Iskrena pesma
O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek’ spokojno sneva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplih krajeva.
O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek’ se bujno roje,
I reč nek’ tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
3abrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode!
A po tom, kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu
Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako…
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama.
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k’o plima!
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek’ spokojno sniva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Milan Rakić
