Stihovi za moju dusu

[DUNJA W]

 

[Mala sanjalica]

Svejedno mi je,

ma sta da se tuzno zbiva u srcu mom:

jer proci cu ja, a

proci ce i mrtvo kamenje

po kome sam gazila;


proci cu ja,

a proci ce i vecno plamenje

sa koga mi svetlost slazila.

Desanka Maksimović

 

[white daisies]

Ljubav je samo rec i nista vise
ljubav se uvek isto cita i pise
ruka u ruci je vec nesto drugo
i sapat neznih reci uz kapi kise

Ljubav je samo rec i nista vise
obicna slova svakog lista papira
tajna i strepnja su vec nesto drugo
i sapat neznih reci uz kapi kise

Ljubav je samo rec
i nista vise

Ponekad je samo pogled
uzrok bezbroj budnih noci
uzalud se nekad moli
to je ljubav, to se voli

I kad oci suze vlaze
i nevesto kad se laze
ili kada telo gori
to je ljubav, to se voli

Ljubav je samo rec i nista vise
obicna slova svakog lista papira
tajna i strepnja su vec nesto drugo
to je prvo pismo sto reci bira

Ljubav je samo rec
i nista vise


To je ljubav, to se voli
to je ljubav, to se voli

To je ljubav, to se voli

 

[morana18]

Put pod noge i kreni…samo idi.
Vodiće te zrak sunca koji se pomalja na istoku.
A kako se bliži zapadu,ti odmori.Sačekaj novo jutro,pa opet kreni.
Ne posustaj.Ne brini za noge,jer nosiće te one.
Tabani su ti tvoje zlatne potkovice…
bljesnu pri svakom napravljenom koraku.
Pa kad se sretnu sa zrakom sunca,a oni se tako lagano dotaknu.
Bojažljivo.
Kao dvoje srodnih duša, pri prvom susretu,
kad još ne znaju koliko već tada znače jedno drugom.

Milisent

 

[goxy]

Thro’ the ghoul-guarded gateways of slumber,
Past the wan-moon’d abysses of night,
I have liv’d o’er my lives without number,
I have sounded all things with my sight;
And I struggle and shriek ere the daybreak, being driven to madness with fright.

I have whirl’d with the earth at the dawning,
When the sky was a vaporous flame;
I have seen the dark universe yawning,
Where the black planets roll without aim;
Where they roll in their horror unheeded, without knowledge or lustre or name.

I had drifted o’er seas without ending,
Under sinister grey-clouded skies
That the many-fork’d lightning is rending,
That resound with hysterical cries;
With the moans of invisible daemons that out of the green waters rise.

I have plung’d like a deer thro’ the arches
Of the hoary primoridal grove,
Where the oaks feel the presence that marches
And stalks on where no spirit dares rove;
And I flee from a thing that surrounds me, and leers thro’ dead branches above.

I have stumbled by cave-ridden mountains
That rise barren and bleak from the plain,
I have drunk of the fog-foetid fountains
That ooze down to the marsh and the main;
And in hot cursed tarns I have seen things I care not to gaze on again.

I have scann’d the vast ivy-clad palace,
I have trod its untenanted hall,
Where the moon writhing up from the valleys
Shews the tapestried things on the wall;
Strange figures discordantly woven, which I cannot endure to recall.

I have peer’d from the casement in wonder
At the mouldering meadows around,
At the many-roof’d village laid under
The curse of a grave-girdled ground;
And from rows of white urn-carven marble I listen intently for sound.

I have haunted the tombs of the ages,
I have flown on the pinions of fear
Where the smoke-belching Erebus rages,
Where the jokulls loom snow-clad and drear:
And in realms where the sun of the desert consumes what it never can cheer.

I was old when the Pharaohs first mounted
The jewel-deck’d throne by the Nile;
I was old in those epochs uncounted
When I, and I only, was vile;
And Man, yet untainted and happy, dwelt in bliss on the far Arctic isle.

Oh, great was the sin of my spirit,
And great is the reach of its doom;
Not the pity of Heaven can cheer it,
Nor can respite be found in the tomb:
Down the infinite aeons come beating the wings of unmerciful gloom.

