Stihovi za moju dusu

398072279eadd9974a9964db173ecdb3.jpg
 
Žena - Jovan Dučić

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao Božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pre čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

128200348_3568950373196246_186551505324556754_n.jpg
 
Oči - Jovan Dučić

Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju sum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.

116429507_2619968211586270_8034128096014414353_n.jpg
 
Queen Save me

It started off so well
They said we made a perfect pair
I clothed myself in your glory and your love
How I loved you
How I cried
The years off care and loyaty
Were nothing but it shame it seems
The years belie we lived a lie
I love you until I die
Save me, save me
I can't face these life alone
Save me, save me, i' am naked and far from home

The slate will soon be clean
I'll erase the memorise
To start again with somebody new
Was it all wasted
All that love
I hang myself and i advertise
A soul for sale or rent
I have no heart, i'am cold inside
I have no real intent
Save me, save me
I can't face these life alone
Save me, save me, i naked and far from home
 
Dva sveta

I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
uputiti molbe upravi zatvora —

Da nas liše straha, slobode i zime
i na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,
neka svet izgubi sramnu ravnotežu!

I od dva sveta što svet ovaj čine,
nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas, iz straha, il srama,
jedne noći mole da budu sa nama!

Matija Bećković
 
ONOJ KOJU NASLUĆUJEM

Jesmo li nas dvoje
Daleko jedno od drugog?
O, kad bih mogao znati
Ima li plavo čeznuće
Između nas dvoje?...
Ti si mala djevojčica
I imaš crne oči.
Dva plamena crna,
A ja sam možda tvoj
Skromni, dragi pjesnik
Koji bi htio tebi da pjeva
Pjesme srca, vesele, bez rime;
A ne znam ni gdje si
Ni kako ti je ime!

Dragutin Tadijanović
 
Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.

Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izađe.

Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da siđeš.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.

Miroslav Antić
 
NAKIT

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
saljalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

Njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Šarl Bodler
 

Put Ka Sreći


Gdje je nestao čovjek
Gdje se skrivao
Iz vagona godina
Na tračnice je ispao
Gleda gdje su znakovi
Kojim putem krenuti
Može li itko reći
Gdje je put ka sreći
Samo živi, samo budi
Svi odgovori doći će sami
Samo stoj na svijetlu
I doći će kraj tami
Kakva je to istina
Kad s druge strane je laž
Izvrnute vrijednosti
Strah, samo strah
Neostvareni snovi
Radiš ono što ne voliš
Ali mogu ti reći
Gdje je put ka sreći
Samo živi, samo budi
Svi odgovori doći će sami
Samo stoj na svijetlu
I doći će kraj tami
Kako dugo će postojati
Kako dugo će…
 
ČEKAJ ME NOĆNO

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.

Tanasije Mladenović
 

Zivot Je Maskenbal
Obuci staru krinolinu
i prebaci bijeli sal
ja cu svirat' violinu
i bice maskenbal
Zaigraj kao da more sumi
a ti si jedan val
samo veliku tajnu glumi
takav je maskenbal
Nemoj da skrivas lice malo
pusti ga neka sja
nikome nije do nas stalo
sami smo samo ti i ja


Zivot je maskenbal svako se krije
ako u sebe siguran nije
zivot je maskenbal ljudi su krivi
sa tudjom maskom lakse se zivi
 
NOĆAS U PODNE

Noćas u podne
Samoposluge će se reklamirati
Poklanjajući uz sve artikle po tri novčića
Noćas u podne
Deca iz srećnih porodica biće upućivana u sirotišta
Slonovi će pričati jedni drugima viceve o ljudima
Amerika će Rusiji objaviti mir
Generali iz prvog svetskog rata
Prodavaće za praznik primirja bulke na ulicama
Pojaviće se jesenji narcisi
Kad lišće opadne uvis na krošnje
Noćas u podne
Golubovi će ganjati mačke po gradskim dvorištima
Hitler će nam narediti da pružimo ograničeni otpor
Na žalovima i čistinama pogodnim za iskrcavanje
Tunel pun vode biće prokopan pod Liverpulom
Prasad će biti viđena gde leti u jatu iznad Vultona
Nelsonu će se vratiti ne samo oko nego i ruka
Beli će Amerikanci demonstrirati tražeći jednaka prava
Pred Belom kućom
A čudovište je upravo stvorilo doktora Frankeštajna
Devojke se u bikiniju izlažu mesečini
Dok pravi narod peva narodne pesme
Umetničke su galerije zatvorene za posetioce iznad 21
Pesme književnika dospevaju na top-liste
Političari se biraju za ludnice
Ima posla za svakog i niko ga neće
Mladi se parovi ljube po uličicama usred beloga dana
Svugde po zaboravljenim grobljima
Mrtvi će tiho sahranjivati žive
A
Ti ćeš mi reći da me voliš
Nocas u podne

Adrian Henri
 
Bele ptice

Kad bismo mogli biti, moja draga,
dve ptice bele povrh pene mora!
Još pre no što se meteor ugasi
nas pogađaju plami meteora;
A plamen plave zvezde Večernjače,
što nisko visi sa nebeskog kraja,
U srcu našem uvek budi, draga,
bol tuge što se od nas ne odvaja.

