Stihovi za moju dusu

[Duki Lu]

TIŠINA
Ako ikada odeš,

ostavi
vrata duše odškrinuta
da se makar kroz daljinu
ugrijati mogu
kao beskućnik na plamenu svijeće.

Ako ikada odeš,

ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svjetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
stope na snijegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik snalaziti mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
tišinu svemira
da se za smrt pripremiti mogu.

Jovica Letić

 

[Mister]

Ti i ja i ja i ti​

Htjedoh ovdje nekoliko suvislih riječi napisati
Ali srce pero ne pušta ni tinti se približiti
Uzeh tada nekoliko sitnih komadića orahova lista
I ime tvoje na svježe pokošenoj travi ispisah

Rastuži se srce moje u trenu pomutnja nastade
Hoću li zauvijek živjeti ovako teško, a teško jer sam bez tebe

Ili će vrijeme, vječni neprijatelj duše moje
Ipak izbrisati rane što načini ih srce tvoje
Riječi tvoje hoće li izbrisane iz mene biti
Ili sam ipak osuđena na vijeke vjekova zbog tebe patiti

I ti i ja i ja i ti
Od početka smo bili mi
Iako smo tad već znali
Da ljubav nemoguća nigdje ne pali
Nikada se obazirali na to nismo
Ali oduvijek znali jesmo

da…

Tvoja očekivanja od mene i moja od tebe
Bijahu još samo prepreka nova
Koja ne vodi nigdje
Osim do zemlje propalih snova
Tamo i završi priča ljubavna ova
Gdje li si završio ti?! – u nekoj novoj priči ispričaj mi

Barbara Ilijaš Juranić

 

[Nina]

Zakletva – Momir Vasić

Zakleo se poštenjem i čašću,
grobovima slavnijeh predaka
da će radit narodu na korist,
da će biti ponos potomaka.

Zakleo se svetinjom i verom,
zakleo se u majčino mleko,
da će služit zakonu i pravdi,
sve što ima pošteno je steko.

Kad se prenu okupan u znoju,
usnio je u skupštinskoj klupi,
bi mu milo što je samo sanjo,
mogao je infarkt da ga lupi.

Pa se zakle, tajno i u sebi
da se nikad zaklinjati neće,
pred izbore sve što je obećo,
zaboraviće ako bude sreće.

 

[Nina]

“Čekaj me, i ja ću sigurno doći”

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.

Čekaj.
I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće.

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu,
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu."

Konstantin Simonov

 

[echinacea]

 

[Nina]

Nada – Emili Dikinson

Nada je stvorenje s perima,
U duši se krije,
I peva pesmu – ne rečima
I nikad ne zastaje.

A najslađe se pri buri čuje,
I potrebna je sila oluje
Da na tu malenu pticu deluje
Dok bezbroj njih greje.

Slušah je u najledenijem kraju,
I na moru stranome,
No nikad – ni pri crnom očaju
Ne zatraži ni mrvu od mene.

S engleskog prepevao Milan Drašković

 

[Nina]

Tama je padala

Tama je prvo padala kap po kap,
onda je slavina mraka još jače procurila,
najzad je pljusnuo pomrčine slap
i sva su deca legla u krevet i zažmurila.

I evo, sad već sanjaju Mlečni put,
gusarsku lađu i slatke kuće od čokolade.
Noć ih je zavila u topli svoj skut
od Priboja na Limu do Rta dobre nade.

Spavaju već duboko zebra i lav,
semafor sklapa oči, spomenik spava stojeći,
nosi ih rekom san kao splav
ljudi, mogu vam reći da ću i ja prileći.

Vlada Stojiljković

 

[Nina]

Ispod nedogledne visine plave,
ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše
uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,
i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.
Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima
oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,
i pošao ugaženom stazom.

Tešim se da nisam bio prvi,
i time ─ što je tada bio Rat . . .
Dušan Vasiljev

 

[Nina]

Ljubomir Simović: Pesnikova smrt

Kad pesnik umre
smrt skine maglu s njegovih stihova,
gradovi osvanu zaista na nebu,
jedna jabuka puna ptica zaplovi niz oganj.

Kad pesnik umre
zašumi iznad krošnji
zvezda koja obuhvata ceo nebeski svod,
i pesnik više ne čuje lavež ni zvuke roga;
poraženi svetlošću koju ne vide
gonioci se povlače
u bezimen mrak iz koga su i došli.

