Stihovi za moju dusu

[Waterfall]

Ništa me ne pitaj

Ništa me ne pitaj i sam se to pitam.
Da odgovora ima ne bismo se još uvek pitali.
Kažeš - nisam za tebe (misliš - nisi ti za mene),
povredila bih te (ne moraš, lutko, sam ću),
možemo biti prijatelji (pa, zašto nismo?)...

Niko osim mene ne zna da si moja. Ni ti.
Idi, kad sebi ne umeš da budeš lepa kao meni.
Čuvaj se, dok mogu čuvaću te i ja.
Život je kučka, ljudi još gori,
al' nemaš čega da se plašiš,
osim svojih strahova.
Ne dopusti da se bore stvore
pre nego što ostariš.
Odredi nekog kome ćeš verovati,
da imaš kome da oprostiš kada te razočara.
Voli nekog. Voli, valja se.

Ništa me ne pitaj,
ne postoje pitanja koja bi me iznenadila.
Mogao sam te voleti...
Da imam vremena, vremenom bi me zavolela,
al' ne bih sebi oprostio da ti nedostajem,
za to bi imala previše vremena.
Ne mrzim te. Otkud ti to?
Od pamuka se ne plete bodljikava žica.
Nije do tebe, samo sam malo očajan,
al' prođe to mene, pa opet budem samo depresivan.

Ako nemaš da pitaš ništa osim ovoga
što ne dopuštam da pitaš, mogla bi da kreneš.
Naravno da mi je svejedno.
Hajde, idi, neko možda brine gde si,
možda jedva čeka da ga bilo šta pitaš.
Pusti ti mene, snaći ću se ja bez sebe.
Ne zameri što te neću zagrliti za kraj.
Kad bih te zagrlio, ne bih te pustio.

Goran Tadic

 

[PetarSamotnjak]

Tu...

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...
Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš... ne, nemoj,
dodirni me rečima...
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči...
Želim, kažeš...
I ja, kažem...
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene...
Ustvari, ne znaš ti mene...
Želim, kažem...
I ja, kažeš...

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu... i tu... i tu...

Goran Tadić

 

[Nina]

Kratka pesma – Jaroslav Kombilj

Kotimo se sve brže, poput virusa,
zagađujemo sve što se zagaditi može,
trošimo sve što se potrošiti može,
ratuje se na sve strane,
pa se čudom čudim i ne mogu se načuditi:
toliko Bogova ima, a nijedan da kaže:
„Aman, zaman, upamet se ljudi! Dokle više?

Pa iako ste naš neuspeo eksperiment,
šta to činite od života svoga
i od ove jedinstvene planete?“
Ćute Bogovi, kao da ih nema,
ili su se lepo dogovorili…

Ko vele:
„Neka ih, neće dugo!
Kako su krenuli, brzo će se potamaniti sami.
Planeta Zemlja je opstala milione godina,
Pa će preteći i posle ove gamadi!“

 

[Nina]

Kiša u Srbiji

U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlјe Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana

Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris lјubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice –
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželјkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralјa
Srce zemlјe Srbijice, Srce celog Pravoslavlјa

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplјe s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polјa biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šlјiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i polјskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva!

Dobrica Erić

 

[Nina]

Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni na jedan dan,
jer, ne znam kako da kažem, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kada talasi zaspu negde daleko.

Ne odlazi ni na sat, jer tada,
u tom satu, kapi nesanice se spajaju
i možda će sav dim koji traži svoj dom
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Avaj, neka se tvoja slika ne razbije o pesak,
avaj, neka tvoji kapci ne odlete u odsustvu:
voljeni, ne ostavljaj me ni na trenutak,
jer ćeš za to vreme otići toliko daleko
da ću putovati zemljom pitajući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

 

[Nina]

Djordje Balasevic
Andjela

Moja je draga vestica
o tom ni reci nikome
na zidu ispod ikone
sara srca i slova

Ume sa retkim travkama
mundari tajno s cavkama
u san dozove dobre trolove
i uvek osvane nova

Kada prodje ribljom pijacom
svi sapucu, evo je, bice nevolje
ali blenu kao pijani njenom podsuknjom, omadijani

Moja je draga najbolja
andjeo dobrog naboja
prosek u nedra prolije
i eto ti carolije

Druge mi za cas posade
bezbojnu ruzu dosade
drzimo palce vrag i ja
da potraje ta magija

Moja je draga vestica
uvraca trista prepreka
odavde do Beckereka
i oko carde kod Zablja

Kad se na putu zadrzim
paprenu corbu zaprzim
munja se nebom razmase
kao zlatna sablja

I samo baja
i na pertle mi vezuje cvorove
sto sve govore
al' dok mirno spava posten svet
dugo se mirimo
to je tek vatromet

 

[Nina]

Znam zašto

Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu
znam zašto
možda baš znam i šta sam
ali ćutim.

Širok sam nekako
i dozvoljavam da se rašire ruke
ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamoneki.

Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.

