Stihovi za moju dusu

[echinacea]

 

[Nina]

Imućnoj a neobrazovanoj ženi – Sapfo

Smrt tmurna kad čini da zena ti ne sija,
tada za tebe niko neće da mari
sjaj ruže Pijerija
ti nisi doprinela da se ostvari.

Ne, za tebe nema žalopojke, jada.
Nevoljena i nepoznata,
s čežnjom ćeš da lutaš prostorima Hada
tu je senka tvoja od ponora prepoznata.

Sa engleskog prepevao Milan Drašković

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Za tebe govorim


Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.

Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi, pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno, dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usana
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.

Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:
Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu
učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!

Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog
saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi bilo besmisleno.

Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.

Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!

Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac, imao bih najboljeg druga!

Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.

Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće
neka se slonovi uvuku u mišije rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisili da te više voli!


Bečković

 

[Nina]

Kiša - Šandor Petefi

Pada,pada,pada kiša
Poljubaca kiša ova,
To je,draga,uživanje
Slatkog božjeg blagoslova.
Seva,seva...seva munja,
Pratilica kiše ove.
Tvoje oči,draga,danas
Svetle sjajem čari nove.

Grmi,grmi...Ta grmljava
Za nama se negde čuje
I ja trčim,trčim,draga,
To se starost ukazuje.

 

[Nina]

Šekspir sonet 66.

" Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.

I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,

I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati."

 

[vojkkan]

Šekspir sonet 66.

" Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.

I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,

I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati."

slovenci su svakih desetak godina ponovo prevodili šekspiara jer jezik živi.... moj omiljeni LVI je 'sit svega toga vapim smrt smirenja...'

 

[Nina]

Ljubav poezije
Branko Miljković

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

 

[vojkkan]

slovenci su svakih desetak godina ponovo prevodili šekspiara jer jezik živi.... moj omiljeni LVI je 'sit svega toga vapim smrt smirenja...'

LXVI SONET

 

[Branko Lori]

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al' kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al' mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet' hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l' posljednnji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

A. Puškin

 

[Nina]

Poslednja igra leptira -Umiru jeleni

Umiru jeleni
i sad u meni tamo gde si bila
slomilo se jutro
ko ti je rekao da snovi tamne
nikad necu znati
jer bicu samo trag coveka
i bicu vodja skitnica

Nek bude dan kad divlje ptice krenu
preko istog mosta ja cu preci
ako me tamo ceka tvoja senka
nista necu reci
jer bicu samo trag coveka
i bicu vodja skitnica

Ne brini, ne brini
jeleni umiru sami

 

[Branko Lori]

Prošlo je sve; i jedva dušu dirne
sećanja talas drag,
ko s večeri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Prošlo je sve što bolelo me ikad!
O, laž je da se ne zaceli nikad
rana i radosti trag!
Bez nespokojstva, bez srdžbe, bez krika,
sećam se danas ja
ljubavi naše, tvog smeha,
a srce jedva zna
za užas dana, za besane noći,
za kletve da se živeti neće moći,
za gorke snove bez sna.
Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Prošlo je sve. - I samo katkad, kad
mesečev takne me prah,
dušu mi talas jedan jedva dirne,
ko tihu vodu u večeri mirne
dalekog vetra dah.
Velimir Živojinović Massuka

 

[Tea]

* Prisutna si *

Prisutna si
u žiži moje samoće,
sa dve ruke.

Kako bih svet zagrlio,
prisutna si
u prozoru moje suze.

U dva oka,
kako bih svet udomio ...
Prisutna si ...

U svakoj mojoj pesmi,
u jednom snu,
kako bih svet obogatio.

