Stihovi za moju dusu

[Nina]

Konstantin Kavafi – Itaka

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:

sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

(Konstantin Kavafis 1863-1933)
Prevod: Ksenija Maricki Gađanski

 

[Nina]

Pesma Ženi
Jovan Dučić

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumi; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

 

[Nina]

Gejzir suza – Vesna Prugić Mileusnić

Dodajem reči životu kao boje platnu
stvaram svoju priču koja seže do pukotina srca.
U zagrljajima pronalazim snagu,
da se izdignem iz pepela i ponovno zasijam.
Lovim reči, kao leptirice u poljima mašte,
u plesu stihova, suptilnih i vatrenih.
Suočavam se s nedostajanjem,
dok srce kroz misli žudno putuje.

Zov duše je melodija koja me vodi,
Kroz vrtlog emocija, kroz sve što sam bila.
Rasplamsava vatru koja gori u mom biću
u njenom zovu čujem melodiju slobode.
Tihi šapat neba, deo mene u svima,
trzaj ljudskog bića koje se budi,
u potrazi za onim što izneverena nada spreči.

Gejzir suza u očima dubokim,
kao slana kiša koja hrani moju dušu,
pretvara bol u pesmu iskrenu.
Ranu kao broš na grudima svojim nosim,
ponosno pokazujući da izdržala sam
sve bure i oluje.

 

[Nina]

Indigo ljudi
Čarls Bukovski

Indigo ljudi ulaze
i izlaze iz zgrada
čitaju iste novine
gledaju isti program
spavaju u isto vreme
jedu istu hranu
sa indigo decom
u indigo stanovima
sa indigo novim godinama
i rođendanima i životima
i smrću.

 

[Nina]

U Životu što mi poče bajkom
Dobrica Erić

U životu što mi poče bajkom
prvo sam se rukovao s majkom.
Onda sam se sav okićen zlatom
rukovao sa rođenim bratom.
Zatim sam se rukovao s ocem
i s rumenim suncem nad seocem.

Potom sam se u odelu finom,
rukovao sa stricem i strinom.
Tek kad sam se pred školskom torbicom
rukovao sa jednom Zoricom
Shvatio sam šta njen stisak znači
i to oko što mi srećom zrači.

Rukovanje još i sada traje
uz usklike i uz uzdisaje.

 

[Nina]

Zlatne suze
Duško Ttrifunović

Da nije mene bilo
da nisam bio jak
ko bi sa duše tvoje
sklonio večiti mrak

Da nije tebe bilo
na teškom putu mom
ja nikad pevao ne bih
jer ne bih imao kom

I kada sam sam padao
ja sam se nadao
postoje sigurna vrata
pevao plakao
gasio pakao
suzama svojim od zlata.

 

[Nina]

Gavran u smrznutoj šumi – Dara Gajić

Zima je snegom planinu pokrila,
neka odmori i neka se naspava,
belu je svoju torbu otvorila
prepunu prediva bela i plava…

Od njega hiljade pahulja je istkala,
i svuda prosula ko što je i red,
ostavila tragove svojih stopala
kraj potoka koga je sakrio led.

Vidim tamo je neko nekog čekao,
crni vran mi šapnu o tom
i reče: Ne boj se ničeg i nikog
Bog čuva tebe i tvoj rodni dom.

Čim otvoriš oči ti se prekrsti
i krstom zakrsti svoj rođeni prag,
poljubi svoj krstić, nek beže nekrsti,
svaka će zver pokazati svoj trag.

U februaru će proviriti kroz sneg
poneki mladi kukurek žut,
ne boj se Bog je postavio odavno
dobre ljude na tvoj trnovit put.

– Hvala ti gavrane dušo divna – rekoh
i suze ja ne mogoh skriti…
– Ne plači – reče mi dobra ptica,
nekad sam i ja bio ko i ti…

 

[Nina]

Nikola – Olivera Sinđelić

Nikola ima oči tamne kao noć, crne,
u njima svetlucaju meni daleke zvezde,
u njima se divlje gugutke po lugovima gnezde…
Takve oči imaju samo srne…

Nikola ima osmeh plah i težak
nalik na hladni oktobarski vetar
što pogledom krunice jesenjih ruža reže,
pred očima tim svici svetiljke svoje gase,
a leptiri i mali cvrčci se sakrivaju u čestar
među kupina šumskih crnih divlje vreže…

Nikola ima pogled kojim zaledi trenutak
kao knez Mraz u jeku najjače zime
i reči svoje štedro i oprezno pred nama sipa
kao vreme po obali kad ređa oblutak po oblutak,
kao na mokre maslačke kad pada zlatni prah sa lipa…
I ko zna zašto, nikako da mi zapamti ime…

 

[Nina]

Zagrli me -Ana Milivojević

Zagrli me i ćuti,
Neka nas vetar nosi..
Osmeh mi je na licu i cveće u kosi.
Zagrli me i ćuti neka nas april vodi,
Osećam se ko ludak na slobodi.
Miris tvog parfema i zvezda roj,
Obećaj mi da ćeš uvek biti moj.