Duško Trifunović

 

[Tea]

" Nisam prestao da mislim na tebe *
Voleo bih ti ovo reći ...
Želeo bih ti napisati da bih se hteo vratiti,
da mi nedostaješ
i da mislim na tebe.
Ali ne tražim te.
Čak ti i ne pišem.
Ne znam kako si?
Nedostaje mi da to znam.
Imaš li planove?
Jesi li se danas nasmešila?
O čemu si sanjala?
Da li si se odjavila?
Gde ideš?
Imaš li snove?
Jesi li jela?
Htio bih te pronaći.
Ali ja nemam snage,
a nemaš ni ti.
I onda uzalud čekamo.
Razmislimo o tome.
I zapamti me ...
I zapamti da mislim na tebe,
da, ne znaš ...
ali ja živim svaki dan,
ono što pišem, pišem o tebi.
I zapamtii da su potraga
i razmišljanje dve različite stvari.
I mislim na tebe,
ali ne tražim te.
* Bukowsk

 

[echinacea]

Опсена

 

[Nina]

Ljubavna pesma - Rajner Marija Rilke

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?

Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

 

[Nina]

Ako hoćeš - Aleksa Šantić

Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

(1889.)

 

[echinacea]

 

[Nina]

Uvek ti se potajno nadam – Marija Stanković

Uvek ti se potajno nadam
Početkom nedelje,
Početkom dana.
Izjutra kad ideš na posao
Možda se slučajno sretnemo…

Uvek ti se potajno nadam
Nekog utorka dok pada kiša,
Neke srede kad sunce grane,
Da trčiš mokar il’ šetaš sa devojkom bar
Al’ da se duše na tren ponovo sretnu.

Teškim četvrtkom bez kraja,
U gužvi, u gradu, u busu, marketu,
(A kao baš me briga gde si na svetu):
Uvek ti se potajno nadam.

Uvek ti se potajno nadam
Kad dođu smeh, pesma i petak,
Grad živi i peva,
A jedna luda još ludo sneva…

Uvek ti se potajno nadam
Kad se subotom noću kroz ulicu ori
„Bolje biti pijan nego star”…
Pomislim da si možda baš ti!
Penjem se na prste krišom, naginjem se kroz prozor.

Uvek ti se potajno nadam
A nikada nisi ti.
Nisi ti tog dana
Ni sledećeg, već godinama,
Ali i nedeljom takođe:
Uvek ti se potajno nadam…

 

[Nina]

Jednostavno, volim te - Phil Bosmans

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.

I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.

Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer:
ja te jednostavno volim.

 

[Nina]

Sonet za viteza Rolanda – Milan Drašković

Odluku donosi da na dug put poći valja.
I dok se na svom putu raspituje za pravac,
on shvata da lukavo je lice tog bogalja –
i pazi da zoru ne dočeka kao mrtvac.

Potrajaše tako dugogodišnja lutanja,
hod kroz maglu i pustaru surova je zbilja,
kao da nema okončanja tog putovanja
i očajničke nade da se stigne do cilja.

Priseća se drugova, njihovog prijateljstva,
sluša razne priče i sumorna proročanstva,
na raskršću sumnje koji put je onaj pravi.

Uporan, nezaustavljiv, cilju je sve bliže –
spreman da dune u rog i svečano objavi:
„Evo mene! Vitez Roland Mračnoj kuli stiže!“

 

[Nina]

Šekspir, sonet 66.

" Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati."

 

[Tea]

MOŽDA SPAVA
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.”

― Vladislav Petković Dis, Možda spava

 

[Nina]

Gitara - Federiko Garsija Lorka

Započinje plač
gitara.
Krune lome se
svitanja.
Započinje plač
gitara.
Utišati nju ne vredi.

Nemoguće to je
sada.
Plače ona jednoliko
kao vode tugovanka,
kao vetar
preko polja zavejana.

Ne može se utišati.
Zbog dalekih stvari jada.
zbog vreloga peska koji
kamelije bele sanja.
zbog strele bez pogotka,
zbog večeri bez svitanja
i zbog prve mrtve tice
koju ljulja grana.

Oh, gitaro!
Srce, smrtno probodeno
s pet kama.

 

[Shadow_woman]

Rabindranat Tagore – Čeznem da ti kažem​

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i
odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u nesitinu,
i govorim suprotno
onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te;
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem;
strahujući da bi mogla otkriti
moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež . .

 

[Nina]

Grešio sam mnogo
Duško Trifunović

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

 

[Nina]

Kiša - Šandor Petefi

Pada,pada,pada kiša
Poljubaca kiša ova,
To je,draga,uživanje
Slatkog božjeg blagoslova!
Seva,seva...seva munja,
Pratilica kiše ove.
Tvoje oči,draga,danas
Svetle sjajem čari nove.

Grmi,grmi...Ta grmljava
Za nama se negde čuje
I ja trčim,trčim,draga,
To se starost ukazuje.

 

[Nina]

PISMO MAJCI

Jesi l' živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pre pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom. No
Vratiću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.

Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me kao pre osam leta.
Nemoj budit' odsanjane snove,
nek' miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

- Sergej Jesenjin -

 

[Nina]

Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru
stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo
ali pustila sam prošlost da to i ostane

ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek
birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si
a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu

neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik
noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio
opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru

sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj
samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam
traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak
nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji

Radmila Petrovic

 

[Nina]

Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al’ zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.

Branko Miljković

 

[Nina]

Noć ljubavi - Vladislav Petković Dis

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.
Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al’ u noć mesec kad siđe ubavi,
Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.