Quantcast

Strah od smrti

Taisa

Domaćin
Poruka
3.238
Mislim da je, naravno ko bi drugi, nego Dostojevski, rečima kneza Miškina opisao strah od sigurne smrti, davši detaljan opis izvesne smrti na giljotini, na nekoliko strana.
Strah zaista postoji, ukoliko je neko svestan da "umire".
 

bezbožnik

Početnik
Poruka
15
Smrt je najveći neprijatelj čoveka. U tom trenutku čovek doživi najveći strah. Veoma je važno imati i u tom trenutku na umu da je Gospod razapet i i pogreben bio i vaskrsao, kako bi i čovek znao da će sigurno vaskrsnuti (u telu).

Od tada slobodno može da se kaže "gde ti je smrti žalac?". Čak je i ljudima verujućim u Hrista užasno u tim trenucima, ali vera, nada i ljubav (prema Bogu i od Boga) su jači.

Na žalost oni koji ne veruju i ne nadaju se,......, šta reći za njihov strah ?! Ali malo je takvih, jer u tim trenucima, mislim da svi veruju.
§
Neverovatna glupost!!!!!!!
smrt je neminovnost, od nje se ne treba plasiti, ona je konacna definitivna i nepovratna....... iza nje nema nista kao sto nije bilo niceg pre radjanja. Smrt nije strasna, umiranje je strasno, pogotovo za one koji se boje!..........
 

hakim bej

Elita
Poruka
16.676
Sve u sta smo do tada verovali gubi smisao. Zato se kaze da covek umire sam. Covek ostaje bez oslonca. Umiranje je, u najmanju ruku, ponizavajuce. Ono sto se vidja u filmovima nije ni nalik onome sto mozete videti u stvarnosti.
O smrti ne znam nista. Ali posle razocarenja i gubljenja oslonca i svih iluzija, nelogicno je pomisliti da je dobra.
 

valaam

Domaćin
Poruka
3.704
...Čovek i ne zna da se smrti većma gnuša nego što je se plaši. Smrt je većma ružna i odvratna nego što je užasna i jeziva. Ona nagrdi čovekovo telo i unakazi njegov izraz lica, pretvorivši najlepšu čovekovu amforu u besformnu i gadnu masu. A to nije strašno koliko je odvratno. Čovek bi se mogao da užasava ideje nestanka, ali on tu ideju ne može imati, jer takve vrste ideja i ne postoje za naš um; postoji samo ideja o nečem što stvarno i postoji. Jedino čega bi se mogao čovek plašiti pred pomišlju na smrt, to je stradanje fizičko koje obično prethodi gde se kida između života i smrti. Ali nije svagda slučaj ni da se fizički strada u momentima dolaska smrti. Nesumnjivo, kada bi ljudi mogli da pređu iz teškog života u savršenu apatiju smrti, bez gnušanja za ono šta posle toga nastaje za njegovo telo, smrt bi izgubila polovinu od svoje ružnoće; a kad bi se i umiralo bez fizičkog bola, možda bi smrt velikom delu ljudi bila potpuno ravnodušna. Prema tome, nije strašna smrt kao čovekov nestanak iz života, nego je strašna samo po onome što smrt prati. Zato je smrt gadna a ne strašna. Sve što se može reći o smrti, to je da je prelaz iz života u smrt strašniji nego sama smrt. Stoga se ne treba bojati same smrti. A koliko se ljudi većma smrti gnušaju nego što je se plaše, to se videlo oduvek po tome kako su mrtvog posipali cvećem i mirisom, pratili pesmom i muzikom, oblačili u svečana odela, i polagali u raskošne sarkofage, uvek samo zato da smrt učine manje gadnom. Grci su stoga za grobne spomenike uzimali vesele figure, razne vajane životinje, lepo izrađene vaze i pisali ljupke ili vesele epigrafe u kamen. “Ovde leži Gorgija, kinik, koji više ne kašlje i ne pljuje”, pisalo je veselo na jednom grčkom grobu. A ne znam koji je ono kralj iz Magnezije imao na grobu potpuno golu mladu ženu. Ovo je najbolja odmazda prema smrti. Uostalom, nije strašna smrt nego bolest. Najbolji dokaz, što se o smrti još može šaliti, ali se o bolesti ne može šaliti...