Thro’ the ghoul-guarded gateways of slumber,
Past the wan-moon’d abysses of night,
I have liv’d o’er my lives without number,
I have sounded all things with my sight;
And I struggle and shriek ere the daybreak, being driven to madness with fright.

 

[lunao]

Ostao je i vjetar u grudima
siba jako al ne odlazi
ne prestaje... ne zelim da prestane

I ostala je ona kisa
jaka i ubitacna
tmurno nebo
al ipak nekako cudno smijesna
budi cudan osjecaj necega
sto ni mi sami nemozemo opisati

I jos uvijek ostali su oni leptirici u meni
radosna draz jutarnje magle
koja se polako dize tamo gdje vise nisam ja
a ipak i ova ovdje budi sjecanje
necega sto vise nemam

I ostala je jedna fotografija
ostalo je sjecanje
zakljucano duboko u meni

Ostalo je ono sto niko osim Boga
nemoze uzeti...
Ostalo je nesto sto predstavlja zivot
sto oduzima danas
i donosi sutra

Ostalo je...
Nestalo je...

 

[Nina]

Ponekad suncev zrak
zaluta u oci moje
i razbije se mrak
i zablistaju boje…
Nicu sareni snovi
staklice svetlost slaze
dok stezem u ruci novi
ram za sarene laze…

 

[Nina]

Kao pokisla ptica
hranim se mrvicama tvojih reci.
Skupljam ih po stazama snova
sve trazeci put do svog srca
Ali crne vrane vremena
pojele su nase okrunjene reci
i srce se zagubilo
u procepu besmisla…
Uzalud uprezem misli kao rasne konje
ne mogu te stici u ovom bezanju
jer svaka ljubav koju prati razum
osudjena je na umiranje…

 

[Nao]

SRCE

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Ducic

 

[Bubi*]

Moj svet - Desanka Maksimovic

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.

 

[mon amour]

-To je njen život, moj prijatelju.
Zaboravi da u njoj išta bolje spava
I sve na šta se njeni dani svedu
poza je i maska, sve je već viđeno-
-ko gazdi istine- klimnula mu glava

-Ima tu nešto, dobri moj sedokosi tipe.
Neki obrazac u njoj garant čuči
ne može sve to baš slučajno biti
zašto bi ti to pričao ako nije tako
tvoje dobra namera unapred se zna,
i nema bliže žene da ti poveruje
Jer o meni pričaš, ta s džakom sam ja.

Ali ipak reci
pre nego što se novoj žrtvi proda
to mudro slovo, to rešenje koda:

-Da se tebi da sve što hoćeš da se da,
Da nacrtaš jutrom put do svakog sna
I do noći da ti puti dotle stignu-
Šta bi dao da možeš ko ja?

Da je nebo tvoje a da zemljom hodaš
Da na nebu spavaš, a po zemlji plivaš,
Da u svakom budeš i da svakog znaš
Ukus svakog pića i pre same usne
Za časove tanga kolko bi da daš?

 

[742617000027]

And if you're hurting
I will replace the noise with silence instead
Flushing out your head

If you like it violent
We can play rough and tumble
Fall into bed
And I won't breathe so you can recover

When you're in pieces
Just follow the echo of my voice
It's okay
Tune into that frequency

Don't fight your reflex
Embrace the instinct
You can feel your way
Through the bed and weak face in the end

'cause it breaks my heart
That we live this way
I know people need love
'cause them people never play the game
And we talk the talk
We communicate
The people need love
Those people never play the game

Pleasure for pleasure
It eases consequence
And love for a fall
But I know you love to take a risk

The past is weakness
Don't beg the question when the answer is war
There are moments when I'm overcome

And it breaks my heart
In love

...Chris Corner...

 

[mari47]

CRTICA

Život je ono
što nam se dogadja
dok čekamo ushićenje.

... ...

To medjuvreme
čiji trenuci nižu
biserne orglice
ili kuju okove,
daje ton
muzici postojanja,
Uzdiže nas na Olimp
časti
ili baca u ponor
poroka.

... ...
Stvarnost je početak
i kraj saznanja
da su sudbine
učesnici neizvesne
utakmice.


