Stihovi za moju dusu

ZBOGOM MAŠTO MOJA

Zbogom, Mašto moja!
Zbogom mili druže, ljubavi!
Ja odlazim, ne znam kuda,
niti kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, Mašto moja.

Na kraju - daj da se osvrnem na tren;
Sve sporije, sve slabije otkucava sat u meni,
odlazak, sumrak, i uskoro srce staje.

Dugo smo zajedno živeli, radovali se, milovali;
Divno! Sada se rastajemo, zbogom Mašto moja.

Pa ipak, da se ne zaletim;
Zaista, dugo smo živeli, spavali, častili se,
stvarno se stopili u jedno;
Dakle, ako umiremo - umiremo zajedno (da, ostaćemo jedno),
gde god da idemo, zajedno idemo u susret onome što biva,
mozda će nam tamo biti bolje i lepše,
možda ćemo nešto naučiti,
mozda me to sada u stvari ti navodiš na ove istinske pesme (ko zna),
mozda to ti bravu smrti pokrećeš, okrećeš...
Zato sak konačno zbogom - i zdravo - Mašto moja.


Volt Vitman
 
Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose,kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe,tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Zaljubljeni-par-zagrljaj-Foto-Sava.jpg
 
KRAJ

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada
da ostavim jednu nostalgiju dugu
pa sve kada prođe, da se sećaš tada
sa bolom na sreću, sa radošću na tugu

Hoću moja ljubav, kad sve jednom prođe
da u tebi umre, kao u dan sivi
što mre grm ruža: miris koji dadne
to je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje
i kad opet htedneš čuti moje ime
hoću da se ono u tvom srcu čuje
ko šapat poljupca i uzdisaj rime.
Jovan Ducic
 
Poslednja izmena od moderatora:
Gde su mi misli?
/Goran Tadič/
Kako sam dospeo u ovu nedođiju i pustoš?
Da li Bog misli da me je nagradio,
ili me svesno kažnjava još jednim buđenjem?
Igra se, pravi se da je ovo život.
Gde su mi ljudi i sve što uz njih ide?
Gde su mi misli?
Ko mi je oteo misli?
Vratite mi misli!
Ako sam krivac za sve,
zašto me nisu pogubili
u nekoj od lažiranih revolucija?
Metak do mene ne bi lutao,
bio sam u prvim redovima publike.
Hoću da mislim!
Moram da mislim!
Sve mi je bilo u mislima!
Svi su mi bili u mislima!
Vratite mi misli
i sve što uz njih ide!
 
Srescemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javićeš se meni -
možda kad u duši bolno zastudeni,
i u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
što ne osta više od negdašnjih snova
ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strasću pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.
Jovan Ducic
560792_590438264315559_894562396_n.jpg
 
Sve ti nudim

Sve ti nudim, što se ponuditi može,
varku sunca, da te osmjehom razbudi,
zrno uzbuđenja i klicu radovanja.
Ne nudim ti možda, vec kičmu svoju
sa mramorom, u stijeni što je srasla.
Ushite preko polja i jablanovih krošnji
mirisne obrise otvorenih šuma nudim.
Zajedno ti nudim poljupce u kosi
i na obrazima zagrljaje mojih ruku.

Sve što ti nudim ponuditi želim,
jer ne smiješ ući u maglu gustu,
niti bez mene kroz horizont proći.
Uzdignuti moraš i trebaš vidike svoje
i u snovima vrh ove pjesme osjetiti.
Zavjetrinu nudim i toplinu njihovu,
da tijelo tvojih misli prihvati sjaj
i nad proplankom osmišljene duše
otkrije mjesto pradavne istine.

Sve sam i sebe ti nudim,
da uz mene ženom se osjetiš
i u meni muža i razum pronađeš.
Dobro ti nudim za našim stolom
i kad posteljom raširimo tijela.
Cijelu vječnost nikako uzalud
vec onako, najdraža moja, stvarno.
Nudim, da ti godi zauvijek
i onda kad nas stigne starost.

Sve nudim tebi, drugo i ne želim,
ništa mi i ne treba, sve u tebi imam,
ja ne štedim sebe i zato se nudim.
Ne nudim, jer ne znam,
već znam, da imamo, ja u tebi
i ti u meni, ono što nam treba.
Ponuđeno nježnošću prihvati,
i radosno ljubav prigrli,
jer ćeš znati, kako mi uzvratiti.

Zal Kopp
 
"Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo."

Tagore
 
Igračka vetrova

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.

Podaj se pjanom vetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvet što nema korena.

Tin Ujević
 
KROZ PAMET MOJU

Kroz pamet moju neprestano luta

i u secanje vraca mi se cesto

haljina ona, i vreme, i mesto

gde gospu svoju videh prvi puta.

Ti znas, ljubavi, kakav car je kiti,

jer ti si uvek uz nju boravila;

koliko bjase drazesna i mila,

tesko je reci, tesko zamisliti.

I sto su sjajne zrake sunca, kada

po snegu sjaju vrh planinskih strana,

nad belom haljom to je kosa njena.

No sto da zborim i nabrajam sada!