Tek zamor struji od krina i ruža,
tih sanjalica što ih rosa mije;
o tom ne snevaj, nit‘ o meteoru
što trošni sjaj mu noćna tama pije,
nit‘ o plamenu niske zvezde plave
što uz rub neba ranom zorom vene,
jer želeo bih da budemo, draga,
dve ptice bele povrh morske pene.

Jer privlači me ostrvlje bezbrojno
i uz njeg‘ čari danajskoga žala
gde vreme ne bi na nas ni mislilo,
gde tuga do nas ne bi ni navraćala;
I bili bismo daleko od ruža
i pržile nas ne bi plama strele
kad bismo mogli bdeti, moja draga,
vrh morske pene k’o dve ptice bele.

William Butler Yeats
 
JEVANDJELJE JESENI

Napisaćemo četiri jevanđelja o padanju
lišća u jesen.
Matija će reći:
"List boje zelenog zelena pašće u jesen."
Marko će viknuti:
"Od težine života i od života i za života
pašće lišće u jesen."
Luka će reći:
"Iz neljubavi, iz neoživljene smrti,
iz obnovljene zelene boje senkom samo
pašće lišće u jesen."
Jovan će ustati i reći:
"U jesen ne pada lišće,
u jesen pada samo jesen,
kao lišće jesen pada u jesen.
Sedim i jesen je i lišće jesam
i na zemlju padam."

Nikita Stanesku
 
Zatrebaš, pa ne trebaš

Zatrebaš nekom, ko brzo shvati
da mu ne trebaš, kao što nikom ne trebaš,
pa ti kaže: “Ne brinem za tebe, snaći ćeš se ti”,
mada vidi da ti od tog časa
na srcu piše “Pazi, ujeda!”.

Mrziš sebe što ne umeš da se rastaneš
od nekog ko ti je srastao sa dušom.
Dostojanstveno kažeš: “Razumemo se”,
a ne razumeš ni zašto si se uopšte rodio.

Naglo se okreneš, ostavljajući sebe
i kreneš u neko novo nigde i ništa,
u tamniju budućnost,
skrojenu po meri samoće.
Ne želiš da onaj koga voliš
oseti krivicu što te ne voli
i da ti sažaljivo pruži šansu
da ga podučiš onome,
za šta si mislio da ne umeš,
dok nisi sreo biće,
koje bi naprosto svi,
koji drže do srca, trebali voleti,
jer takvih više nema.

Grlo ti struže briga za budalu,
koja je mislila da si vredan pažnje
njenog radoznalog srca.
Ne znaš ko će i kako o njoj brinuti,
hoće li joj kuvati čaj od jabuke i cimeta,
hoće li umeti da kaže šta je ona njemu,
hoće li, kada je zagrli,
čeznuti da joj bude bliže
i hoće li, svakog jutra, kada se probudi,
biti zahvalan Bogu na šansi
da onog koga voli, voli još jedan dan.

Sa mesta rastanka odlazi se uzdignute glave,
da se sa strane ne bi videlo da nešto kaplje.
Ako neko baš primeti da se nešto sliva, kažeš:
“Danas je Miholjdan,
pre sedam godina na teču je naleteo kamion”,
pa razgovor ode na drugu stranu.

Ne čekaš da smrkne da bi
psovao zvezde što su se poigrale sa tobom
i nekim ko ti je toliko drag.
Uveče se mirite,
kažeš da si bio nervozan,
moliš da ti oproste gnev.
Kako na zvezde da se ljutiš,
kad si im zahvalan što su te se,
pored toliko boljih od tebe, na kratko setile?

Nema smisla da voljeni kažu:
“Hvala što me voliš”,
a mi, srećni što se primeti,
skromno kažemo:
“Ništa, ništa, nije mi teško”.
“Hvala što te volim”, promrsimo tako
da dugo odjekuje u grudima,
da niko ne čuje i ne oseti,
da nam se niko ne ruga,
da niko ne iskoristi naše umeće,
koje će boleti dok ponovo ne odrastemo
i ne shvatimo da to nije bila ljubav.
Samo smo voleli.

Goran Tadić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top