Kad pesnik umre
smrt mu donosi pravdu
koju mu život uskraćuje.
U gluvo doba, vetar na gumnu odvaja
čist vazduh i svetlost od ostale pleve.
Pesnik, odeven u dronjke svoje kože,
i mrtav gonjen plamenom preko leda,
s ostatkom svoga užeta, i mrtav
iz nekog drugog sveta kroz nas u treći gleda.

Kad pesnik umre
njegove ptice počnu da lete
nad premlaćenim žitom i morem koje cveta.
Ruža zaista jaše na konju,
čovek u more unosi ženu s kojom je ležao,
i doboše, frule i oružje pšenicom zasipa vetar.
I hrastom razvaljen vazduh,
i surovi narod, i mračna polja, i zveri,
gledaju njegov grob kako se diže u svet
progoneći one pred kojima je bežao.

 

[Nina]

Ljubav nema bolje dane

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Duško Trifunović

 

[Nina]

Polje suncokreta – Olivera Sinđelić

Sunčev odsjaj nad zelenim lugom plamti.
Sja šuma. Lagano kruni se dan…
Ovakvu večer jednu davnu pamtim,
i često mi se ona vrati u san…

Prve su zvezde nad borovima cvale,
među smrekama ćutale su vrane,
maćuhica roj tek je počeo da cveta,
u gnezdima svojim gugutke pospale,
alatast hermelin išao je skladom…

Pun mesec nad lugom. Ko da će da plane
zlatilo se polje snenih suncokreta,
nad njima strašilo bdi ko čoban nad stadom,
na šeširu njegovom mali sivi ćuk.
Vetar bruji gorom, u dolini muk…

Starim putem idem, za mnom mokrih šapa
zastajkuje usput crni pulin Čapa,
mirišu jagoda divljih guste vreže,
mesec bele konje u svoje čeze preže.

Latice divlje ruže popadale su po živici,
lasica sjajnooka po košenoj livadi šeta,
svetla zvezdana noć na slab lov joj sluti
svetiljke svoje popalili oko stogova svici…
Ćuk tamni lug motri. Staro strašilo ćuti,
zaspalo je zadnjim snom večeras polje suncokreta…

 

[Nina]

Sonet za Elen – Milan Drašković

Među zidovima si slušajući o sebi,
načeti su porazom izgladneli osmesi,
svojim nesavršenstvom zaboravljeni gresi,
oivičena kožom ne znaš ništa o sebi.

Izmišlja rituale tvoja žeđ i nevinost,
neostarelo telo menjajući sudbine,
uzalud je pripovest trudne su heroine,
trenutno pristignu sni pretvoreni u milost.

Lament tvojoj ličnosti za čedno utočište,
pred novim ogledalom izgledno konačište,
telesne utopije naslov i tvoje ime.

Posvećena prošlosti, sva neprikosnovena,
sred otrovne večnosti i ovekovečena,
maloletni heroji da znaju tvoje ime.

 

[Suzie Q.]

PESMA

Kaži mi, kad bih te jednog dana zgrabio
i stopala ti poljubio,
ne bi li, posle toga, malo hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

Nikita Stanesku

 

[Mister]

Pjesma​

Ponekad samo slegnem ramena
i ponovo dajem kao Amazonske kiše
dali je odlazak pitanje vremena?
pa tko najdulje ostane, dobije najviše?

Želio bih da čuješ sve moje riječi.
da budemo jedno dokle god vrijeme seže
al iskustvo se teško zaboravom liječi
teško se ruka za ruku veže.

I što će s našim rukama biti
izvan je mojih ruku,
ljubav i ruke moje su niti
na vjetrometini svemira dok srca nam tuku.

Pa i sada u kroniku sudbine
zbrajaju se sati.
a toliko toga želim ti dati.

Joško Matić

 

[Nina]

Ograda na kraju Beograda – Milovan Danojlić

Na samom kraju Beograda
Uzdiže se stara ograda,
Zasuta asfaltom očvrslom lavom
A s druge strane obrasla travom.
Za ogradom, u zreloj tuzi,
Šumore žuti kukuruzi.

Ti kukuruzi u predgrađu
S vetrom se, u ponoć, nasamo nađu,
Javi se, u septembru, njiva cela
Hukom dalekih, pustih sela.
Taj ćuv nas podseti, neveselo,
Na detinjstvo, na rodno selo.