Mirjana Vrućkić

 

[lunao]

I u tome što ja tebe neću... A očito ima nešto.... Ma uostalom, koga briga - život je rokenrol hehe... moram podhitno nešto sanjat da bude malo zabavnije... I da.. Zima je... Hladno... ma koga briga


Ima nesto u tom sto me neces.
Ostavljas mi vremena za druge.
Gledam kako veselo se kreces.
Kao leptir oko moje tuge.
Ima nesto u tom sto me neces.
Nesto cemu sama ne znas ime.

Ima nesto u tom sto me neces.
A sve znaci ne zaboravi me.
Ima nesto u tom sto me neces.
Od te lazi nacisto umrecu.
Ima nesto u tom sto me neces.
I u tome sto ja tebe necu.

Ima nesto u tom sto me neces.
Od te lazi nacisto umrecu.
Ima nesto u tom sto me neces.
I u tome sto ja tebe necu.
I u tome sto ja tebe nec

 

[Nina]

I POSLE SVEGA
I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, sa iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic

 

[STARDUST]

Zauvek ti poklanjam sebe,
Poljupce nežne i duge,
Poklanjam ti dane ljubavi,
Oduzimam ti dane tuge.

Zauvek ti poklanjam dušu,
Milovanja beskrajna u noći,
Poklanjam ti ljubavi pažnju,
Oduzimam te zauvek samoći.

Zauvek ti poklanjam srce,
Osmeh i šapat u rana jutra,
Poklanjam ti radost i sreću,
Volim te danas, volim za sutra.

Zauvek ti dajem i pesmu ovu,
Ostale sve i one što će biti,
Ljubim te svakim napisanim slovom,
Volim te – voliš me, to nećemo kriti.

 

[пахуљица74]

И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

Алекса Шантић

 

[lunao]

2.11.2009 20:40 | Naslov: RE: Klub ljubitelja romantične muzike,romantičnih s... Prikaži/Sakrij | Citiraj




Treba znati

Smješiti se dalje, da, to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kada pred nama samo stoje prazni sati
u tome životu glupome do bola.
Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sačuvati ponos, onaj što preosta,
i uprkos svemu prijatelji moji,
zauvijek otići, znati da je dosta.
Pred sudbinom svojom, koja sve ti uze,
kad već ništa nemaš, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.
No ja, srce moje, ja to nisam znao.
Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodušna lica skriti svoju bol,
zauvijek otići tiho kao sjena.
I usnama treba reći da se smiju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mržnje u tebi da gnjiju,
te posljednje riječi onih koji ljube.
Treba znati mirno otići na kraju,
ušutkati srce što već umrlo je,
sačuvati obraz ko neki što znaju,
dok još nije pao.
Trebalo je znati,
suviše te volim, ja to nisam znao.

Charles Aznavour

 

[DUNJA W]

Pa sta ako sam sanjar
I zamisljam svet boljim nego sto jeste,
Idealima je sudbina
da tonu i uzdizu se.

...Sta ako me lome vrtlozi
lazi i licemjerja
stalnost izazova
izostri cula!

Nek' sam cudak
Sto veruje u sne – to reci ce
oni sto ne poznaju me,
To njihov je odraz u ogledalima.

Nek' sam sanjar
sanjacu i dalje,
U oblacima plovicu sve vise,
Nek' me lome,
Zvezdama stremicu
sve blize;
Ja cudak sam
Na zivotnoj niti sto snove nize…

Marina Ugrin

 

[Bubi*]

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.


Kerolin Ris

 

[Bubi*]

DIVNO JE LJUBAVI ZNATI

Divno je, ljubavi, znati da si ovdje u noci,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali tijelo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka sto se udvostrucuje u seni.

Uspravna, bit ces druga sto ce zivjeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nesto ostaje i vodi nas svjetlu zivota
kao da je pecat sjene obiljezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.


Pablo Neruda

 

[DESTINY kiss]