*** Vasko Popa

 

[Nina]

Nosim tvoje srce sa sobom – Edvard E. Kamings

Nosim tvoje srce sa sobom,ja ga nosim u srcu svom
nikada nisam bez njega
gde god idem ideš i ti, moja mila;
i šta god učinim samo ja tvoje je delo, moja draga

Ne bojim se nijedne sudbine jer ti si moja sudbina, moja ljupka
ne želim nijedan svet jer prelep ti si moj svet, moja verna
i što god je mesec ikada značio ti si
i ti si što god će sunce ikada pevati

evo najdublje tajne koja nikome nije znana
evo korena korena i pupoljka pupoljka
i neba neba drveta zvanog život; koje se grana
više nego što se duša može nadati ili što um može sakriti
i to je to čudo koje drži zvezde na odstojanju tom
nosim tvoje srce*ja ga u srcu nosim svom

 

[Nina]

 

[Nina]

Molitva

Dok se jos zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo,
Gospode, daj ti svakome
ono čega nema:

Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj sretnom novac…

I ne zaboravi na mene.

Dok se još Zemlja okreće,
Gospode – tvoja je vlast
Daj častohlepnom
da se nauživa vlasti,
daj predah darežljivom
do kraja dana,
Kainu daj pokajanje…

I ne zaboravi na mene.

Ja znam: ti sve možeš
i verujem u tvoju mudrost,
ko što veruje mrtav vojnik
da će živeti u raju,
kao što veruje svako uho
tvojim tihim rečima,
kao što verujemo i mi sami
bez obzira šta činili

Gospode, moj Bože,
Dok se još zemlja okreće,
a čudno je to i njoj,
dok je još
vremena i vatre,
daj svakom po malo…
I ne zaboravi na mene.

Bulat Okudžava

 

[vojkkan]

glas sa obale boja

budi me u sumrak iz daljine čudesni glas
kao da stena plače il' zavija gore list
priviđenje mami i nosi me nekud u dalj
tamo gde kraj je svemu u plimu se pretvaram

i milujem obalu, milujem skute njene
i prislanjam ruke uz obraze jedne žene
tog istog trenutka u prirodi sve zatreperi
a magična muzika čini me jakim i smelim, smelim

vraća me u sumrak iz daljine čudesni glas
kao da stena plače il' zavija gore list
priviđenje mami i nosi me nеkud u dalj
tamo gde kraj je svemu u plimu sе pretvaram

i milujem obalu, milujem skute njene
i prislanjam ruke uz obraze jedne žene
tog istog trenutka u prirodi sve zatreperi
a magična muzika čini me jakim i smelim

kornelije kovač

 

[Nina]

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja
Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima
Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi
I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama
U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Vasko Popa

 

[Čupovsky]

Vodite računa o svojim interesima. Nikome nije stalo do toga šta je dobro za tebe, njih je samo briga šta je dobro za njih. Mnogi ljudi će ti prolaziti kroz život, ali samo pravi prijatelji će te voleti i ostaviti trag u srcu.

 

[Nina]

Letnja pesma

Pupoljak se cvetni budi,
šuma menja svoju boju.
Proleće nam evo rudi,
čini većom sreću moju.

Plava šuma, šuma žuta,
osunčane mlade trave.
Zeleni se pored puta,
pokrenulo vredne mrave.

Rascvetalo, precvetalo,
procvetalo i u cvatu.
Okiti se svaka grana,
kao svat kad ide svatu.

Te na neke cvet je beo,
te se neke roze boje.
U prolećni šaren veo,
prolećne se boje spoje.

Prema nama slika hita.
Kukuruza mladih njive,
požutela polja žita,
sačeka nas slika žive.

O, nasmej se svako biće
Iz svog zimskog sna dubokog.
Iz proleća leto biće,
Sunce žutim sija okom.

Godina se nova rađa,
vinogradi lozu mladu,
trešnja nam je dvaput slađa,
čoban hita novom stadu.

I cvetove dobi kleka,
osunča se i poljana.
I kupače dobi reka,
pa i rosu, jutra rana.

