudi i zena, vodi pravo u kult, i da nema veze sa Svevisnjim.
Da li ti je jasno da Ha Satan moze sve, samo ne moze da stvara, :?:
Da li ti je jasno da je Bog rekao Sotoni, da kusa ljude,a da im dusu ne uzima, :?:
Da li ti je jasno da ce tvoja dela, bilo dobra ili losa , Bog izneti na sud , :?:
Popio si vodu, koju sam i ja pio, i ona je pomogla tvom detetu da ozdravi,a ne Petka, koja je odavno umrla, i duh njen se nalazi kod Boga, i ceka dan suda , kao i svi ostali.
А реци ми пријатељу, јеси ли ти самоук у овој твојоj вјери, те си сам извукао ове закључке, или и ти припадаш неком удружењу изучаваоца Библије?
 
Ljudi....
Koliko vidim iz ovih komentara sa citiranjem kako se Mesija
(ko mu je taj? Ako Hristos, nije Hrišćanin...) molio naglas,
pa on sada nama objašnjava kako treba vikati (glasno govoriti, a šta je to...)
da bi nam molitva bila saslušana........ ti ljudi nikada nikakav istinski
susret s Bogom nisu imali
. Kako se onda deklarišu kao vernici - nije mi jasno.
Da ponovim:
Bog je svom ljubljenom stvorenju, čoveku, bliži nego dah, bliži nego krvotok.
Bog ne diže oči s čoveka. I sad nam se dokazuje citatima iz Sv. pisma da treba vikati!?
*
Imamo li mi (vernici), želje da im objašnjavamo?
Ili da svoje dragoceno vreme koje nam je dato na zemlji, posvetimo istinskom Bogopoznanju i
jačanju vere, I usmeravanju jedan drugoga na Ljubav kakvu treba u praksi da praksujemo
prema Bogu i prema bližnjima? Ovako kako je sada ovde...ne....ne.???
Kao da smo radije spremni na jalovu raspravu s njima umesto da činodejstvujemo
dve zapovesti, što je u najmanju ruku TEŽAK PROMAŠAJ.
Hristos Vaskrse Braćo
 
Ljudi....
Koliko vidim iz ovih komentara sa citiranjem kako se Mesija
(ko mu je taj? Ako Hristos, nije Hrišćanin...) molio naglas,
pa on sada nama objašnjava kako treba vikati (glasno govoriti, a šta je to...)
da bi nam molitva bila saslušana........ ti ljudi nikada nikakav istinski
susret s Bogom nisu imali
. Kako se onda deklarišu kao vernici - nije mi jasno.
Da ponovim:
Bog je svom ljubljenom stvorenju, čoveku, bliži nego dah, bliži nego krvotok.
Bog ne diže oči s čoveka. I sad nam se dokazuje citatima iz Sv. pisma da treba vikati!?
*
Imamo li mi (vernici), želje da im objašnjavamo?
Ili da svoje dragoceno vreme koje nam je dato na zemlji, posvetimo istinskom Bogopoznanju i
jačanju vere, I usmeravanju jedan drugoga na Ljubav kakvu treba u praksi da praksujemo
prema Bogu i prema bližnjima? Ovako kako je sada ovde...ne....ne.???
Kao da smo radije spremni na jalovu raspravu s njima umesto da činodejstvujemo
dve zapovesti, što je u najmanju ruku TEŽAK PROMAŠAJ.
Hristos Vaskrse Braćo
Isus se molio Bogu JHVH a ne sam sebi.
 
Spasao me iz kola, koja su se prevrnula dva i po puta i zavrsila na krovu, s tim da se moj prozor razbio. Drugi put me spasao iz "makazica smrti".
I kad god sam se pomolio kako za mene, tako i za porodicu i ostale, to se i ostvarilo.
I uvek da do znanja, sta je za mene ili nije.
Ti poradi na svojoj licnosti, :)
I koji se deo u tvom iskustvu ne moze svrstati pod prostu slucajnost?
 
Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: „Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san.
Naime, sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan (meni nepoznat) čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa sobom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: „Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija„. Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio.
San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti“.
 
Безимени летописац Горњег манастира острошког и чувар Светога Ћивота Свечевога, кадар да истину Божију „по укусу“ духовноме препознаје, у архивску збирку чуда Светога Василија уврстио је и приповетку Симе Матавуља, „Свечев лек“, ценећи, јамачно, да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од сведока или као месно предање, које је он само уметнички обрадио, не додајући и не одузимајући ништа његовим кључним истинама.

* * *

У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: „Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!…“
Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио.

Али је срећа човјекова ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замијени њезина сестра – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу!
Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт. И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: „Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!“
А свештеник говораше Јовану: „Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!“

Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: „Де, Јоване, сине, послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!…“

Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци.
Једном, предвече, бијаше претпосљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд.

