Stihovi za moju dusu

[DUNJA W]

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA

Hese

 

[DUNJA W]

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinović

 

[DUNJA W]

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vrijeme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

 

[Nina]

I POSLE SVEGA
I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic

 

[DUNJA W]

Andjele moj, ako se spustis ka zemlji
zelim da dodjes da se izrazgovaramo
cekam da mi das savet
kako da iscelim jedno srce koje krvari.
Andjele moj, ima neisceljenu ranu,
cudom je jos uvek zivo
ima ranu duboku i na ostrici noza
bio je otrov i puno ljubavi.
Andjele moj, jednu uslugu ti trazim
u mom snu, da nadjem resenje za zagonetku
moje srce isceli ako mozes,
jednom suzom iz dubine duse.
I ako ga spases obecavam ti molitvu
mome Bogu, da ti da blagoslov
da postanes vodj andjelima.
I da nadjes jedan presto u raju!
Andjele moj, andjele moj

 

[DUNJA W]

Topli dlan na mome celu

znak je opasnosti
i znak je neke prerane ljubavi
koja se mora
koja se zeli

znak je tebe
i svih onih koji su te htjeli
i samo da znas kako su te mamili u krevet
za stol
za pune case

samo da znas kako je vjetar ludovao
a kisa ljubavna padala na ulice
trgove i krovove

topli dlan na mome celu

ti nesretnice krasna
za sve jasna a za mene strana
kako su pogledi plamtjeli
po cijelom tijelu
pa oni bi u tom casu sve dali
za dasak s tvoje usne
oni bi na koljena pali pred tobom
i onda meni se odjednom
sve to pretvori u nesto
nestvarno i ludo

samo da znas pomamnice

sto su s tobom htjeli
zaboravili na sve
s nocnog praga rugali se jutru
u tvojim zjenama
dovraga mi znak na celu
ja bih opet na tvom tijelu
zaspao i snio
ja bih bio
prvi od zadnjih
ili prvi u sredini
tko bi to znao
kod tebe nema nikakvog reda

inspiracijo moja
njeznosti moja
nisi mi zvijezda i rijec ti je lazna
nisi mi ljubav
al’ si mozda snazna u srcu u oku
na ruci i svugdje
i nigdje te jos nema

tvoj dlan na celu mome

znak opasnosti drijema
znak ljubavi koje nema
prerane ljubavi i skitnje kroz noc
samo da znas
ja sam te od drugih sacuvao tijelom
i mene su ubili umjesto tebe

zvijezdonocnice moja
cuvarice privatnih neba
ti dajes svakome koliko mu treba

a na mom celu dlan me topli pece
do boli me
do voli me

i jos dalje u ponor mracni bez volje

do ljubi me

do kraja me

i tako vec nestajem i bit ce mi bolje

 

[SibilaRea]

PROROKOV VRT

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven medju perima njenim,
Može povrediti. Kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
K'o što severac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije
Što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja
I protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki.
A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb
Za svetu Božiju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti,
Ne biste li spoznali tajne svoga srca
I u spoznaji toj postali deo srca Života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godišnja doba
Gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog
I plakati, al' ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu",
Već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi,
Jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.
Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani
Što peva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nežnosti.
Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim
I uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi;
Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu
I pesmom slavljeničkom na usnama…

Halil Džubran

 

[SibilaRea]

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...


Stevan Raickovic

 

[aiva]

Kako da dusu sputam
da se tvoje ne takne?
Kako,mimo tebe,
sa njom da grlim druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljeni kut,
u kom je nece tvoje njihati daljine.
Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

 

[DUNJA W]

Ne boj se, tu sam


Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta

unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima

jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
... i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se...

P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?


Marija Simokovic

 

[DUNJA W]

Ti govoris...


Ti govoriš o tvojim godinama, o tvojoj kosi od
bijele svile.
Pogledaj svoje ruke latice oleandra, lûk tvoga
vrata je sama ljupkost.
Volim pepeo na tvojim trepavicama, i tvoje oči od
zagasita zlata i tvoje oči
Sunce na rosi od zelena zlata na jutarnjoj travi
Tvoje oči u novembru kao more svitanja oko tvrđave u Goreji.
Koliko snage u njihovim dubinama,koliko blaga sa
karavelâ bačena bogu od ebana.

Volim tvoje mladenačke bore, te sjene koji boji
bojama
pozne ruže tvoj septembarski osmijeh, to
Cvijeće u uglovima tvojih očiju tvojih usana.
Tvoje oči i osmijeh, miomirisni balzam tvojih ruku i
baršun krzna tvog tijela
Neka me očaravaju dugo u Edenskome vrtu
Ženo s dva lica, jednim od same žestine, drugim od
same nježnosti.
Ali usred studenog doba
Kada se crte tvog lica ukažu jasnije tvoji obrazi
uleknutiji tvoj pogled veoma dalek, moja Gospo
Kada se brazdama izbrazda, kao polja u zimu,
tvoja koža
tvoj vrat tvoje tijelo pod teretom umora
Tvoje tanane prozirne ruke, dosegnuću blago moga
dugotrajnog traganja i sunce iza duge noći
tjeskobe
Slap i isti taj napjev, žubor izvorâ tvoje duse.

