Stihovi za moju dusu

Не могу сад да ти кажем
Кад ме не буде више
Гонио и витлао ветар
И кад се претвори најзад у шапат –
Можда ћу, једном, рећи.
Кад ружин одсјај на сунцу
Клоне у измаглицу
И када ружа буде само минула румен
Кад лице које волим одлута,
Када капија последњи пут забруји,
Када више не вреди
Махнути и рећи до виђења –
Можда ћу, једном, да ти кажем.
Од тебе лепшу не упознах:
Ловио сам те и иза твојих мисли,
сагињао сам се под ветром
и испод ружа тражећи те.
Од тебе узвишенију
никада наћи нећу.

Carl Sandberg
 
Gledam te
Ti me ne vidiš
Izmedu nas je slepo sunce

Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut

Zoveš me
Ja te ne čujem
Izmedu nas je gluhi vazduh

Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh

Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen

Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila

Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči

Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane

Samo u snu
Istim predelom hodamo

--------------Vasko Popa
 
Smisao reci meri se
veštinom prećutkivanja
lepotom neizgovorenog .

Suština kazivanja samo je Tišina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava večnost
samo veličina prolaznosti .

Da li je važnije kako To reći ili kako prećutati ?!
Uvek smo samo ono što nam nedostaje
ali
moze li išta tako da se razlikuje od nas
kao mi sami ?

Nismo li samo neka granica
suštine i smisla
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i traženog ,
neka najčudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja ,
da li je neizvesnost - mogućnost izvesnog
da li je sreća - ne znati mnogo ....

Nista nije slučajno Ili je slučajno Sve ,
čovek je ono što čini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo ?

Umetnost vode nije u izvoru ,
već u žedji
mudrost hleba nije u pšenici ,
nego u gladi .
(lepota razumevanja počiva u sumnji)

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju nečega što je najvise Ti
Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja ?

Da li je važnije - nadvladati daljine ili značenja ?
Ono najveće što se može doživeti nije večnost
već Trenutak !

Lepota beskonačnosti - mudrost je konačnog .
Najveće zadovoljstvo nije u posedovanju već davanju
Da li je sramota biti nesrećan ?

Znam:
najepše Ja nikada neće biti i jedino ja
najlepše Ovde nikada neće biti
i jedino ovde
i Tamo je ovde
sve
samo po sebi ponavljajući se
ostaje neponovljeno ...

Da li je postojanje - mudrost mogućeg ?
Da li je sreća - voleti mnogo ?

Mita Golic
 
Razbijeno ogledalo

Čovečuljak koji je neprestano pevao
čovečuljak koji je neprestano igrao
u mojoj glavi
čovečuljak moje mladosti
prekinuo je pertlu na cipeli
i sve se šatre vašara
srušiše u jedan mah
a u tišini te svetkovine
i u pustoši toga slavlja
čuo sam samo tvoj veseli glas
glas tvoj koričući i slabačak
detinjast i očajan
kako me iz daljine doziva

Ja tada stavih ruku na srce
u kome se prelamalo
sedam parčadi ogledala
okrvavljenih
tvoga zvezdanog osmeha.


Žak Prever
 
Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune caše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad pride tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja covek.

Vladislav Petkovic Dis
 
Moze i ovako

Da li si me voleo?
Reci..ne cuti

Da li me i dalje volis?
Reci..ne cuti..

I tako..

Sve smo manje bili svoji
A sve vise tudji i sami

Sa secanjiem na nesto
Sto je bilo a ustvari nije

Moze i ovako

Nastavicu dalje
Trazeci saputnika

Koje ce ici uporedo
I nece cutati vec ce sobom

ispunitii sve moje dane
onako kako ti nisi hteo

onako kako ti nisi umeo
onako kako to sada zelis

a ja ti se ne mogu vise dati
niti te mogu lagati

izdace me telo moje
hladnim trzajem ce reci
koliko te vise ne volim..