I želim zauvek a bojim se,
Želim zauvek a lomim se.
Volim te aprilu i posle svega.
Zar nećeš biti uvek tu kad treba?

Rekao si da je sve prolazno…
Možda si bio u pravu čudna je to ljubav bila.
O pusta željo, pusta a opet mila.
Ali ja sam ostala ista…

Ne plačem, osmeh mi blista.
Samo su mi ponekad teške aprilske noći,
Ali i to će proći.

Sada o aprilu pišem,
Razmišljam i uzdišem.
Sve moje priče na tebe liče,
I sve moje pesme deo su tebe..
Ne ne kajem se ni malo,
Duši je do tebe stalo.

 

[Nina]

Konstantin Kavafis – UVEČE

Ionako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.

Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo.

I izašao sam na balkon setno -
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

 

[Nina]

Stefan Malarme – STREPNJA

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalovošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grud'ma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vređa nijedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.

 

[Nina]

Žeđ
Ivo Andrić

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O, srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i lepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Ali mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

 

[Nina]

Pesma Ženi
Jovan Dučić

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumi; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

 

[Mister]

Znesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zamaglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!
Šarl Bodler

 

[Nina]

Drhtaj – Maja Angelina

Kada me zagrliš,
kao da ceo svet zadrhti.
Kao da su sve tuge
koje su me na kolenima držale
na ivici ponora nestale.
Tako u radosti bih igrala,
kao kakav ludi stvor što je dugo bio gonjen
ognjem paklenim.

Svi urlici samoće
i strašan metež
nestane,
i takvo me čudo obuzme
da zaboravim na sve drugo.
Zakovitlani oblaci na um se obruše
kao plamene strele
i kao da sam uhvaćena
između brda i nebesa,
čvrsto pokušavam da stojim
dok se ravnica trese i puca.

Svetlost ponovo iz tihe duše izbi
kao da me povučeš sa ivica ambisa
mekim prstima šaputajući nežne reči
što se slivaju na moje srce
i tu se večno smeste i žive u meni.
Krv mi više ne teče hladno
i mrtve oči svetlost i radost ispuni.
I najednom ni noći više nisu tako strašne
niti njihove seni,
i mesec je ponovo brbljiv i sjajan
i zvezde kružeće po nebu igraju.

Vazduh je sladak
slatkoća me njegova od mirisa tvog pleni,
i vraća me u život kao posle duge strepnje.
Ruke iznurene sada u zagrljaj hitaju,
kao da ako minut zakasne,
kraj sveta će ponovo doći.
Odjednom nisam više lutalica,
koja večito hodi savijenim putevima,
koraci mi imaju cilja.
Sunce mi peva u ušima
o svojoj prvoj rođenoj zori.
Boje dobiju oblike
i radosti mi šapuću
kao mali izaslanici tvoje duše
i kažu:
Dobrodošla

Dug je taj drhtaj jer svetlost više nije siva,
sada kao da me za ruku vodiš.
Zaborav mi obuzme biće
i kao da više nije važno
koliko dugo je trajala tmina
ni kako je dosegla punu snagu,
kako je postajala sve dublja.
Oči mi sjaje kao zlato
iskovane od žive vatre
i sve u meni ponovo oživi.

Osetiš li radost moju,
dok stojiš na korak od mene?
Vidiš li kako se kule straha ruše i tonu,
kako talas tvog prisustva sve sa sobom nosi?
Pogledaj me na trenutak u svom likovanju i reci,
drago li ti je srcu kako drhtim kada te vidim?

 

[Nina]

Ljubavno prostranstvo
Duško Ttrifunović

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom
Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

 

[Nina]

Pristao sam da budem šta god želi.
Duško Trifunović

Pristao sam da budem šta god želi,
Evo prodajem dušu đavolu.
A ja ću ostati samo crna tačka
Posle ove utakmice kada me slome,
Kad me mirno slome.
Pristao sam da budem šta god želi.

Mislio sam da se boje zveri
Ove vatre koje prate moj trag.
To sam i mislio.
I sada ga nosim onako kako mi je skrojeno,
Ništa se neće zvati po meni.
Ništa se neće zvati po meni.

Prestao sam da brojim svoje greške.
Nemam kome da se vratim kući.
— Nemam nikog...
Dok pevam, postojim,
Prijatelji prošli, prijatelji budućnost,
Prijatelji iz prošlosti...
Pamti me po mojim pesmama.

pevao: Željko Bebek

 

[Nina]

Glavni junak jedne knjige
Duško Ttrifunović

Glavni junak jedne knjige
došao mi da se žali.
Divno beše glavnim biti
dok me nisu pročitali.