Hukne: njiva se naroguši,
I blesnu stare zvezde u duši.
Stojimo pokraj sivoga plota,
Na granici između dva života.

Sa ove strane ograde: grad.
a one: Srbija i mesec mlad
Sa ove: tramvaj, i dva kioska.
Sa one: tišina, crna, seoska.
Levo: blistaju Terazije.
Desno: mrak sve do Male Azije.

Ovde: noć, topla i kratka.
Tamo: godine bez povratka.
Oj, Beograde, Beograde,
Tužno je stati kraj te ograde.
I čuti to što u večnoj tuzi
Šuškaju zreli kukuruzi.

 

[Nina]

Lavirint – Vesna Prugić Mileusnić

Kroz prozor duše, vidim daleke horizonte
tugom natopljene radosti mirisne i davne.
Sanjam o osmehu, o pesmi slobode
u zdanju bola i radosti,
pogled se gubi i vraća.

Duša putuje kroz mračne hodnike,
koraci preteški, srce kamenom obavijeno.
U središtu, ispod svega, sjajna iskra,
rasvetljujući tamu, pali oči bezvoljne.

Za trenutak zastanem, pa krenem dalje.
Srce oslobođeno okova u carstvu ovom,
gde svaka staza sečena je dugim trnjem.
U betonu izliveno ime moje.

Pronalazim smer i vodiča pouzdanog.
Kroz lavirint misli, ideje lutaju bez stanke.
Sanjanja lete iznad obzora dosežući nebesa,
oči tragaju za zrakom radosti i smeha.
Čujem očev glas, melodiju nežnog zvuka.

 

[Duki Lu]

Неки глас, мирис неки и једна лепа звезда не могу,
ноћас, да дигну из моје дубине све што је било.
Ово мора да су ми попуцали сви конци, лепи
конци, танани, што везаху мене за моје Јуче.
Не држе конци. У дубини својој осећам тегобу
мртвог Лане и жалост заборава.
Од свих ружних ноћи, ово ми дође ноћ, кад
заборавих значење свега.
Па ипак мутно слутим, да све то има драге и тужне
везе са оним, што је потонуло.

Иво Андрић

 

[Nina]

Vito Nikolić – Umesto molitve za daleku

Ponekad, davno, setim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pesme
Što se slučajno zapevuši.


Gde li si noćas, ti daleka,
Da li si negde svila dom,
Ili još uvek, ko nekad,
Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog,
Onog iz tvojih snova vrelih,
Koga si tražila uzaludno
I one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,
On ipak jednom mora doći
Iz tvojih lepih snova, draga,
U tvoje nimalo lepe noći.

Kao što dođu ove pesme
Iz divnih šuma nepoznatih
Pravo u naše ružne nesne,
U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako setim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pesme
Što se slučajno zapevuši

 

[Mister]

Kao topli maj


Kao topli maj, moje srce sad je,
otkad, druže, na moj prag
sreća stala je.

I više ne znam ni sam
kojim imenom da zovem je,
da l’ je i meni sudba dala
da se srećom ogrejem.


Dugo sam mislio o njoj
i čekao da mi dođe.
sada sam sasvim blizu tu
i ne dam da mi prođe.

Kao topli maj, moje srce sad je,
otkad, druže, na moj prag,
sreća stala ja.

I misli moje sve
sada tužne više nisu,
u oku opet blista sjaj,
naš’o sam novu ljubav ja.

Bukovski

 

[Nina]

Ljubavi

Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete,
mreža vetra sa svojim jenovitim mestima,
rat sa svojim cokulama krvavim,
ili dan i noć klasa.

Kuda prođosmo, otoci, mostovi ili zastave,
violine prolazne jeseni izbodene,
radost je ponavljala usne kaleža,
bol nas je zaustavljala svojom lekcijom plača.

U svim republikama razvijao je vetar
svoju neporočnu zastavu, svoju ledenu kosu
i zatim se vratio cvet svome cvetanju.

Ali jesen u nama nikada nije ovapnela.
U našoj domovini stalnoj nicala je i rasla
ljubav sa svim zakonima rose.

Pablo Neruda

 

[Nina]

Pepeo – Bakira Mavrić

Moja duša se ponovo rađa,
Tvoja je krivica što sam u plamenu,
Nakon milion svađa,
Kao da je sve nestalo,
Kao da su se duboki osećaji u meni ugasili.