Сусрет са непознатим свештеником

Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника! Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: „Ево Божијег дара!“

„Јест“, потврди свештеник, „прољетна је кишица – Божији дар!“ Шибраку се учини да глас непознатог човјека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.

„Путник ли си?“, запита Шибрак мало у страху.

„Путник сам“, одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.

„У Митровицу?“, упита опет.

„У Митровицу“, потврди онај.

„Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде“.

„Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!“

Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато узе говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: „Био је силан свијет, јер као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда…“

Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану: „Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени – дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?“

„Дијелим, заиста колико могу“, одговори Шибрак.

„Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка“, пита даље свештеник. „Право да кажем, дајем од сувишка“, рече Јован.

„То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља“, настави свештеник, као из још веће даљине, „од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!“

„Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори“, убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:

„Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: „Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!“ Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, од непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати“.

„Хоћу, учинићу тако!“, рече скрушено Јован.

„Па онда“, настави већ невидљиви и нечујни човјек, „таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага.“

„Хоћу, све ћу тако урадити!“

„Још нешто. Твој младић лежи у кући?“

„У кући!“

„Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!“

И чудни путник – ишчезну.

„Приступи синко!…“

Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним, а о којој не говори.

Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече: „Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!“

Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима. То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи. И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.

Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље. Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.

Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне. Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају. Али, не дође нико.

Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости. Утвара рече Шибраку благо:

„Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!“

И ишчезну, као и првога пута.
 
Poslednja izmena:
2. Solunjanima 2:1-17



1 A što se tiče prisutnosti* našeg Gospoda Isusa Hrista i našeg sakupljanja k njemu,
molimo vas, braćo,
2 ne dajte da vas u prosuđivanju brzo pokoleba ili uznemiri neka nadahnuta izjava ili neka reč
ili neko navodno naše pismo, o tome da je Jehovin dan već tu.
3 Ne dajte nikome da vas zavede ni na koji način, jer taj dan neće doći dok prvo ne dođe otpad
i ne otkrije se čovek bezakonja, sin uništenja.
4 On je protivnik i uzvisuje se iznad svakoga ko se naziva „bogom“ ili se obožava,
i sedi u Božjem hramu prikazujući se kao bog

5 Zar se ne sećate da sam vam to govorio još dok sam bio s vama?
6 I tako sada znate šta ga zadržava da bi se otkrio tek u svoje vreme
7 Zaista, tajna ovog bezakonja već deluje, ali ostaće tajna samo dok ne bude uklonjen onaj koji ga sada zadržava.
8 Tada će se otkriti bezakonik. Njega će Gospod Isus ubiti dahom* svojih usta
i uništiti pokazivanjem svoje prisutnosti.
9 Ali bezakonikova prisutnost, koju Satana omogućuje svojim delovanjem,+ propraćena je svakim silnim delom* i lažnim čudesnim znakovima i znamenjem
10 i svakom nepravdom i prevarom. Sve je to namenjeno onima koji odlaze u propast
zato što nisu prihvatili ljubav+ prema istini da bi se spasli.

11 I zato Bog dopušta da na njih deluje zabluda, da bi verovali laži,
12 kako bi svi oni bili osuđeni jer nisu verovali istini, nego su voleli nepravdu.
13 A mi smo dužni da uvek zahvaljujemo Bogu za vas, braćo koju Jehova voli, jer vas je Bog,
zbog vaše vere u istinu, od početka izabrao za spasenje posvetivši vas duhom.
14 Na to vas je spasenje pozvao posredstvom dobre vesti koju objavljujemo,
da postignete slavu našeg Gospoda Isusa Hrista.
15 Zato, dakle, braćo, budite nepokolebljivi i držite se predanja kojima ste bili poučeni,
bilo rečima bilo našim pismom.
16 I neka sam naš Gospod Isus Hrist i Bog, naš Otac, koji nas je voleo
i dao nam po svojoj nezasluženoj dobroti večnu utehu i divnu nadu,
17 uteše vaše srce i učvrste vas u svakom dobrom delu i reči.
 