Svetu je svega dosta
ničeg željan nije
osim glavnih junaka.

Saznali su moje mane
moje tajne moje tuge.
Pokidali neke strane
i pošli da traže druge,
zatim pošli da traže druge

Svetu je sveg sveg svega dosta
on čeka svog gosta
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka.

 

[Nina]

Mir i tišina – Željko Perović

Istrošen od kratkih koraka,
Posrćem i tražim
Klupu u parku,
Drhtno telu da ozdravim
I odbeglu snagu ponovo vratim.

A jesen hladnim
I zubatim vetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

U meni sve zamrlo,
Hladilo lice okovalo,
A pogled kao da noge ima,
Stidan od sretanja u stranu beži,
Da me neko ne prepozna
Da me ne teši.

A jesen hladnim
I zubatim vetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

Nekad sam u prolazu
Baš na ovom mestu,
Krajičkom oka, stidno
U bele kose gledao
I šešire do pola glave upale
Što bradom i rukom drhtnim
Štap čuvaju.

A jesen hladnim
I zubatim vetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

Evo i vreme je promjenilo boje,
Na granama lišće požutilo
Kao slike iz prošlosti moje.
Ili se nebo nije umilo,
Ili su krive naočare suzne.

A jesen hladnim
I zubatim vetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

O, moje pamtilo očajno
Da li sam vrata zaključao,
Ili se hladna vetrina uselila
Umesto mene utoplila.
Mir i Tišina.

 

[Nina]

Dostojevski

Uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.
A štа dа su strijeljаli Dostojevskog
prije nego što je nаpisаo sve to?

Pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.
Postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.

Ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smještаo me
nа bolje mjesto.

Čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svijetu.

Dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
dijeleći smrаdni mrаk
sа mojom brаćom.

Čarls Bukovski

 

[Nina]

Srce je čudna zver.
Duško Trifunović

Da nisam bolji i jači
Ne bi znao ništa o meni.
Ali znao sam šta to znači.
A šta voli takva žena?

Sve što dirne u srce
Mora da ima stare arome.
Sa nekoliko novih manira
Jer svet je stvoren u tvom stilu.

Srce je čudna stara zver
I uvek mu je na umu
kako dobiti svog gospodara
Zavodi u mračnu šumu.

Da nisam bolji,
Da nisam jači.
Da nisam bio...

Jer vešto spajam staro i novo
Kao mađioničar iz šešira
Za tvoje lovorov list

 

[Nina]

Njoj – Milan Drašković

Malstremski vrtlog mog si logosa,
Arijadnina nit do kule svetilje,
Roksana si Erosovih čednih snova,
Ihtiandrova čežnja za sirenom.

Janus nas blago gleda u ogledalu,
Afrodita te obliva Neptunovom penom,
Nemezis neće nemilostiva biti
Ikar će svoja sačuvati krila.

 

[Mister]

Ne brini, sve moje bivše je bivše.
Kad žmurim, gledam u našu budućnost.
Ako mi se tada otrgne suza,
to nije žal za prošlim vremenom,
već za tobom u prošlom vremenu
u kom te nije bilo
da mi predložiš nešto što bi od mene načinilo,
ako ne boljeg, sigurno srećnijeg čoveka.

Goran Tadić

 

[Nina]

Zlatne suze
Duško Trifunović

Da nije mene bilo
da nisam bio jak
ko bi sa duše tvoje
sklonio večiti mrak

Da nije tebe bilo
na teškom putu mom
ja nikad pevao ne bih
jer ne bih imao kom

I kada sam sam padao
ja sam se nadao
postoje sigurna vrata
pevao plakao
gasio pakao
suzama svojim od zlata.

 

[Nina]

Vrbe na reci – Olivera Sinđelić

Na hladnom jesenjem zraku treperi mlado hrašće
i skupljaju se vrane pod stare krošnje guste,
slutim još pre mraka velika kiša pašće
na šume, lugove, njive i zelene livade puste.

Na pragu smo stari pas i ja.
Gugutke se pod strehom gnezde,
čekamo da suton padne, da pojave se prve zvezde.
svitaca u jesen nema, mračan je divlji čestar,
poslednje zrake sunca u nepovrat raznosi vetar.

Vraćaju se golubi kući, sleću na krovne grede,
sove sa tavana odleću kroz stare smreke blede.
Osim nas nigde nikog. Jesen utehu ne šalje,
a vreme teče i teče, moramo živeti dalje.

Kroz staru smrekovu šumu i krošnje stare jove
javlja se nepoznat ćuk, na večernju molitvu zove,
mesec sja vrh belog bora, sjaji se ko svetionik,
i zlatnu svetlost baca na stare crkve zvonik.

Ko smaragd jedna zvezda na tamnom nebu sija, daleka gora zvoni potmulom olujnom jekom,
na pragu već dugo sedimo moj crni pulin i ja, gledamo zelene vrbe usnule nad mirnom rekom.