Stihovi za moju dusu

[Nina]

Propovedanje ljubavi - Branko Miljković

Nema mene al’ ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se san u njenoj zahvalnosti
Slično muzici, slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije

 

[vojkkan]

ljubavna, neruda

Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Napisati, na primjer: "Noć je osuta zvijezdama,
I drhte plava nebeska svjetla u daljini."
Ponoćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Volio sam je, a katkada i ona je mene voljela.
U noćima k'o što je ova držah je u svojem naručju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.

Ona me voljela i ja nju sam katkada volio.
A kako i ne bih volio njene velike mirne oči.
Noćas bih mogao napisati veoma tužne stihove.
Misliti da je nemam, osjetiti da sam je izgubio.

Čuti beskrajnu noć, još beskrajniju bez nje
A stih pada na dušu k'o na pašnjak rosa.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla sačuvati.
Noć je osuta zvijezdama, a ona nije uz mene.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja se duša ne može pomiriti s tim da sam je izgubio.
Moj pogled je traži kao da je želi približiti.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.

Ista noć bjelinom ovija ista stabla.
A mi, oni od nekad, više nismo isti.
Više je ne volim, zbilja, a koliko sam je volio.
Moj glas je tražio vjetar da dođe do njena sluha.

Drugome, pripast će drugome, k'o nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno čisto tijelo, njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zbilja, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.

Jer sam je u noćima, k'o što je ova, držao u svom naručju.
Moja se duša ne može pomiriti s tim da sam je izgubio.
Makar ovo bila posljednja bol koju mi zadaje.
A ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.

 

[Nina]

Na dan njenog venčanja

“I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit’o sam ti. I ti reče “Hvala!”…
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep’o rasu?

Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvom licu radost se razliva…
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva…
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
Nek’ mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!”

Velimir Rajić

 

[echinacea]

 

[Nina]

Mladost

Ispod nedogledne visine plave,
ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše
uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,
i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.

Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima
oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,
i pošao ugaženom stazom.
Tešim se da nisam bio prvi,
i time ─ što je tada bio Rat . . .

Dušan Vasiljev

 

[Duki Lu]

Кад си отишла од мене
небо је плакало
птицама које су у тишини нестајале са хоризонта.
Само је остала плава река успомена
која је корачала ћутке крај мене и топлина руку твога загрљаја.
Остао сам сам верујући да ми се то не може десити,
у ствари, вероавао сам у тебе,
у нека осећања која само понекад извиру из срца,
и то баш онда када су најпотребнија,
кад потиру све што није добро и лепо,
кад човек лако уз њих заборавља
и креће сигуран у љубав некоме коме је јако потребан.
Често се будим,
а око мене све је празно,
тишина и тама плешу уз ритам мојих јецаја.
Волео сам де те гледам док спаваш,
док чуваш нашу љубав затворених очију
за још једно срећно сутра.
Уз тебе, она су свитала лако.
И сунце је покушавало да пре мене дође на твоју трепавицу.
Узалуд.
Умео сам бесконачно до твог осмеха
да ходам на прстима
само да те не пробудим.
Волео сам те једнако и кад сам ћутао,
кад си сумњала да мислим на неку другу
и кад сам ти говорио да без тебе не могу
бити срећан.
Лепша си ми била од анђела
за које сам чуо да постоје
и веровао да су они само твоје копије на небу.
А сад се бојим времена које не уме да застане
и које не разуме моје молитве.
Осећам, доћи ће кад најмање будем желео
и узети ми тренутке кад бих теби кренуо поново
и можда другачије
градио мост до твог срца.
А овако, само ме сећања не остављају
и плава река што у даљини траје
и подсећа на тебе
јер нестаје испод неба без птица
у времену које узалуд покушава
да ме отргне од тебе.
(Љубенко Звиздић, Плава река успомена)

 

[Nina]

Posle ljubavi

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao
posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim
olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na
temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.

Nije ovo više završena samo jedna
školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je
gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka
prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok
ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više
nećemo moći setiti.

Miroslav Mika Antić

 

[Nina]

Josip Broz Tito – Nikola Šimić Tonin

Svoju sam dragu
na Dan mladosti
upoznao u Varoši.

Al’ ne lezi vraže
kako se ono kaže
ona se, „loži“ na Tita.

Josip ju je
Broz
zaludio skroz.

Iznad bračnog kreveta
na zidu nam
visi Broz.

Ni ljubav mi se vodit (ne) da
dok nas sa zida
Tito gleda.