Da te nisam tada sreo,
Sve bi mi, znam sigurno I dalje bilo gadno.
Sve bi i dalje bilo trulo
Nepodnošljivo, odvratno…..
Osjećao sam prije tog susreta
Zadah nekih koje sam sretao
A koje nikako nisam uspijevao sresti.
Zadah duša koje su se u hodu raspadale….
Da te nisam sreo i sada bi sve bilo isto.
Smrad koji se osjeti kad raspada duša
Mnogo je teži
Od onog,
Kada se tijelo počne raspadati.
A onda….. Onda.
Onda si me na onom snijegu
Uz onaj zid poljubila,
Uz stepenice pobjegla i
Otjerala sav neprijatan zadah i…
Uh kakva si bila.
Poljubila si me kratko; u mojoj tarapani
Kad su mi nesnošljivi bili i sati a kamo li dani.
Meni taj poljubac još na usnama stoji
I liječi me
Od protrulih nekih duša….
Od nepismenih i zlokobnih
Bližih I daljih klevetuša.
Eh da sam samo znao
Koliko možeš promijeniti moj svijet…
Joj!
Potražio bih te sigurno mnogo ranije
Da me poljubiš i smiriš
Negdje u proleće ili jesen,
Kad ničeg osim ničeg nije bilo….
Kada je sve trulilo,
A ja bio nesnosan, do pogleda potresen…
Naglavačke postavljen,
Od svih normalnosti ostavljen…
Te večeri nije bilo hladno
Iako je vjetar kao kroz pustinju duvao.
Te večeri snijeg nije padao „da prekrije brijeg“
Kako kažu,
Već da mi u njemu svoje tragove ostavimo.
Te večeri ništa bez razloga nije bilo.
Na snijegu
Uz zid smo se poljubili
A neke ljude…. Bože!….
Neke do zida dovode da bi ih tamo
Ubili.
Kakva ironija.
Strašno.
Mnogi tamo okončaju život svoj
A ja,
Ja sam na njemu ponovo oživio
Uz poljubac tvoj….
Ti stvore jedan nestvarni,
Ti andjele sa oronulog zida.
Odriješila si srce svoje,
I otjerala jednim poljupcem
Uz huk, onog strašnog vjetra,
Sve damare moje.
D.Vujovic

http://4.***************/_IBgyw495zWY/Svp5qUsWaGI/AAAAAAAAAJ0/fWYXwdjchxQ/s400/156101.jpg​

 

[mari47]

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Luj Aragon

 

[goxy]

Lujza Glik
Kirkina moć

Nikada nisam nikoga pretvorila u svinju.
Neki ljudi su svinje; Ja samo učinim
Da izgledaju kao svinje.

Muka mi je od tog sveta
Koji dozvoljava da spoljašnjost preruši unutrašnjost.
Tvoji ljudi nisu bili loši ljudi;
Nedisciplinovan život
Učinio im je to. Kao svinje,

Uz moju negu
I negu mojih dama, oni su
Postali mili, kako treba.

Onda sam poništila čini, pokazujući svoju dobrotu
Kao i svoju moć. Videla sam da

Možemo biti srećni ovde,
Kao muškarci i žene
Kada su im potrebe jednostavne. U istom trenu,

Predvidela sam tvoj odlazak,
Tvoji ljudi su uz moju pomoć prkosili
Moru koje urla i besni. Misliš

Da me je nekoliko suza uznemirilo? Prijatelju moj,
Svaka čarobnica je
Pragmatičar u srcu; ne vidi suštinu onaj ko se ne može
Susresti sa ograničenjem. Da sam htela samo da te držim

Držala bih te kao zatvorenika.

 

[mon amour]

Kamen i so

"....Ja sam mahovina sa onog kamena
sa koga ti jesi otišao, ali nijedna tvoja rana nije.
Ja sam mahovina sa svake boli,
Ja sam paučina sa svake tvoje rodne nesanice,
Ja sam so što jezik skuplja, za koju se ne pita.

Ti si moja sva sreća koju u kostima čuvam
I svaki je vetar samo raspiri.
Ja sam ono za šta si morao doći- i došao si.

Ti si odavno postao pršljen moje kičme
i leva komora,
Krnjeni biser iz napukle školjke presušenog mora,
Zarasla kost izumrle životinje.

Ja razumem sve što kažeš,
do mene dođe kao da si ga zato i rekao.
Dopliva sve to do drugog starca sa tvoga kamena
I sve stigne, čudni ga vetrovi nose
i slomi me tamo negde gde lomiti treba,
sustigne me u nekoj noći, tek tako
I ti to znaš.
I pričaj i srećan budi moj kamenu i moj kršu
Jer ja čujem, ja još uvek čujem...
Svaka mi reč stigne ko da sam joj kuća
A ti si došao, jer morao si naći adresu
za svoje reči koje me lutajući nađu."

Jelena Lukic