(n.a.)
 
Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.

И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би`.

Jovan Ducic

374696783_695615815933919_3706243463078151785_n.jpg
 
U vreme kada sam bio školarac
jedne noći ostao sam bditi nad knjigom
u mojoj pustoj sobici
sa druge strane stola pojavi se i sede
neko jadno dete obučeno u crno
i ličio je na mene… kao brat

Njegovo lice beše tužno i lepo
i pod svetlošću mog fenjera
iz moje knjige poče čitati
nagavši svoje čelo preko mog ramena
ostade tako do jutra
zamišljen, i sa setnim osmehom

Baš kad sam imao petnaest godina
šetao sam tog dana, polako
i puteljak, na kraju šume
u dno stabla priđe mi i sede
jedan mladi čovek obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat

Upitah ga za put…
u jednoj ruci je držao sviralo
oko glave imao je krunu od ljubičica
prijateljski me pozdravi
i samo napola se okrenuvši
prstom mi pokaza planinu ispred mene

U doba kada verujemo u ljubav
tog dana sam bio sam u svojoj sobi
oplakujući svoje prvo razočarenje
i u ćošak sobe, kraj kamina sede
jedan stranac obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat

Bio je umoran i zabrinut
jednom rukom pokaza mi nebo
a u drugoj je držao mač sa dve oštrice
od mog bola bolovao je …💛
al ne ispusti više od jednog uzdaha
i nestade kao san

U doba kada sam bio slobodnjak
da popijem i nazdravim na fešti
i jednog dana kad sam podigao čašu
preko puta mene dođe i sede
prijatelj po vinu obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat

Protresao je svoj mantil
otkrivajući purpurne zakrpe na njemu
njegova mršava ruka tražila je moju
i moja čaša, dotaknuvši njegovu
razbi se u nespretnoj ruci

Godinu posle … noć
bio sam na kolenima pored kreveta
u kojem upravo umre moj otac
i sa druge strane krevata dođe i sede
siroče jedno, obučeno u crno
i ličio je na mene… kao brat

Oči su mu bile natopljene suzama
kao anđeli bola
na glavi je imao krunu od šiblja
njegovo sviralo bačeno na zemlju bilo je slomljeno
ljubičaste zakrpe bile su boje krvi
a mač sa dve oštrice
zaboden u dno njegovih grudi

I setio sam ga se …
vrlo dobro sam ga znao…
uvek sam ga prepoznavao
u svakom trenutku mog života
ta čudna vizija
sta li je? anđeo ili demon…
svuda sam video tog prijatelja "senku"

I kada sam kasnije umoran od patnje razmišljao
roditi se ponovo ili okončcati život…
kada sam se želio sakriti
i kada umoran od hodanja i traženja
hteo sam otići, pronaći beskraj neke nove nade …

Svuda gde, ispod ovog beskrajnog neba
ostavih svoje srce i oči
krvareći od jedne večne rane …
svuda gde me je povlačio nemir
dok sam za sobom vukao svoj umor

Svuda gde, bez odmora
od žeđi da upoznam ovaj nepoznati život
sleedio sam senku svojih nadanja
i svuda gde, bez da sam doživeo
sanjao sam o onome što sam video
ljudsko lice i laži…

Svuda gde sam, duž mojih puteva
zaronio čelo u ruke i kao žena plakao

Svuda gde sam želeo zaspati
svuda gde sam želeo umreti
svuda gde sam dotakao zemlju…
na mome putu dolazio je i sedao
jedan jadnik obučen u crno
i ličio je na mene… kao brat
I ko si ti,
ti kojeg uvek viđam na svom putu?
ne mogu verovati u tvoju melanholiju
ako si moja loša sudbina
tvoj nežni osmeh ima suviše strpljenja
tvoje suze suviše sažaljenja
tvoja bol je sestra moje patnje
i liči na prijateljstvo