Pokosi se prva trava,
napravi se prvo seno,
napoji se prva krava,
na vidiku leta, Eno…

Aleksandar Saša Pešić

 

[echinacea]

 

[Nina]

Kad bi meni dali

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Branislav Brana Crnčević

 

[Nina]

Ne smetaš ti meni komšija – Nada Hadži-Perić

Ne smetaš ti meni, novi komšija.
Ne smetaš ti meni, razumi
I ja bih voleo da imam
s kim popričati, s kim podeliti
dobro i zlo.
Prazno je selo.
Zar ne vidiš?
Ne smetaš ti meni!
Radije bih da su livade pokošene,
voćnjaci uređeni.
Da imam gde kupiti hleb i ostalo.
Radije bih da na putu srećem čoveka
nego zver doveka.
Od komšija što odoše
niko se neće vratiti
Svi bi da dedovinu prodaju.
Ne smetaš ti meni
ali ulazi na vrata
Veselinova,
čije si imanje kupio.
Očisti sa njih korov.
Zameni ih, stavi nova.
Tu gde je stara kuća njihova
napravi novu.
Onu iz tvojih snova.
Uredi dvorište
i kroz dugačku njivu
od 13 ari što je hranila
Veselinovu nejač,
izlazi na mala vratanca.
Ko i oni nekad.
Izlazi u prirodu, reče,
kupio si jer si čovek prirode.
LJubitelj Šare,
Prizren ti je postao tesan i bučan.
Al nemoj mi pretiti
da ćeš bagerom
napraviti puteve nove,
izgraditi kuću nasred njive,
iznad crkve Kabašove
Đorđa Pobedonosca,
koju obnovih, ulepšah,
utvrdih da traje
i seća na neke davne dane.
I ne diraj mi rane.
Nemoj je zvati „turbetom“
Turbe je za tebe grobnica
a moja je crkvica meni sve.
Mala je
al meni je velika ko vasiona.
Vekovna je, porodična.
Oko nje su ko tarabe
nanizani dani
svih predaka mojih.
Od onih,
što je pod naredbom paše
sagradiše, u zemlju ukopaše
za noć.
iz Svetih Arhangela,
Cara Dušana
oskrnavljene freske
na blatnom malteru sačuvaše.
I svećnjak na kojem
sveće svetle ka nebu
Đorđu Pobedonoscu
Zaštitniku našem.
Ona je za mene život.
Vaskrsenje.
Ne smetaš ti meni novi komšija.
Ne bojim se ja tebe.
Lako ćemo ti i ja
Ali ne znam kako ćeš sa
Đorđem Pobedonoscem.
To samo Bog zna.

 

[Nina]

Ti živiš trajno u svojim delima… – Pedro Salinas

Ti živiš trajno u svojim delima.
Vrhovima prstiju
otkidaš svet, čupaš mu
svitanja, trijumfe, kolore,
ushite: on ti je muzika.
Život je što ti dotakneš.

Iz tvojih očiju, iz njih samih,
izbija svetlost koja upravlja ti
korake. Hodiš
po onom što vidiš. Ništa drugo.

A ako ti se podozrenje kakvo
sa deset hiljada kilometara ukaže,
ostavljaš sve, hitneš se
na pramce, na krila,
već si tamo; poljupcima,
zubima ga potrgaš:
više podozrenja nema.
Ti nikada ne smeš podozrevati.

Jer izvrnula ti si nedokučivost
naopako. I tvoje enigme,
ono što nikad pojmiti nećeš,
te su stvari toliko očite:
pesak na kome se pružaš,
pomicanje tvog sata
i krhko ružičasto telo
s kojim se u ogledalu sretneš
svakog dana kada rasaniš se,
a ono je tvoje. Čudesa
su razaznana već.

I nikad zgrešila nisi,
osim jednom, jedne noći
kad te zalude sena
– jedina koja ti je godila –
Seni je nalikovala.
I žudela si da je obujmiš.
I bio sam to ja.

