Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

LJUDI U NASIM GODINAMA

Ljudi u nasim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivaci u plitku vodu,
kao politicari u kombinacije,
iz cistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
vec dobrano izucili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostace zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
medj ljudima,
samo ce u hladnim nocima,
sami i prepoznati odjednom,
izaci na zacudjen sneg
i glasno zaplakati.


Pero Zubac

 

[Branko Lori]

 

[Svjetlanaa]

KAKO JE TAKO JE ,JA SAM NA TUGU NAUCILA , IDI .OSTAVI ME U MOJ TUGI ......

 

[Svjetlanaa]

 

[PetarSamotnjak]

Jutro

Ispregoh konja,
upregoh
magarca,
u svoje srce,
taljige teretne!
Džilitnu se sivi!
Srce,
okupani smo jutros
noćnim užasima
i srećni što smo živi!

Branislav Petrović

 

[Jan Hus]

 

[PetarSamotnjak]

DECA KAD SE VOLE

Deca kad se vole ljube se stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga da li ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada si dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi.

Žak Prever

 

[Branko Lori]

 

[duca03]

Ne, nije to ljubav


Malo smo se gledali,

malo smo se smejali,

malo smo pričali,

i malo se ljubili.



Ne, nije to bila ljubav!



Mislio si da te nisam volela,

mislila sam da me nisi voleo

ipak: rastanak je nekako čudno boleo!

Brana Petrović

 

[PetarSamotnjak]

DRUGI POGLED


Nisi imala takve oči

Onda
kad sam te sreo.

One su iskrsle na tvom licu

Tek kada sam
te zavoleo.


Matija Bećković

 

[Kišofil]

ЉУБАВНА ПЕСМА СРПСКОГ ВОЈНИКА

Млади српски војник прешао је Албанију.
На Крфу се са осталом напаћеном браћом вратио у живот.
Заљубио се у Гркињу.
Крећући на Солунски фронт, ка коначном ослобођењу Србије, поклонио је ове речи Крфљанки Хондројанис Харули, која их је касније, уз малу преправку, претворила у песму.


YouTube


Mi Mou Thimonis Matia Mou

Не љути се на мене, око моје
Не љути се на мене, око моје,
што у туђину одлазим
птица ћу постати
и поново ћу теби доћи.

Отвори прозор,
плави босиљку мој,
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.

Не љути се на мене, око моје,
што ћу те сада напустити
и дођи накратко, да те видим
да се од тебе опростим.

Отвори прозор,
плави босиљку мој,
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.

Не љути се, љубави, јер морам да идем да се борим за своју земљу...
Како са оволиким срцем да не победи...?

 

[PetarSamotnjak]

MALA KUTIJA


Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
Mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima


Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila


I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila


Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija


Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti


Čuvajte malu kutiju.

Vasko Popa

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

Ljubav je svojevrsno društvo,
Ne znam više hodati sam putovima,
jer više ne mogu ići sam.
Jedna me vidljiva misao tjera da hodam brže
a vidim manje i da istodobno žarko žudim sve vidjeti.
Čak i njezina odsutnost biva samnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako je žudjeti.

Ne vidim li je, zamišljam je, i jak sam poput visokoh stabala,
videći je, tresem se, i ne znam što se dogodi s onim
sto ćutim, u njezinoj odsutnosti.
Cijelim sam svojim bićem neka sila što me napušta,
cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u
središtu.

Fernando Pessoa

 

[duca03]

Ti i ja

Taman odrastem - ti podetinjiš.
Taman podetinjim - ti odrasteš.
Uvek mi bežiš za jedno juče.
Uvek si daleko za jedno sutra.
Taman za ništa.
Taman za sve.

Miroslav Mika Antć

 

[PetarSamotnjak]

SAT

Što je život čovjeka spram kucanja sata?
Krhko i lomno savitljiva vlat.
Odlaze ljudi, zatvaraju za sobom vrata,
u samoći sobe ostavljeno, mudro kuca sat.

Zamire posljednji uzdah na usni od voska.
Sklapaju se ruke, svijeća svjetluca.
A ura kuca, mirno kuca i kuca,
tišina je u sobi kao noć seoska.

Zvone čaše. Gozba. Stolnjaci i vino.
Viču ljudi. Radost. Ure idu.
A sat kuca, govori na zidu

staru pjesmu o protjecanju pijeska
što iz ruke smrti teče, iskri se i ljeska.

Miroslav Krleža

 

[Svjetlanaa]

 

[PetarSamotnjak]

Da mi nisu lepe pesme
ovaj život ukrasile
usahle bi mnoge česme
koje su mi žeđ gasile.