Ko si ti?
nisi moj anđeo cuvar…
nikada me ne dođes upozoriti
vidiš moje boli, i to je čudna stvar
i gledaš me dok patim
uz mene hodaš čitav moj život
a ja ne bih znao ni kako te nazvati…
ko si, dakle da li te Bog šalje
smešiš mi se a ne deliš sa mnom moju radost
žališ me a ne tešiš…

I noćas sam video kako se pojavljuješ
ove tužne noći…
krilo vetra udaralo je u moj prozor…
bio sam sam, zgrčen u krevetu
i gledao sam pored sebe prazno mesto
još uvek mlako od jednog vrelog poljubca
i sećao sam se svega…
sećao se… kao što žena zaboravlja
i osetih kako se jedan deo mog života
zauvek od mene otkide

Rasuo sam njena pisma oko sebe
sakupljao njenu kosu, ostatke ljubavi
sve ono prošlo odzvanjalo mi je u ušima
njena zakleva na večnu ljubav
njene večne zakletve ne duže od jednog dana
i posmatrao sam sebe slomljenog
i ruka mi zadrhta…
suze srca, srcem progutane
i oči koje su ih isplakale
neće više prepoznati novo sutra.

Zamotah u maramicu ruševine tih srećnih dana
i rekoh sebi da ovde-dole ono što traje
liči na pramen njene kose
i kao ronilac koji voli svoje duboko more
izgubih se u tolikom zaboravu
i plakao sam… sam
daleko od sveta
svoju izgubljenu ljubav

Da ženo…
ti jecaš, plačeš… patiš
ali tvoja nevera je između nas

Eh, zbogom…
razumećeš sate koji me odvajaju od tebe
odlazi, odlazi… i u tom srcu od leda
ponesi svoj ponos i zadovoljštinu
jer ja svoje srce još osećam mlado i živo
i još mnogo bola moglo bi u njemu naći za sabe mesta
čak i pored boli koje si u njemu ti ostavila

Odlazi… odlazi,
svemoćna Priroda nije ti htela baš sve dati

Eh… jadna ženo
ti koja želis biti lepa, a ne znaš oprostiti
Odlzi… odlazi
prati svoju sudbinu
onaj koji tebe izgubi nije sve izgubio
baci u vetar našu ljubav isluženu
o Bože, kada sam je toliko voleo
i ako odlazi… zašto je još uvek volim…
…i odjednom, u tamnoj noći videh
nešto kako se šunja bez zvuka
preko zavese videh nečiju senu
i sena priđe i sede na moj krevet…

Ko si ti, izmoreno, bleedo lice?
Ko si, tamni liku obučen u crno?
Šta želiš od mene, tužna ptico selice?
Jesi li ti neki uzaludni san?
Jesi li odraz moje duše
kao da se vidim u ogledalu…
Ko si zapravo ti? delu moje mladosti

Saputnik kog ništa ne umara?
Reci mi zašto te bez prestanka viđam
kako sediš u senci moje sadašnjošti… moje prošlosti
Ko si, usamljeni posetioče?
Jesam li ja tvoja kazna?
Čime si zaslužio da me moraš pratiti po zemlji?
Ko si, brate, ako se ne pojavljujes nikad
sem u danima kad lije iz mojih očiju…

Vizija
Prijatelju… moj otac je i tvoj…
Nisam ni anđeo čuvar
niti zla ljudska sudbina
i oni koje ja volim…
ne poznajem ih…
na koju stranu idu njihovi koraci
u ovom trenutku koji zovemoŽZivot…
ne znam…

Nisam ni Bog ni Đavo
i kada si me zovnuo "brate"
dobro si izabrao…

Gde god budes išao, ja ću biti tu
do zadnjeg od tvojih dana
uvek cu sediti na nekom kamenu kraj kojeg ćeš proći

Nebo mi je poverilo tvoje srce
i kada te obuzme bol
slobodno dođi meni
na tvome putu ću te pratiti
al ti nikad ruku necu moći taknuti
prijatelju… ja se zovem

Samoća
 
Poslednja izmena:
RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.

– Odlazi – govori kamen.
– Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.

– Ja sam od kamena – veli kamen
– i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.

– Velike i prazne dvorane – veli kamen
– ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.

– Nećeš ući – veli kamen.
– Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.

– Ako mi ne veruješ – veli kamen
– obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.

– Nemam vrata – veli kamen.

Vislava Šimborska
 
*pustinjakinja:
RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.

– Odlazi – govori kamen.
– Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.

– Ja sam od kamena – veli kamen
– i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.

– Velike i prazne dvorane – veli kamen
– ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.

– Nećeš ući – veli kamen.
– Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.

– Ako mi ne veruješ – veli kamen
– obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.

– Nemam vrata – veli kamen.

Vislava Šimborska
Kliknite za proširenje...
:heart:
 
Наручја ми пуна, препуна,
још из доба златног Евиног,
дивљег биља и цвећа;
а косе, густе ми косе,
још пуне су влажне росе,
прадавних људских пролећа...

У утроби носим:
песме пустиње,
жудњу зверова,
жеђу Живота
без конца и без краја;
а у оку Чежњу далеку
за Нечим, што на земљи зна
нема му завичаја...

- Јела Спиридоновић Савић
 
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.Napisati, na primer:​
„Noć je posuta zvezdama,Trepere modre zvezde u daljini.Noćni vetar kruži nebom i peva.
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.Voleo sam je, a ponekad je ona i mene volela.
U noćima kao ova bila je u mom naručju. Ljubih je, koliko puta, ispod beskrajnog neba.
Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene Velike nepomične oči.
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Misliti da je nemam, osećati da sam je izgubio.
Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje. I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva. Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesrećna što ju je izgubila

Kao da je želi približiti moj pogled je traži Srce je moje traži, a ona nije uza me
Ista noć u belo odeva ista stabla. Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.
Drugome. Pripašće drugome. Ko pre mojih poljubaca.

Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista,... no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!
I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju, duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
i poslednji stihovi koje za nju pišem.

Pablo Neruda​
 
  • Voli
Reactions: Tea
*pustinjakinja:
RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.

– Odlazi – govori kamen.
– Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.

– Ja sam od kamena – veli kamen
– i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.

– Velike i prazne dvorane – veli kamen
– ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.

– Nećeš ući – veli kamen.
– Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.

– Ako mi ne veruješ – veli kamen
– obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.

– Nemam vrata – veli kamen.

Vislava Šimborska
Kliknite za proširenje...
 

Samoća​

​

Smej se i svet će sa tobom;
Plači, i plakaćeš sam;
Planeta traži smeh da je blaži.

Smej se i svet će sa tobom;
Plači, i plakaćeš sam;
Planeta traži smeh da je blaži,
Muči se povazdan.
Pevaj, i planine ječe;
Uzdah ti utuli za čas;
Poskoči huk na srećan zvuk,
A stisne na brige glas.

Slavi, i svi ti stižu;
Tuguj, i nikoga nema;
Svi bi bili gosti tvojih radosti,
Al’ ne i tvojih problema.
Druguj, i drugova puno;
Tuguj, i prazan ti stan;
Svak’ bi da pije tvoj ambrozije,
Al’ žuč ćeš popiti sam.

Gozbuj, i kuća ti puna;
Gladuj, i pust ti je dan;
Pobeđuj i daj, i svima si naj
Al’ svako umire sam.
Uživanju hrlimo skupa,
Vozom il’ kako ko voli,
Al’ svako za sebe mora
Uskim stazama boli.

Ela Viler Vikoks​

 
  • Voli
Reactions: Tea
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lutkica
Traže srodnu dušu na pogrešnim mestima?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.469
soko stark
soko stark
Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
451
prsho
prsho

Back
Top