2. Solunjanima 2:1-17



1 A što se tiče prisutnosti* našeg Gospoda Isusa Hrista i našeg sakupljanja k njemu,
molimo vas, braćo,
2 ne dajte da vas u prosuđivanju brzo pokoleba ili uznemiri neka nadahnuta izjava ili neka reč
ili neko navodno naše pismo, o tome da je Jehovin dan već tu.
3 Ne dajte nikome da vas zavede ni na koji način, jer taj dan neće doći dok prvo ne dođe otpad
i ne otkrije se čovek bezakonja, sin uništenja.
4 On je protivnik i uzvisuje se iznad svakoga ko se naziva „bogom“ ili se obožava,
i sedi u Božjem hramu prikazujući se kao bog

5 Zar se ne sećate da sam vam to govorio još dok sam bio s vama?
6 I tako sada znate šta ga zadržava da bi se otkrio tek u svoje vreme
7 Zaista, tajna ovog bezakonja već deluje, ali ostaće tajna samo dok ne bude uklonjen onaj koji ga sada zadržava.
8 Tada će se otkriti bezakonik. Njega će Gospod Isus ubiti dahom* svojih usta
i uništiti pokazivanjem svoje prisutnosti.
9 Ali bezakonikova prisutnost, koju Satana omogućuje svojim delovanjem,+ propraćena je svakim silnim delom* i lažnim čudesnim znakovima i znamenjem
10 i svakom nepravdom i prevarom. Sve je to namenjeno onima koji odlaze u propast
zato što nisu prihvatili ljubav+ prema istini da bi se spasli.

11 I zato Bog dopušta da na njih deluje zabluda, da bi verovali laži,
12 kako bi svi oni bili osuđeni jer nisu verovali istini, nego su voleli nepravdu.
13 A mi smo dužni da uvek zahvaljujemo Bogu za vas, braćo koju Jehova voli, jer vas je Bog,
zbog vaše vere u istinu, od početka izabrao za spasenje posvetivši vas duhom.
14 Na to vas je spasenje pozvao posredstvom dobre vesti koju objavljujemo,
da postignete slavu našeg Gospoda Isusa Hrista.
15 Zato, dakle, braćo, budite nepokolebljivi i držite se predanja kojima ste bili poučeni,
bilo rečima bilo našim pismom.
16 I neka sam naš Gospod Isus Hrist i Bog, naš Otac, koji nas je voleo
i dao nam po svojoj nezasluženoj dobroti večnu utehu i divnu nadu,
17 uteše vaše srce i učvrste vas u svakom dobrom delu i reči.
II SOLUNJANIMA 2,4 Koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja (vidi Jevrejima 9,2...), tako da će sam sesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog [OTK. 22,16-18-20] {KO ZA KOGA SVEDOČI?!}​

Posrednik (i to dvostruki, jer i OTK. 1,1 tvrdi da je primio preko andjela) ne može biti, jer je jedan posrednik izmedju Boga i ljudi, čovek Hristos Isus, koji sebe dade u otkup za sve, svedočanstvo u naznačena vremena. (I TIMOTEJU 2,5-6)
Tvoje je da uvidiš sa kojom PRECIZNOŠĆU Sveti Proroci Božiji i dokazani, osvedočeni i potvrdjeni apostoli zaista Rečju Gospodnjom RASKRINKAVAJU kneza ovoga sveta i sinove njegovog carstva, koji još onda, na kraju 1.-og veka poseja kukolj, te opogani mnoge i zavede ih direktno na sud. Naravno da je on već osudjen, tako da u raskrinkavanju [OTK.] treba samo uporediti:
  • bljuvotinu [OTK 3,16], i to u kontekstu zajedničke večere [OTK. 3,20];
  • jagnjetinu i klanje, manu i kamen, mast, konje, zmiju sa neba, nasuprot krsta Gospodnjeg, hleba života i svih dobrih darova Oca nebeskog (vidi Matej 7,9...)
  • penjanje na nebo koje je najbezočnija laž, te vaskrsenje i to kvascem Irodovim koji treba da raste sa dva svedoka ka 1., pa 2. vaskrsenju nakon toga, tj. 2 smrti, te 2 carstva... (Opširnije...)
  • razgradjivanje, stepenovanje, tj. blokiranje uslovljavanjem vere jednom predate i utemeljene preko apostola, te plagiranje, potiranje i izopačivanje Reči Gospodnje date SZ svetim prorocima
  • novo ime Boga Oca i Sina Božijeg [OTK. 3,12], koje niko ne zna [OTK. 19,20], pa se njime i ne može spasti, otsustvo Sina Čovečijeg, Svetog Trojstva, ...
  • demonsko izopačivanje funkcije andjela u kontekstu ljudske odgovornosti, strašnog suda, zapečaćivanja, objavljivanja jevandjelja, rata i pada satane, te pakošćenja zemlji, ... (Opširnije...)
  • i ostale laži licemerja kao produkt ŽIGosane savesti, što reče APOSTOL Pavle, sa svim, ovde i na linkovima, citiranim posrednim i neposrednim ARGUMENTIMA-DOKAZIMA, TE SHVATITI ZAŠTO GA ISTOČNA CRKVA NIKADA NIJE ČITALA, I ZABRANJUJE GA I DAN DANAS BUDUĆI LITURGIJSKI PRAVOSLAVNA (OPŠIRNIJE...).
 

Back
Top