Dobrica Erić

 

[Mister]

Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Nawim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,

I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

Rade Serbedzija

 

[PetarSamotnjak]

LITERARNA DISKUSIJA

Markov tvrdi kako pokušavam
da mu probodem dušu
ali radije bih njegovu ženu.

dižem noge na sto
a on kaže:
ne smeta mi što stavljaš
noge na sto
ali klimav je
samo što se ne raspadne.

ostavljam noge na stolu
ali radije bih njegovu ženu.

više bih voleo, kaže Markov,
da zabavljam rovokopača
ili prodavca novina
jer oni su dovoljno obzirni
da pripaze na pristojnost
i pored toga što ne razlikuju
Remboa od otrova za pacove.

moja prazna limenka piva
kotrlja se po podu.

to što moram da umrem
uopšte me ne muči,
kaže Markov,
moja uloga u igri
je da živim
kako najbolje umem.

grabim njegovu ženu u prolazu,
njeno dupe uz moj trbuh,
ima fina kolena i sise
i ljubim je.

starost nije tako loša, kaže on,
ima spokojstva u tome,
ali ima i jedna caka:
moraš razlučiti spokojstvo od mrtvila;
nikad ne gledaj mladost kao inferiornu
zato što si star,
niti je mudrost u iskustvu.
čovek može biti matora budala -
mnogo je takvih - ili mlad
i mudar - što je ređi slučaj. to...

ućuti više, zavapio sam,
ko boga te molim!

ustao je, uzeo svoj štap i
izašao.

povredio si ga, rekla je,
on misli da si veliki pesnik.

suviše je ušminkan za mene, rekao sam,
suviše je bistar.

izvadio sam njenu sisu.
kakva čudovisna
prekrasna
stvar.

Čarls Bukovski.

 

[Svjetlanaa]

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimovic

 

[PetarSamotnjak]

Oprosti mi stihove

Milo moje, najmilije, oprosti mi stihove.

Nije “otisak moje duše” dorastao tvojoj duši.

To su samo nepismeni leleci, jadikovke,

vapaji i čežnja iz sedamnaestog veka,

staromodan način da se tuga proglasi za ljubav.

Dosad sam mogao izučiti zanat

i potkovicom, koja me izabrala, kada sam te sreo,

potkovati srce da se ne troši, dok za tobom kaska.

Barem bi ga ponekad, makar kroz san, čula,

kada se u sitne sate dovuče do tvog praga.

Možda bi se sažalila i pustila u sebe,

da napolju ne zebe.

Da je slovo zrno peska, koliko sam ih potrošio,

mogao sam, s’ ovih deset prstiju, kućerak sagraditi,

preneti te preko praga, pa te sa tih istih deset prstiju,

milovati i golicati bez reči, jer život nije pesma.

Lepo moje, najlepše, oprosti mi stihove.

Te škrabotine ni nalik nisu rukopisu mog pogleda,

koji do suza zadrhti, kad mu se učini da te ne vidi,

pa brže-bolje dozivam nebo da ga sebi uzme,

jer bez tebe ne treba ni meni.

Voljeno moje, najvoljenije, oprosti mi stihove.

Sve su to najgore psovke naspram reči,

koje u grlu, kraj srca, čuvam,

za slučaj da jednog dana Bog reši da postoji,

pa te zamoli da saslušaš šta imam da ti šapnem.

Goran Tadić

 

[Kišofil]

Nisam te izgleda volio mnogo
Sve je po starom
Al’ više nisam tvoj
I nije mi važno s kime
Noćas slušaš ovu pjesmu
I plačeš li

Ipak
poželim neko pismo
Ipak
mada zajedno nismo

Piši piši k’o nekad dva, tri reda
Piši znam da je gužva
I da nećeš stići
Piši opiši mjesta
Gdje nas dvoje skupa
Nikada nećemo ići

Ti si zadnji romantik
Na ovom svijetu
Što se sporo kreće
I čeka raj
Malo si samo promijenila glumce
Al’ isti je komad
Isti zaplet i kraj

Ipak poželim neko pismo...

 

[PetarSamotnjak]

PRIVIDJENJA

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Odlazim,dakle,sa tela toplih, i mladih srna
ledu,na vrhu nekom,u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se,porfiru jednog zrna
što visi,o drhćućem,žarkom,koncu,u svitanju?
Tu,tu bih,u ovom životu,da me oblije slap
svih divota čulnih,kao pad mirisnog mleka
A čini mi se,jedna jedina,takva blista kap
nad peskom pustinja,i tla nad zemljom,daleka.

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Miloš Crnjanski

 

[Svjetlanaa]

"Pošalji joj pismo
odvedi je na kolač
provozaj je na biciklu
Lažu da je staromodno.

Prošetajte parkom
uberi joj maslačak
otputujte negde vozom
Lažu da je staromodno.

Ispiši joj sonet na zidu
otpevaj joj pesmu pod prozorom
gitaru zasviraj
Lažu da je staromodno.

Kupi joj mandarine
odnesi joj plejlistu na CD-u
pitaj je za ples
Lažu da je staromodno.

Pijte vino na krovu zgrade
kupi joj knjigu
odvedi je u pozorište
Reci pred svima da je voliš
Lažu da je staromodno." ❤