 

[Nina]

Mitropolit Fotije.
MAJKA JE SVE

Majka je sve,
i od oblaka šira,
i svega svemira,
bez nje nas i nema,
u nepostojanju ostajemo,
ni ljudi
ne postajemo

Majka je sve,
ni nas nema bez nje,
ni svetlosti,
ni života,
ni proleća i leta,
ni ovog, ni onog
sveta

Majka je sve,
ona je naša kolevka,
a mi telo od
njenog tela,
i duša cela,
i ljubav koja
za nas dela,
i u život
nas vodi,
da nas od smrti
žrtvom oslobodi

Majka je sve,
prva radost,
prva sreća,
i ikona najveća,
praobraz Bogorodice,
koja svetu
Hrista rodi,
da nas večnom,
majčinskom ljubavlju
preporodi,
i Božjoj svetlosti,
i životu večnom
uzvodi

 

[Nina]

Zakasnela poema

Usnila sam te, pred zoru... I noćas,
posle toliko godina (Čuješ li? Preglasni satovi
glođu našu mladost), ponovo mi se vraćaš...
I, kao nekad, govoriš brzo,
smeješ se rukama,
i smišljaš novo lice za fresku...
Kažeš: ,,Drina je s proleća zelena, zelena...
Duboka – kao oko...“
Kažeš: boli te iskidana Bosna,
svačija, ničija, tvoja...
Kažeš, voleo bi da imaš ćerku,
Da ima plavu kosu, da svira klavir, da crta sunce...
Koliko svetlosnih godina od tog poljupca!
Koliko bezimenih dečaka koje sam ljubila po inerciji
i milovala zbog tradicije!
Bože, kroz koliko sam te njih volela!
Tvoje oči, ruke, možda stopala?!
Kroz koliko sam te njih ostavljala!
I noćas, posle toliko godina, obuvam cipele
natopljene nesanicom,
i pokušavam da te sretnem...
Metež na ulicama. Puno sveta.Ovaj grad je izgubio pamet.
I Nojeva će, danas, da potone
barka...

Ako se i pronađemo, po potopu, negde na dnu,
kod mrkloga Dite,
bićemo tuđi, stari i mrtvi;
oddemonstrirali studentske demonstracije,
odratovali građanske ratove, poniženi i poraženi,
oplakali Bosnu, i Slavoniju, i Mostar, i Kosovo,
i ništa više nije naše, ništa, a ja te ponovo sanjam,
i ove noći, uoči Apokalipse, uoči Preobraženja...
Uzimam za ruku svoju nerođenu kćer,
kopam joj raku,
zaogrćem krhka ramena tvojom kariranom košuljom,
skupljam u pletenicu
kosu boje sena
(miriše na bosiljak, na tamjan, na kajsije),
sedimo u parku, jedemo bonžitu...
Moja nerođena Nina
crta krug
u vazduhu
ubeđuje me: „To je Sunce!“
,,Svetitelji su mrtvi“, kaže,
,,hoću da vidim Drinu,
hoću klavir, hoću...“
Plače. Guram je u raku...
Sumorno neko leto.

,,Prošlost se izmišlja, budućnost prolazi!“,
govorio si, one zime, na Trgu republike,
između nesna i besmisla.
Lakonogi, hitali smo u revoluciju!
Promeniti svet. Ostati svoj. Ne pregaziti ponos.
Na ostacima ostataka podići čardak.
Zanoćiti u Moskvi, jednom.
Mojih raskalašnih osamnaest godina!
A tvoje oči, vučje i dečje,
i tvoja soba...
Oplakali smo Ežena Joneskua.
Ožalili Kobejna. I Milana Mladenovića.
Gorka kafa i sok od višnje.
Rečima zatrpana želja...
Nik Kejv, i „Murder ballads“...
Po čijim si bedrima, po čijim snovima,
izmasturbirao svoju mladost?!
I otkud ovde, noćas, posle toliko godina,
u ovom teškom snu?!
O čemu ćemo ćutati?!

Neobjašnjiva potreba za cigaretom...
Pokidaću, zubima i noktima, očima,
pletiva svih Penelopa!
Ubediću nebo, s proleća, da ne glumi
boju tvojih očiju!
Sad znam: i dve mladosti je malo
da se voli
više od dva oka,
više od dva dlana,
duže od jedne zime... Panta rei!
Marija Vulović