jesi li ti te stare ljude vidjela u trenutku umiranja ?
Нисам видела. Знам за двоје само, из мог окружења. Обоје су заспали и нису се пробудили. Значи, нису били свесни да тог тренутка умиру.
Први пример - деда је био у врло дубокој старости, сав пун живота, али баш зато потпуно спреман на смрт. Све то је примао са филозофским миром, своје послове је обавио и говорио је да му је сваки тренутак живота само поклон приде.
Други пример - баба која је одлучила да умре. Каже да јој је доста било. Посетила сам је у болници, није била резигнирана, разочарана, њен одлазак није био ни бунт ни инат, ни израз очаја. Једноставно, каже да се уморила, проценила је да је доста, да је дошло време, да треба прихватити оно што долази, каже сви њени пријатељи су већ отишли, то је то и готово...
Лекари су после рекли да је умрла зато што је ''одлучила да умре'', да се борила, можда би продужила живот за који месец.
Интересантно је да нико на њеној сахрани није плакао. Била је добра жена, вољена, али је својим најближима својим ставом ''припремила терен'', тако да су сви њену смрт прихватили као нешто ''тако природно''... Не као смрт, него као одлазак некога ко је дошао на ред да оде...