Gde ima sunca tu je uvek dana,

raje nebeski gde je lepa zena...

Lorenzo De Medici
 
Postupaj njezno samnom

Drzi me rukama kao dragu malu stvar

i pazi da ne zadrhte

Ako zelis da lupis samnom o pod

od sakupljenih komadica

nikad me vise neces slijepiti u mene

Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim,

pogledaj me stvarnu:

vjetrovima isaranu

suncima isprzenu

kako treperim na tvom dlanu kao svijeca

Pazi da ne dodju kise... i ugase me...



Silvija Balija
 
Autoportret

Portreta ja nemam; slikar koji bi ga imao izraditi
morao bi nadići sama sebe
i samnom se skladiti,
a to je nemoguće,
jer niko ne zna ko sam ja
i, pravimo se, ni ja sam.

No nije me sram:
ja znam svoju cijenu,
čvrstu ko granitnu stijenu,
znam da sam jedini i sam
ondje gdje me niko neće stići,
ni zmaj...

Autoportret: najprije treba imati crte
ustaljene i škrte
i stav za vječnost i pozu za vrijeme;
a ne da vas buše, ni da vas vrte,
ni razapinju na svoje dileme....

Veliki dio našeg portreta
jest naš stan i odijelo--
i njegovano tijelo
u kočiji velikog svijeta....
Mene zasipa bijeli prah cigareta
po kaputu,
a ja sam vječno tragana silueta
na putu.
Vukući noge bez galoša
preko blata i gliba
kao ranjene noške ptica -
dok mi dim izgriza oči
u zakutnim kafanicama
gdje se rijetko predstavi
sablasno sunašce.

Vidi što od mene učiniše duga nezaposlenost
i javni nerazum i bekrijanje -
i u spletkarenju i kleveti prezaposlenost.

Tin Ujevic
 
Beskrajna pesma

U ovoj večeri tvoj profil nema preciznih linija,
jer na tvom licu nema granice gde bi počeo tvoj osmeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako teče
i kad odlazi, nikad se ne može reći da li je još ovde,
isto kao i tvoja reč, od koje nikad ne čujem prvi slog
i nikad da prestanemo slušati ono sto govoriš,
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je došao tvoj dolazak,
jer nam se čini da si bila ovde celog života,
s tim večnim glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromjenljivim obrisom svoga lica.

Čezare Paveze
 
...... ..... SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

Dragana Konstantinović

thumb.ashx
 
....

Ljubav nas stvara i razara
Isprazni svu ljubav iz svojih žila
Poput elegije samoći
Ljubav je osamljenost koja je otputovala
Ljubav je onda kad mora biti

Oči koje se susreću na trajnoj zvijezdi
Šest milijuna godina udaljene a ipak zajedno
Ljubav je angažirana

Budem li morao otići bez pozdrava
Znat ćeš gdje ćeš me naći
Na prvoj krivini tvog srca

Ljubav je kad sunce nije dovoljno veliko
Da zagrije tvoje srce
Ljubav to je bojati se ljubavi
Srušiti jedno po jedno da se dosegne dvoje

Nikakav kompromis uma i srca
Ljubav ne poznaje disciplinu
Ljubav je red srca
Nered uma
Voli biti slaba i poražena

Možeš priuštiti ljubav
Ljubav nije luksuz
Možeš priuštiti ljubav ako možeš priuštiti čežnju

Bio sam utarak iz bajke
Fotografija trenutka
Razvijena u lećama ljubavi
Utorci umiru u očima
Čekanje to je kalendar ljubomoran na vrijeme

Bez subota i nedjelja
Odbrojavanje od vječnosti
Naći jednu ženu od milijunâ pa na niže

Strasti se miješaju i oblikuju ruke, noge, usne
Depiliranje brade
Trljanje srca iznutra

Ljubav to je predati se
Zajedničkoj prošlosti zajedničkom snu

Nesavršeni trenuci
Kada kišom isprani fascikli prolete
Silazak na dno uspomena na strah rastanka
U hladnoći utoraka

Zajednička samoća na plaži
Dva oblutka pristigla iz daleka

Ljubav je ono što ljubav jest
Kratki trenutak vječnosti
Nada pri svakom pomaku kazaljki
Nikada ne biti
Čitavi svesci propusta

Kad Ljubav dođe
Ljubav je Bog
Kojemu se pokoravamo i molimo

Yuskel Soylemey
 
Pretnja

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Horhe Luis Borhes
 
Пјесник


(Успомени Александра Ивановића)

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

Витомир Николић
 
Možda sam, u nekom paralelnom svetu,
Baš danas pored tebe prošao.
A ti si se okrenula, diveći se,
Jer si oduvek zavidela mom pravilnom držanju,
Mom osmehu i pesmama koje sam pisao drugim ženama.

Možda, u toj drugoj dimenziji,
Možda te nisam kasno primetio,
Potrčao za tobom,
I spotakao se.

A onda razočaran ustao,
Teturajući mahao i dozivao te.
Možda nisam, kada si nestala, prestao da se smejem,
I sve ove pesme napisao tebi.
n.a
 
Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Miroslav Antic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top