Blago Cara Radovana
 

bundeva

Buduća legenda
Poruka
26.074
Они који иживе свој живот до последњег даха, који испуне своје животне задатке, који живе у љубави и строст дочекају у складу са собом и са светом, за њих смрт није горка пилула, те стога нема потребе да је увијају у шећер бесмртности душе. Они не одлазе у смрт са надом у бесконачност, него са миром и са свесним прихватањем коначности као нечег природног.
pa ne bih se bas slozio.. zasto je konacnost prirodna? .. coveku je jednako tesko da shvati konacnost kao sto mu je tesko da pojmi beskonacnost
 

Hellen

Buduća legenda
Poruka
29.972
И живот и смрт су једнако природни, и не иду једно без другог.

А то што већина нас не може да појми ни зашто смо ту ни зашто одлазимо....то је већ друга прича...
 

limunada

Elita
Poruka
15.732
И живот и смрт су једнако природни, и не иду једно без другог.

А то што већина нас не може да појми ни зашто смо ту ни зашто одлазимо....то је већ друга прича...
zašto smo tu ?:-(

i nije tačno to za stare ljude da priželjkuju smrt...priželjkuju,ali samo na riječima...
moja baba je stalno tako govorila,ali ipak se bojala, baš bojala... iako je bila pravi vjernik i stalno očekivala da umre,jer je bila stara...
možda je i tim riječima željela da odagna strah ? ko zna? svi se bojimo,mislim da je to najveći strah koji postoji...ma,neću više ...odoh...:?
 

limunada

Elita
Poruka
15.732
Рекох НЕКИ стари људи..и још наведох који...не сви!



Ако је неко то сазна - нек нам јави.:wink:
pa,ti reče,većina nas ne zna...pa rekoh,možda si ti u manjini onih koji znaju.... ;)

jesi li ti te stare ljude vidjela u trenutku umiranja ? ili samo oni kažu ?

(idem,idem...)
 

##lelica&j07

Početnik
Poruka
17
"
" Страх од смрти је страх од ништавила!"

јел?... можда за тебе...


"Е сад, они који не могу да се суоче са ограниченошћу сопственог трајања, они се приклањају веровању у загробни живот јер им је тако лакше, горку пилулу увију у слатку бомбону и одлазе у смрт са надом."

Са каквом надом???
Шта као мисле да су били добри, заслужују награду? Зашто би било шта очекивали?
Мало ми то делује себично.
Стварно не разумем чему се надају?

"Они не одлазе у смрт са надом у бесконачност, него са миром и са свесним прихватањем коначности као нечег природног."

???

"Мало је таквих који су спремни да заиста прихвате смрт, али их има."
"

Зашто би уопште прихватали смрт? Ми нисмо прихватили ни живот, нико нас није питао за мишљење да ли ћемо се родити...и ево нас на овом свету...

У реду је да се смрти не треба плашити...
 

Hellen

Buduća legenda
Poruka
29.972
jesi li ti te stare ljude vidjela u trenutku umiranja ?
Нисам видела. Знам за двоје само, из мог окружења. Обоје су заспали и нису се пробудили. Значи, нису били свесни да тог тренутка умиру.
Први пример - деда је био у врло дубокој старости, сав пун живота, али баш зато потпуно спреман на смрт. Све то је примао са филозофским миром, своје послове је обавио и говорио је да му је сваки тренутак живота само поклон приде.
Други пример - баба која је одлучила да умре. Каже да јој је доста било. Посетила сам је у болници, није била резигнирана, разочарана, њен одлазак није био ни бунт ни инат, ни израз очаја. Једноставно, каже да се уморила, проценила је да је доста, да је дошло време, да треба прихватити оно што долази, каже сви њени пријатељи су већ отишли, то је то и готово...
Лекари су после рекли да је умрла зато што је ''одлучила да умре'', да се борила, можда би продужила живот за који месец.
Интересантно је да нико на њеној сахрани није плакао. Била је добра жена, вољена, али је својим најближима својим ставом ''припремила терен'', тако да су сви њену смрт прихватили као нешто ''тако природно''... Не као смрт, него као одлазак некога ко је дошао на ред да оде...
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.