 

[Duki Lu]

Kad jutro odluta od kuće
na raskrsnici rastanka,
radja se prošlost.

Reći ću vam, da nikad nisam zalutao
u Taj rastanak,
u Tu prošlost.

Ujedam, u Ovom rastanku od prošlosti
kad se jutro dovlači kući,
a vi očekujete moje reči.

Danas ću vam reći da me je volelo,
odlutalo jutro jedno.

Mita Golić

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[mig-x]

"Како да срце каже све?
И ко да схвати твоје сне?
Зна ли тај у теби шта је драж?
Ако казана мисао је лаж!
Не праскај – изворе не мути,
Већ боље, из њих пиј – и ћути."
Tjutčev

 

[Nina]

NE IZDAJ ME SUZO

Srce me moje teško boli
kad vidim da te drugi
lažno od mene od
moga srca razdvoji.

Nek ti je prosta ova tuga moja,
ovaj bol srca mog,
ova suza razlivena.
Suzo moja strpi se,
jecaj duše i molitva srca mog
nije ljubav milostinja.

Mislio sam da ti imaš samo mene,
a ja iskreno samo tebe,
da mi srce nikad
tuga dotaći neće.
Eh suzo moja , strpi se,
tugo moja ne kidaj me.

Nemoj ljubavi da te molim,
ljubav nije milostinja,
jesi li moja najmilija
moje iskreno sve, il si suza
i gorčina srca moga
ko pelin u duši prosut.

Eh, samo kad bi znala
da moje srce nije stijena.
koliko te volim,
koliko te ima u srcu mome,
koliko te molim,
Tebe za ljubav ugrij me.

Koliko suza prolivenih u noći
prohladnoj, moleć za ljubav,
a ti ljubavi kao da si
zapušila uši, zatvorila oči,
da me ne čuješ i ne vidiš.

Kako te dozivam i molim
a ti ćutiš u tišini,
ne odazivaš se na moj plač
i molitve za ljubav što te
moje srce iskreno zove.
Da se sa tobom ujutro budi,
da sanja sa tobom o ljubavi,
da gledam život sa tobom.

Vreme nek stane,
da sa tobom dišem i
da te volim,
ljubav nek naša plane
zore da dočekujemo sjajom
večnog plamena naše ljubavi
zato te ljubavi molim
da te u životu s ljubavlju pratim.

Moje srce nije stena,
budi moja ljubav iskrena
predivna žena moja
jedna jedina,
suzo moja strpi se,
ti ljubavi moja zagrli me,
VOLIM TE......

Autor - Pera Petar Marin

 

[mig-x]

Ograničen epohom trena, u tebi
Očajan otkidah znoj suze i krv
Nečujni krik užasa ni meni ni sebi
daješ za uspomenu
Tako usamljeno, u tebi
je, jedan drhtaj čežnjom ubijen
Spoznaju žudnjom oblivaš, u tebi
nema tebe

 

[Nina]

VOLIM TE DANAS I SUTRA

Ma ja te volim..
Svakoga dana a ne samo danas,
kada te neke ljubavi slave.
U meni je uvek ljubavi bilo,
a i juče sam osećao to isto...
Volim te i onda kada budem umirao,
volim te stvarno,,dušom čisto.

Biće ljubavi i sutra...
A i danas je,evo neizmerno ima,
biće toga dok budem disao...
A ne samo na SV,Valentina.
Moja je duša,najlepša ruža...
Ja ti je dajem,danas i sutra,
neka ti svi dani,budu Valentini,
neka ti to budu i svaka jutra.

Srećan ti praznik ljubavi...
Slavi ga svakog novog dana,
evo ti mene umesto cveća...
grli me danas,sutra i uvek.
jer sa mnom nećeš biti sama.

Slavko Petrušić

 

[Duki Lu]

Da si me poljubio bar jednom​

Da si me poljubio bar jednom!
Da si me poljubio bar jednom
zašumila bih poput proljetnih voda
od nežnih sjećanja, od besanica
od brižnih sutona, od starih vodenica,
od rasplakanih oluja, od snijevalica,
od poludjelih ptica, od groznica.

Nebo da ranim, zoru da ozarim,
zelenim smijehom vazduh da zapalim:
od zvijezda,
Balbek i Palimru
da sagradim.

Da si me poljubio bar jednom!


Lola Radović

 

[Nina]

TEBI...

Ti si poput mora...
Misteriozan nepredvidiv
i veoma mudar,
i veoma cesto ima te svuda,
Ali ako ti se nepokaze
Postovanje tebi dosledno
sve brises.

