Stihovi za moju dusu

[Nina]

Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka. Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja - telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Vladimir Majakovski

 

[Nina]

Kad budeš došla u moje godine,
razumećeš da sam te, nekada davno,
razumeo bolje no što sada razumeš sebe,
razumećeš tadašnju sebe i sadašnjeg mene,
razumećeš ljubav, razumećeš život
i pored toga što ti se čini
da za tebe nemaju razumevanje.

Nikakve koristi, naravno, od toga nećeš imati,
ali barem ćeš se sa mnom konačno pomiriti,
pa će ti smešak ukrasiti zborano lepo lice.

Poželećeš da ljubim te bore,
da šapućem ovo što urlam, a ne želiš da čuješ
i da se zakunem da nisam u međuvremenu umro,
popićeš u to ime i pola prosuti,
da se i za moju dušu, gde god da je, nađe.

Kad budeš došla u moje godine,
poželećeš, mada će želja ostati malo,
da obiđeš mesta koja će i tada ličiti na nas
i da se pokloniš duhu
onoga što nas je, na kratko, činilo živim.

Drugim ćeš, jednako prelepim, očima
gledati ovo što sada ne vidiš,
biće ti žao što te više ne golicam,
ali ćeš biti ponosna
što si živi spomenik moje ljubavi,
pa ćeš, barem zbog nje,
spokojno i dostojanstveno
dočekati kraj...

Goran Tadić

 

[Nina]

 

[Nina]

Uberi dan, jer taj dan si ti - Fernando Pesoa

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu -
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.

 

[Nina]

REJMOND KARVER - "GDE SU ONI ŽIVELI"

Gde god da je išao tog dana, hodao je
svojom sopstvenom prošlošću. Probijao se koz hrpe
sećanja. Gledao kroz prozore
koji mu više nisu pripadali.
Kao ni beda, ni sitniš.
U tim danima kad su živeli po svojoj volji,
predodređeni da budu nepobedivi.
Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ni
za najduže vreme.

U sobi motela
te noći, u ranim jutarnjim satima,
raskrilio je zavesu. Video oblake
nagomilane oko meseca. Prignuo se
staklu. Hladan vazduh je
prolazio, stavio je ruku na srce.

Voleo sam te, mislio je.
Voleo te dobro.
Pre nego što te više nisam voleo.

 

[Nina]

VELIKE VATRE

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Ko zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase

Duško Trifunović

 

[Nina]

Prolećna pesma

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni

Desanka Maksimović

 

[Mister]

Jednoj prolaznici​

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini,
veličanstvo bola.
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
pridizaše, njihaše skutove svoje.
Hitra, otmena,
s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napijah u grču osobenjaka
njenim okom,
olovnim nebom olujnog znaka
što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja…a zatim noć!
Trenutna prelesti,
s čijeg pogleda na mah
novim životom dišem?
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko!
Prekasno!
Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću,
ne znam kuda si nestala,
ti koju koju sam mogao voleti,
ti što si to znala!“

Šarl Bodler

 

[Nina]

UVEČE

I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.

Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo.

I izašao sam na balkon setno
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

Konstantin Kavafi

 

[Nina]

Laza Kostić

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu
nemoći
od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila
mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

Branko Miljković

 

[Nina]

Gardista i tri pitanja

Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi,
a perjanica bela da mi leprša visoko.
Da imam brčiće smeđe i vrlo male,
pa kad bi zorom sve zavese popadale,
i poklonili se ravno zlatni elebardi,
kad prođe, da na mene stane kraljičino oko.

Da me zapita meko, kao kad bi leptir šuško:
što si uvek tužan?
Smešeći se, počast bih šinuo
i tiho reko: jer sam muško.

Posle da je godina tuda nema.
Jedno veče da, iznenada, opet tuda lovi,
i zvezdana, majska, noc da mi je na trudi,
rujnu od žudi, baci, svu bledu od žudi.
da zasuzi, zagrli, rukama obema,
gola kao potok, sa bedrima kao labudovi,

Da me zapita meko, kao kad bi leptir šuško:
Što si uvek tužan?
Ja bih mačem počast šinuo
i tiho reko: jer sam muško.

Jedne lepe, jesenje zore rujne,
da me na izdanku nađe, pod kikotom truba.
Nežna kao bela ruža, čista kao rosa,
da dotrči, zadihana, vrela, bosa,
suzna zbog zore, jesenje, blage, nečujne.
Ja bih se digo, i, kad bi ko leprš golubova,
viknula i zaplakala, ko kad bi leptir šuško:

Reci zbogom zori,
Ja bih počast šinuo i tiho teko:
Tužno je biti muško.

Miloš Crnjanski

 

[Nina]

Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
„Što te nema, što te nema?“

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
„Što te nema, što te nema?“

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
„Što te nema, što te nema?“

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
„Što te nema, što te nema“…

Aleksa Šantić

 

[Nina]

ITAKA
Konstantin Kavafi (1863-1933)

Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put
svitanja ljetnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulazit u luke prvi put viđene.

Pred feničkim zastani tezgama
i snabdij se finim stvarčicama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.

Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.
I na umu uvijek Itaku zadrži.

Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.
A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već što Itake znače.

 

[Moje ime je Đurđija.]

Spojler

Negde naša sreća spava
možda čak i ljubav prava
zato ruke pruži meni
i pođimo zagrljeni

Hajde, vodi me odavde
negde gde su noći mlade
gde za nas još ima nade
vodi me odavde
Hajde, vodi me odavde
negde gde su noći mlade
gde za nas još ima pravde
vodi me odavde

Negde kiša sreće pada
negde izvan ovog grada
zato ruke pruži meni
i pođimo zagrljeni

(Hajde, vodi me odavde..)

 

[gost 444588]

 

[Mister]

Možda se vratim​

Možda me sad vidiš po posljednji put
upamti dobro svaku boru na mom licu,
sve su to uspomene na vrijeme
koje sam protraćio živeći između dva sna.

Jedan sam sanjao o sreći,
o životu kakav bih mogao imati pored tebe,
o jutrima u kojima me pospanim očima
gledaš dok ti donosim kafu,
o danima u kojima mi se krv u žilama
ledila od straha da ću se probuditi.

Drugi sam pak sanjao sam,
tražeći put kojim si otišla bez uspjeha
pokušavajući da te stignem, u agoniji
ljubeći stotine žena tražeći ukus tvojih
usana na njihovim.

Možda se i vratim, kad se konačno
umorim od svega,
da samo spustim glavu u tvoje krilo
i tu zaspem zauvijek.

Bojan Ždrale

 

[Tea]

Moje srce je pero u Tvojim rukama
I do Tebe je da me ispišeš sretnog ili tužnog.
Vidim samo ono što Ti otkrivaš
I živim samo onako kako Ti kažeš.
Sva moja osjećanja imaju boju
Kojom Ti želiš da ih bojiš.
Od početka do kraja
Niko osim Tebe.
Molim Te, učini moju budućnost
Boljom od moje prošlosti.
- Rumi

 

[Moje ime je Đurđija.]

https://i.pinimg.com/564x/ff/69/ca/ff69ca6401d45e92fc7984919ad2ff89.jpg

 

[Nina]

Zašlo je Sunce – Federiko Garsija Lorka

Sunce je zašlo. Drveće
razmišlja kao kipovi.
Žito je već požnjeveno.
Oh, tugo nepokretnih
dolapa!

Seljačko pseto htelo bi da pojede
Večernjaču
i laje na nju.
Sija njeno polje
kao velika jabuka.

Komarci, pegazi rose,
lete u mirnom vazduhu.
Ogromna Penelopa svetlosti
tka mirnu noć.

Kćeri moje, spavajte, jer eto vuka,
ovce bleje.
Je li već stigla jesen, drugarice?
Pita jedan uveli cvet.

Doći će pastiri sa svojim gnezdima
u daleku planinu!
Na vratima starog hana
igraće se devojčice.

I biće ljubavnih pesama
koje i kuće
već znaju naizust.

 

[Nina]

" Septembar
sav u znaku jeseni i leta
sve što je bilo više nije.
Rano je
da nas obuzme seta
a kasno za sve iluzije.."

Duško Trifunović

 

[Nina]

 

[Nina]

Polje - Federiko Garsija Lorka

Nebo je pepeljasto.
Drveće belo.

Ugalj crn.
Strnjike su sagorele.

Na rani sutona
osušena krv.

Bezbrojna hartija brega
izgužvana.

Prašina puta
skrila se u ponore.

Izvori su mutni,
baruštine mirne.

Kroz sivo rumenilo zvoni
medenica stada.

Materinski je dolap
završio svoju molitvu.

Nebo je pepeljasto.
Drveće belo.

 

[Nina]

Bolesnik – Antun Branko Šimić

Moje je telo bolesno
i žudi tihu jednu bolnicu
Bolnica bez šuma i bez grada
u praznom bledom danu
Bledi dan je odsev bleda neba
U mrtvom vrtu zimsko sunce šeta

Mi tihi samostanci bez Boga
u našim belim pustim sobama
zaboravljamo život
snevamo
duge tužne blede prazne naše dane

O okna naša udare pokadšto
krik ples i radost života iz grada
– O grad!
O nemir nemoć naših srca!
O mi smo davno izišli iz života
i mi smo samo svoji spomeni!
U smrt se samo vrata naše kuće otvaraju
Za rub se zemlje nebo ruši

Veče
– O veče noći naše devojke!
Ko ljubi sada naše devojke? –
Mi potonemo u crn ponor snova
i snevamo da svi smo davno pomrli

Već bezbroj leta ležimo
Preko nas
u trku idu neba oblaci
Preko nas
u večnost se bez konca dani noći ruše

 

[Nina]

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.

Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.

Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.

Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

Lorca

 

[Nina]

Tagore -Čeznem Da Ti Kažem
Gradinar 41.

Čeznem da ti kažem
najdublje reči koje ti imam reći
Ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi
i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznam da ti kažem
najvernije reči koje ti imam reći
Ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim
najdragocenije reči što imam za te.
Ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena
i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe
Ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek
Ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež.