Stihovi za moju dusu

F8DaQSv.jpg


аутор: Лука Катанчић
 
Zaljubljena

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.

Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

Pol Elijar
 
Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, — i večno bih ček’o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,
Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka…

Milan Rakić
 
ODAKLE MENI TI

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?



M. Marinovic
 
Reci mi

Kroz noć
koračam i čekam te
kao da ideš iza mene
osećam te
kao da me stalno pratiš
...govorim ti
neke slatke reči
al tiho
da nečuju drugi
onako kao i ti
kad si prišao mi
i sasvim blizu
gorele su tvoje usne
nisam te razumela
ali sam znala
šta si mi govorio
kao i ti
kad dotakao si mi usne
i oživeo me
posle hiljada praznih života
vratio mi nešto
što se zove razlog
da ne pobegnem
i ne počnem iz početka
isti ovaj život
po ko zna koji put
sa ko zna kim
dok živim
pored ko zna koga
dok slušam neke poznate reči
a ne razumem
njihovu smisao...
koračam
kroz noć
dok oluja se sprema
osećam oko sebe
neki čudan nemir
kao da me pratiš
kao tvoje usne
kao da slutiš
šta ti želim reći...

Reci mi!

Maja Miljković
 
U obliku nejednakom

U obliku nejednakom
Blizu tebe uvijek stojim
Uvijek tuzim i ti uvijek
Bol zadajes grud'ma mojim.

Kad kroz baste mirisave
Ljeti hodis hodom milim,
Pa leptira zgazis malog,
Zar ne cujes kako cvilim?

Kad uberes ruzu koju
Pa, s veseljem djetinjijem
Rascupas je, zar ne cujes
Kako jecam bolom svijem?

I kad ruze rascupane
Usudi se trnje koje,
Pa ti meki prst ubode,
Zar ne cutis boli moje?

Zar ne cujes u mom glasu
Moje muke sto me guse?
Nocu jecam i uzdisem
Iz dubine svoje duse.

Heinrich Heine
 
BEZ TEBE

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen
Ne znadoh da će toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugaslo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Ali ljubim sam sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zvezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoje kose crvena
Gde su ti slatka usta?
U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti.

Herman Hese



​

​

​

​



​


​


​


​


​




​

​

 
Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim,
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi -

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem.

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić
 
Igraš se svakog dana

graš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime dimnim slovima medju južnim
zvezdama?
Ah, daj da se setim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Proleću ptice.
Vetar. Vetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena očima prohujala.
Sada, takodjer sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom
ono što proleće s trešnjama čini.

Pablo Neruda
 
Čitavog njezinog zivota

Prilegao sam nakratko. Ali svaki put kad
sklopim oči, mačji repovi prolaze polako duž Strejta
prema Kanadi. I ti talasi. Valjali su se na plažu
pa onda nazad. Znate da ne sanjam.
Ali prošle noći sanjao sam da gledamo
sahranu na moru. Isprva bejah zapanjen.
I zatim ispunjen žaljenjem. Ali ti
dodirnu moju ruku i reče: „Ne, u redu je.
Bila je vrlo stara, i on ju je voleo čitavog njezinog zivota.“

(Rejmond Karver)
 
NJOJ

U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona će da skita svud…

Artur Rembo
 
Čekanje

Koliko je sreće u časima ovim,
Kad se mjesec rađa na plavoj visini,
Kada slavuj pjeva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!

Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U našoj rijeci brdo se ogleda;
Dođi, jer mi srce više mira ne da -
Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca.

Ne moli se, tamo, pred ikonom starom!
Ovdje, u slobodi, pred nebom - oltarom
Sa koga nam gospod o milosti zbori,

Dođi da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori.

Aleksa Šantić
 
ČVRSTI DAH VELIKE ČEŽNJE

Stigla si bezbrojna u krhotine moga sna
i sad se svojim brižnim dodirima,
u zanosu vrućih poljubaca razbuktavaš.
Nikako slučajno, već ponosno s mirisima
i čvrstim dahom velike čežnje,
ljubiš moje krhke obrise.
Bezglasno i pažljivo,
polažeš u moje zjenice osmjeh
i dok šutljivo prilaziš mojim usnama,
ispunjavaš me neprimjetno svojim tijelom.
Postajemo čudesan plod
nepregledne ravnice osjećaja
i kao rijetki sretnici uspijevamo ući
u tek probuđene krošnje mjesečine
i zaboravu prepustiti nemir.
Plamtiš privijena strašću
u mom krvotoku.
Znaš me prepoznati.
Iako je moj glas,
još uvijek bojažljiv,
nježno iz mene uklanjaš prošle snove
i tako ranjive, neponovljivo tiho smiruješ.
Pitaš otkud toliko nebeskog veličanja
u našim zagrljajima
i kako to da smo uspjeli,
zauvijek izaći nepovrijeđeni?
Moram ti reći, možda ustvari i slutiš,
ove smo noći započeli ljubavlju cvjetati
i nikada se više nećemo usamljeni svlačiti,
jer su se tvoji zlatni prsti puni sunca,
zapleli u moju kosu,
a moje su usne postale
užareni izvori tvojih uzdaha.

Zal Kopp
 
Nemoj ići!

Nemoj, nemoj ići

Zaboravit treba
Sve što je moguće
Onog koga nema
Vrijeme rastanka
Izgubljeno vrijeme
Treba znati kako
Preboljeti sate
Što ubiti mogu
Udarcima svojim
Samo srce sreće

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Poklonit ću tebi
Svaki biser kiše
Iz onih zemalja
Gdje ni kiše nema
Prokopat ću zemlju
Sve do iza smrti
Da ti skrijem tijelo
Svjetlošću i zlatom
Stvorit ću zemlju
Gdje ce ljubav biti
I vladar i zakon
Ti kraljica moja

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Nemoj, nemoj ići
Izmislit ću za te
Besmislene riječi
A ti ćeš ih znati
Pričat ću ti priču
O zaljubljenima
Što vidješe svoja
Srca gdje se ljube
Pričat ću ti priču
O onome kralju
Što je davno umro
Jer te nije sreo

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Dešava se često
Da izbije vatra
Iz starog vulkana
Što je davno umro
I, čini se, ima
Izgorjele zemlje
Koja žitom rodi
Bolje nego druga
A kad dođe veče
I upali nebo
Zar se stopit neće
Crveno i crno

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Nemoj, nemoj ići

Plakat više neću
Govoriti neću
Sakrit ću se negdje
Samo da te gledam
Kako plešeš sretna
Samo da te slušam
Kako pjevaš sretna
I samo ću biti
Sjena tvoje sjene
Sjena tvoga psa

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Žak Brel
 
DODJI

Iznenada, kao žar ugaslog vulkana;
Prikradi se u miru poponoćnog časa,
I zagrli u postelji bez slova i glasa,
Nekog ko te čeka do rođenja dana.

Tražio sam te ploveći do iskona,
Tvojih očiju sjaj, kao zrake sunca;
Nađoh te u damarima samo moga srca,
Sakrivenu iza kula Vavilona.

Pomisliš li nekad da čeznem za tobom;
Prosutom niskom bijelih bisera?
Neotkupljen rob samo svojih želja,
Danju snove snivam ratujuć sa sobom.

Dođi po tragu gdje još gore želje,
U carstvo požuda za tvojim likom;
Nijemo te zovem sa usana krikom:
Dođi mi u snove da mi dođe sve!

Nemanja Zivlak
 
Molim te poslušaj ono što ne kažem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam sigurna
da je sve med i mleko u meni i oko mene
da mi je ime samouverenost
a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da mi ne treba niko.
Ali, ne veruj mi.
Možda se cini da sam smirena,
ali moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da ce me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku
da bi iza nje sakrila
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi Ijubav.
To je jedina stvar koja me može
osloboditi od mene same,
od zatvora sto sam ga sama sagradila,
od prepreka sto ih sama tako bolno podizem.
To je jedino sto ce me uveriti u ono
u što ne mogu uveriti sama sebe,
da zaista nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem.
Ne usudujem se.
Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda
nece uslediti prihvatanje,
da nece uslediti Ijubav.
Bojim se da ceš me manje ceniti,
da ceš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa,
da ne vredim, i da ceš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru,
svoju ocajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem spolja
i uplasenim detetom unutra.
Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kažem ti sve,
a zapravo ništa,
i ništa o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem.
Sto bih volela da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskrena i spontana te biti ja,
ali mi ti moras pomoci.
Moras pruziti ruku cak
i kada se cini da je to posljednje sto želim.
Samo ti možeš iz mojih ociju
ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan,
nježan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer zaista brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moci da me ozivis
možeš udahnuti zivot u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj
- moje osobe ako tako izaberes.
Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci.
Ne mimoilazi me.
Nece ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Sto mi blize pridjes to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome sto o covjeku kažu knjige,
ja sam cesto nerazumna.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jaca od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobediti zidove cvrstom rukom jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitas?
Ja sam ona koju znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covek na koga naidjes i ja sam svaka žena na koju naidjes.

Charles C. Finn
 
TI

Svake noći po mom tijelu prošetaš mjesečinom,
ostaviš mirise na mojoj koži i ponovno nestaneš.
Tamo gdje zasjaš, tamo se pore rašire i uzdahnu,
a gdje ne stigneš, tijelo i dalje spokojno drijema.
Slatke se kapi nemira tako šire mojim snovima,
da se svako jutro od toga pijan u krevetu budim.

Svaki dan mojim čelom prođeš sjenom oblaka,
zastaneš u pogledu i zasladiš me svojom tišinom.
Mjestom koje prekriješ rastapaju se naborani sati,
a ja popustim i s njihovim otkucajima zaplešem.
Nježnim osjećajima poput izvora natočiš moje vene
i čitavu vječnost uliješ u mene, da me namiriš.

Koliko se samo puta pokreneš i staneš pored mene,
utihneš i silinu osjećaja probudiš radi moga mira.
Pomakneš me dubinom svoje duše i cijelog uzmeš,
tiho zagrliš i moje nestrpljive misli srcem poljubiš.
Takvog prisloniš na grudi, ponudiš njihovu bjelinu
i dodiruješ prekrasnim buketom crvenih bradavica.

Osjećam svu snagu tvog stomaka dok vodimo ljubav
i kako teku strasti bedrima koja poda mnom otvaraš.
Ne sklapam oči, već upijam božanstveni pejzaž tijela
i tvom reljefu dodajem vlažnost mojih mekih usana.
Pod prstima izvlačim oblike prekrasnih horizonata
i između koljena smještam proplanke blaženstva.

Tu se sladim sa beskonačnošću tvojih rajskih vrtova,
muški berem slatke plodove netaknute ženstvenosti.
Ulazim i zanosno obilazim svaki kutak tvog svemira,
pronalazim neviđena sazvježđa vječnog zadovoljstva.
Milujem te i tako bez prestanka vodim pokretima,
upijam tvoje uzdahe i u svom tijelu plodim ljubav.


Zal Kopp
 
Poetika žudnje

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.

Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.

Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.

Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.

Rina Sing
 
ŽUDNJA


Tražio sam te sinoć, po obali rijeke i na dnu mora

Tražio sam te, po tami šume i po kamenu planine

Tebe nema, a prolaze dani praznog trona nebeskog dvora

To i zlato gubi na sjaju, i uzalud je bez tebe pogled iz visine

Možda zora dati će nadu, kada sunce probudi sjenu tvoju

Jer vjerni vjetar, ne govori mi više o tebi riječi mile

Dok oblak tuge širi se planetom, uzima te vrline boju

To odlazi radost kao i ptice, u tople krajeve idile

Tražio sam te sinoć, dok razum bijesni a srce žudi

Tražio sam te, u očaju prodah đavlu suzu dragu

I dalje te nema, dok sanjaju o tebi oni što su ludi

Ti što bivaš iznad malenkosti moje, daruješ mi snagu

Kristijan Federer
 
Da li je teško pustiti da nešto ode?
Nije, ako shvatiš da nemaš šta puštati,
jer ništa nije tvoje.
Možeš stezati reku, prolaziće ti kroz prste,
kroz ruke, cediće ti se sa šaka.
Bežaće kap po kap.
A neko, mokar od svega toga,
misliće da je to znak da treba da steže jače,
trajnije, više. Neko drugi će odustati.
Nikad više neće prići obali.
Neko će se udaviti.
Pametniji od njega će popiti koliko treba i poći dalje.
Neko će piti na silu, iz straha od žeđi.
Da li je teško pustiti da nešto ode?
Nije, ako nešto moraš zadržavati.
Ako ga moraš zaustavljati.
Ima li onda štete ili samo štetu nanosi sopstvena sebičnost,
samoljublje, potreba da se dobija?
Čemu šteta, ako kažeš da si samo hteo da daš?
I ako je tako, čemu nesreća nakon što si dao,
a nisi dobio zauzvrat? I opet...
Da li je teško pustiti da ode - nešto što mora da se kreće? Nije. Nauči da se krećeš.


Ratko Petrović
 
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

Stevan Raičković
 
Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Dragana Konstantinović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lutkica
Traže srodnu dušu na pogrešnim mestima?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.424
soko stark
soko stark
Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
437
prsho
prsho

Back
Top