Poput morskih talasa.
Nije cudo da slakocom
preuzimas uloge vodze.

TI, imas velicanstven duh!
Prilazis svakom danu
pun novog elana.
Imas jak i samopouzdan um
i ucinices sve
sto treba da zastitis,
svoju srecu
i srecu do kojih ti je stalo.

Nikad neces znati,
da je ovo posveceno
Tebi..

IRINA ZEGARAC.

 

[Nina]

 

[Nina]

HAJDE

Nikad vreme
rane nije lečilo,
samo čini
da ih bez bola dodirujemo.

Hajde da jedrima svilenim
crtamo kartu svojih lutanja,
da šapućemo Jesenjina,
da stihovima sputamo
reku porečku
da ne preplavi obale,
tamo su, naše
ptice, cveće i drago kamenje,
simboli života, mladost
i beskrajno traženje.

Namesto reči,
daću svilen- kožu
sa svoga tela,
da po njoj,
slogovima
tvoga imena...

Ma, ti znaš šta... jer te ima,
da beskrajno lutaš
u najvećoj molitvi ljubavnoj,
dok u grču pritiskaš pero.

Nema otisaka.
Ja, Arijana, princeza pakla
pisaću za oboje.
Izcediću
mastilo iz zenica tvojih,
zgušvaću ti telo Apolona
sa jeftine slike
u Kašmirskoj noći,
... iza Meseca.

Ljubinka Ljupka Dimitrijević

 

[Tea]

* Tražio sam *
Tražio sam snagu ...
i Bog mi je dao poteškoće
koje su me osnažile.
Tražio sam mudrost ...
i Bog mi je dao probleme
koje je trebalo rešiti.
Tražio sam bogatstvo ...
i Bog mi je dao mozak i telo
da mogu raditi.
Tražio sam hrabrost ...
i Bog mi je dao prepreke
koje je trebalo savladati.
Tražio sam ljubav ...
i Bog mi je dao ljude
kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam usluge ...
i Bog mi je dao prilike.
Nisam dobio ništa
od onog šta sam tražio ...
Ali dobio sam sve
što mi je ikad trebalo.
*** Ruska narodna pesma

 

[Nina]

Šta bi dao da si na mom mestu

Šta bi dao da si na mom mestu,
da te mrze a da ti se dive?
Šta bi dao za veliku gestu,
mesto svoga da tvoj život žive?

Šta bi dao da možeš ovako,
dici ruke a puk da te sledi?
Da l` bi i ti u svom srcu plak`o
Kao što se moje srce ledi?

Ti, budi sretan sad što si preko puta
i što nas strašni let nad provalijom deli,
jer ovo je samo mojih pet minuta
a pred tobom stoji zivot celi.

Duško Trifunović

 

[vojkkan]

od onol'kih žetvi osta' šaka raži

od onakve rapsodije, samo šum
od riznice iskrenosti, kusur laži
i nema srce šta da traži tu

prave riječi kao zvijezde padnu same
po svom nikne jogunasti bijeli krin
nekad tražiš poentu na kraju drame
a poentu krije prvi čin

glavna lica, naličje i lice
uspomene i sitnice
jarko pero rajske ptice

sačuvaj me, bože, njene ljubavi
koja žive rane soli
koja kažnjava i boli
izbavi me vječnih sumnji i ljubomore
koje more, dok ne pokore
sačuvaj me, bože, njene ljubavi (njene ljubavi)
onog ludila i strasti
sam se nikad neću spasti
sačuvaj me od ljubavi kojoj kopni sjaj
al' mi u nju ne diraj

đole balašević

 

[Duki Lu]

Свираш
Негде изван мојих руку
Тамо
Где небо је ограђено
Сунчаном терасом
Коралном копреном
Где оргуљаши свирају
У бунаре
Прљаве
У бунаре празне и
Крваве
Међу таласима смарагдним
Жељама прозрачним

Можда
У овом преливу ноћних киша
У овом безнађу бескраја
Не знам где
Али
Свираш негде изван мојих руку.


Раша Ливада

 

[Nina]

Aleksandar Blok – Ti u polja ,bez povratka ode

Bez povratka, ti ode u polja
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pružila k meni oštrice svoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
Tog crnog dana usnama dotaći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
No ja oči otvoriti neću.
Nek me svet ovaj sanjivi smiri,
Da ljubim put obasjan i sreću…

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti – što držiš i kopno i mora
Nežnim dlanom ruke prefinjene!

 

[Nina]

Čekanje

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, — i večno bih ček’o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka…

Milan Rakić