Moja nevolja je tvoj večni mrak,
Možda nisi čuo i nećeš hteti,
Zbog tebe, moja ramena puna tereta,
Ali ne odustajem, jer nije sve gotovo.

Nisam ti bila posebna, niti tako nešto,
Ali pored tebe sam se uvek tako osećala,
Tako se osećam, iako ti je sada
Misao o meni tako čudna, već postala gadna,
Nismo bili za lepa vremena,
Što vetar sa sobom nikad ne odnosi.

Setićeš se i ti toga, ali biće prekasno,
Kasno je, zar će sve ostati samo pepeo,
Otišao si, jer nisi hteo da se boriš,
Ali nikada nisam želela da odustanem,
Zar sve što gori treba da postane pepeo,
Zar moraš postati pepeo pre nego što izgoriš?

 

[Nina]

Na dan njenog venčanja

“I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit’o sam ti. I ti reče “Hvala!”…
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep’o rasu?

Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvom licu radost se razliva…
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva…
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
Nek’ mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!”

Velimir Rajić

 

[Nina]

Dar – Maja Angelina

Pokloni mi nešto,
zamolila sam,
da se setim kako je divno biti tebi neko.

Pokloni mi nešto
da mogu da idem kroz život dalje,
da koraci ne budu mi teški
kada me uspomene zabole,
kada na ulicama te sretnem
i iz daljine osmeh ti uzvratim.

Nešto da imam za čega da se uhvatim
kada tvoje ime me slomi,
kada noći su duge i taman je ambis,
kada daleko odem i nestanem bez reči.

Pokloni mi svoje nešto
što će da me vrati u one dane,
i jutra poprskana prvim zracima sunca,
stare mirise i ulice,
stare zagrljaje.

Da te se setim kada trn baštenske ruže ubode
i ruku na srce stavim,
kada zaklopim oči i tiho se molim,
kada suza se skotrlja niz obraz
i počine na usnama
u molitvi izgovarajući ime tvoje.

Želela bih nešto što će da me podseti
na mirise cveća što se još
nije otvorilo ka suncu,
na boju Dunava u januaru.

Pokloni mi nešto,
zamolila sam,
što ću moći da ponesem sa sobom
kada bez glasa odem,
nešto što ću moći da stavim pod jastuk
kada nedostajanje me slomi,
neki deo tebe.

Možeš li mi dati samo delić svoje duše,
da mi budeš blizu
dok te tražim kad sama koračam
i udoline su velike i prazne
i planine najednom tako ogolele.

Da mi vrati smešak
kada svaka duša na svetu zaspi
dok gledam u senke sutona i gluve sate brojim.
Kada ogole sve ravnice
i vazduh postane sumoran i težak.

Pokloni mi nešto da si mi blizu,
kada sama se osetim i bez prijatelja,
kada utone svaka misao u prazno
i svaki oblak postane siv i preteći.

Da te osetim kako tiho dišeš
i da se radujem kada vidim iskru očiju tvojih
na visokom svodu iznad mene,
kao zvezdu što me pozdravlja tužno i meko.

Pokloni mi nešto svoje
rekoh tužno,
jer ti ćeš otići,
a ja ću te željna ostati zauvek.

 

[Nina]

Gejzir suza – Vesna Prugić Mileusnić

Dodajem reči životu kao boje platnu
stvaram svoju priču koja seže do pukotina srca.
U zagrljajima pronalazim snagu,
da se izdignem iz pepela i ponovno zasijam.

Lovim reči, kao leptirice u poljima mašte,
u plesu stihova, suptilnih i vatrenih.
Suočavam se s nedostajanjem,
dok srce kroz misli žudno putuje.

Zov duše je melodija koja me vodi,
Kroz vrtlog emocija, kroz sve što sam bila.
Rasplamsava vatru koja gori u mom biću
u njenom zovu čujem melodiju slobode.

Tihi šapat neba, deo mene u svima,
trzaj ljudskog bića koje se budi,
u potrazi za onim što izneverena nada spreči.

Gejzir suza u očima dubokim,
kao slana kiša koja hrani moju dušu,
pretvara bol u pesmu iskrenu.

Ranu kao broš na grudima svojim nosim,
ponosno pokazujući da izdržala sam
sve bure i oluje.

 

[Nina]

Tajna

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama. . .
I pojmih, kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetlom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su, pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje
Poljem kroz naše svetle klasove,
Kraj puta k meni atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.

Jovan Dučić