Dođi, noć klizi nečujno preko bijelih terasa, i ti
ćes doći.
Mjesec miluje more prozirnim pepelom svjetlosti.
Daleko, počivaju zvijezde nad ponorima noći
Otok se proteze nalik na Mliječni put.
Ali osluhni, čujes li? Kako se od Kap Manuela na
mahove uzdižu talasi laveža
I kakva nečuvena glazba dopire od restorana luke i
zatona, opojna kao san
Draga!...

Leopold Sedar Senghor

 

[DUNJA W]

Nemoj tugovati



Nemoj za mnom nikad tugovati , nemoj !

Ja ponekad volim otići , ali ne odlazim zauvek.

Odem tamo gde nema nikakvih misli ,

Ali ipak i tamo mislim na tebe.

Ti znaš , ti to jako dobro znaš

I osećaš , osećaš kako ti se uporno smeškam u lice.

Nemoj tugovati za mnom ni kada me ne bude bilo,

Zar misliš da me tuga može vratiti ?

I dok ti ove stihove pišem, ja se smeškam tvom lepom licu.

Nemoj za mnom tugovati i kad ti se ne javljam.

Pa zar misliš da te mogu zaboraviti ?

Ja ne zaboravljam nikad one kojima stihove pišem.

Nemoj tugovati za mnom , već obuci crnu svilenu košulju

Onu koju si jednom za mene obukla ,

I stani pred vetar , nek leprša i nek ti vetar mrsi kosu

Kad ja ne mogu , kad sam tako bespomoćan draga moja

I zato nemoj za mnom tugovati, nisam ja tvoje tuge vredan.

 

[DUNJA W]

Čaršaf od svile

Vruće je!
Smem li da legnem kraj tebe?
Ne.. nemam ništa na pameti.
Samo da legnem, tik pored tebe.
Da te pokrijem svilenim čaršafom
Onako preko stomaka, kako ti želiš
Da ti noge budu gole.
Tvoje prelepe noge.

Smem li da dotaknem tvoju kožu?
Tvoju mekanu kožu, samo da je dotaknem.
Onako kako ja umem, nežno, znaš ti.
Vruće je, jako je vruće.
Znam, nisam te probudio, bio sam tih.
Kao neki lopov koji se iskrada.
Ali nisam ništa tvoje ukrao.
Jesam, samo sam te dodirnuo i pokrio.

Idem, vreme je, iskradam se iz tvog kreveta.
Ostavljam te onako zanosnu
Razbacanu po postelji.
Sa čaršafom od svile umotanim u tvoje ruke.

 

[DUNJA W]

Kad bi se moglo otputovati


Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja
i otići zauvijek, ili neku staru lađu
prevariti da nas odvede iz grada,
prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu.
Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju
planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.

Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru
sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju.
Jer koji plaču polako će se utješiti
a koji pjevaju umorit će se pjesme.

Ja nikad ne bih otputovala ni na konju ni na lađi
jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu.
Jer nemam od koga da bježim. I zato jer se plašim povratka.

Ali kad bi se moglo otići zauvijek, i zaista otići s pjesmom
mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojima sam plakala.
I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom
bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni.

Vesna Parun

 

[DUNJA W]

Love hurts, love scars
Love wounds ,and marks,
any heart, not tough ,
or strong,enough
To take lot of pain
Love is like a cloud
Holds a lot of rain
Love hurts, uuhuuu,love hurts

Nazareth

 

[DUNJA W]

dok strasno kliziš po meni
moje tijelo snažno zadrhti
na usnama mi se osmijeh
želje pojavi ...
sve su moje misli u tebi
svaki atom mene tebe želi
ahhhh, ljubavi osjećeš li
tu navalu strasti
osjećam neopisive užitke
koje tvoje ruke nose
nemoj stati, nemoj prestati
neka dugo traje....
toliko te snažno želim
grlim te i ljubim srcem
svim
ispod kože ljubim
želim da treperiš
da ti rauzum od ljepote
pomutim
a da mi tada iz oka
klizne suza
suza radosnica koja kaže
ljubavi ...ja sam samo tvoja


JUTARNJA ZRAKA

 

[aiva]

Idem od jedne ruke do druge
Gde si..?
Zagrlio bih te, grlim tvoju odsutnost
poljubio bih ti glas,cujem smeh daljina
usne mi lice rastrgle
iz presahlih dlanova blistava mi se pojavi
hteo bih da te vidim pa oci zaklapam
idem od jedne slepoocnice do druge
Gde si?...

 

[honey colored eyes]

Erotikon

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.
A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.
... Čudni su aprilski dani...
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.
Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.
Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti...

Drainac

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena.

Gledam te.
Ti me ne vidiš.
Između nas je slepo sunce.

Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut.

Zoveš me
Ja te ne čujem.
Između nas je gluhi vazduh.

Po izlozima usne moje traže
Tvoj osmeh.

Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen.

Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš.
Praznina te je zagrlila.

Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči.

Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim danom tvojim sastane.

Samo u snu istim predelima hodamo.

Popa

 

[aiva]

Ne govorim ti bas u zadnje vreme
da te volim
i ne gasim ti svetlo u ocima
pre spavanja, ne govorim
ti nesto nezno
i ne grlim ti dusu
ali...
ovo ti moram reci:
previse je gorkog i ljudi su grubi,
pa, ako i ne govorim
jos uvek te ono najlepse
u meni i voli i ljubi...

 

[Anđa]

Gasiti nekome svetlost u očima nije romantična niti lepa stvar. To bi značilo da nekoga povređujemo, oduzimamo mu radost življenja, ljubav, gušimo ga i "ubijamo". Ako se mislilo na to, onda mi nije jasno. Ako se mislilo na osvetljenje, upućivalo da nekoga uspavljujete, onda je sasvim pogrešno.

 

[aiva]

Gasiti nekome svetlost u očima nije romantična niti lepa stvar. To bi značilo da nekoga povređujemo, oduzimamo mu radost življenja, ljubav, gušimo ga i "ubijamo". Ako se mislilo na to, onda mi nije jasno. Ako se mislilo na osvetljenje, upućivalo da nekoga uspavljujete, onda je sasvim pogrešno.

"ne gasim svetlo u ocima pre spavanja"...misli se na uspavljivanje..
nikako ne bi bilo prihvatljivo ovo prvo,slazem se...

 

[baby girl 91]

PROLECNA PESMA

Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kako srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako cezne za svim sto bi zivot mog’o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
tako su velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni’,
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Desanka Maksimovic

 

[Bakunjin]

Први пут стављам своју песму, немојте замерити ако Вам није по укусу...

ЉУБАВНА

Параноја, драга моја...
Усред актуелне ситуације ти захтеваш љубавну песму
и гле апсурда, љубав је оно о чему и ја желим да причам.
Радост живота, непотребно узвишена лепота, искреност пре свега
саставни су део тога, а ти ме запиткујеш - Чега ? Кога ?
... а ја нећу да ти кажем.
И знам да ћеш после тога рећи да о љубави могу само да лажем !

Тако значи, ја лажем ?!
А кажи ти мени, шта то ради сваки дан, онај манекен, голубан,
онај нашминкани, бронзано-бели, председником га зове народ цели.
Тај не лаже ?!

Немој, рећи ћеш ми ти, људи су глупи и зли,
а народ нису људи, народ ти је мисаона именица.
Причај ми о љубави, ти си уметничка душа,
а народ ће сигурно помно да те слуша.

Па шта да ти кажем ? Љубав јесте уметност,
а уметност је ствар афинитета.
Уметност је чаша воде, рибља паштета, уметност је цветна тапета
и тапацирана WC шоља, драга моја.
Кажем ти ја, параноја...

На емотивном плану сам веома монотона особа,
смирен сам као улице Багдада, комуникативан сам као Северна Кореја.
Све то уопште није лоше, важно је да се у мојој глави
не одржава фестивал Барбика и ревија купаћих костима
док напољу пада снег и јака је зима.

Љубав је конструктивна критика, љубав је свакако и политика,
у ствари, љубав је више проститутка, а политика је *****, гумена лутка.
Таква је политика...ако си доле...

А ако си горе, пођимо на пут, у правцу зоре, где искрице светлости пљуште,
води ме на море, нека се таласи страсти на мене стуште,
а буре, олује, громови и муње нек' падну ми уз скут.
Ох, превише сам крут !

Мораћу да емотивно спласнем.
Јер ја сам ти драга човек страствен,
страствен као авганистанске гудуре.
Параноја љубави моја.

Љубав је једина када одеш у Шпанију, али не као туриста,
пијун конзумерске шараде,
већ с' пушком у руци, да браниш идеале.
Љубав је ходати без страха од пипкања на челу геј параде.

Највише је љубави у овој нашој балканској вукојебини,
јер, шта нас је то спречило да се међусобно поубијамо,
једни другима зло нанесемо,
осим велике, братске љубави коју гајимо једни према другима ?

А да је љубав струја и да се може исказати у киловатима
нема тог броја којим би се исказала љубав мог народа
према Албанцима и Хрватима.

Ма знаш шта драга, ја ти волим цео свет,
америчке бомбардере, руске мигове, кореанске фрижидере,
порушене мостове, солитере...
Волим Мајстора и Маргариту, волим цвеће, не волим киту.
Волим игру, музику, смех, волим што сам жив
и то никако не треба да се мења,
ја нећу да мрем, јер нисам крив.

Јер, да сам ја ти, а ти ја, то јест, да он постане она, а она он,
не би то драга никако ишло,
јер би ти била превише крута
и морала би да емотивно спласнеш.

 

[Snowflake]

Moj svet

Moj svet se sad sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
što naslutim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.

- Desanka Maksimović -

 

[zeljena]

George Gordon Lord Byron


Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vrijeme,
blijed, hladan, obraz ti posta,
ko led sam poljubac tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih cela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cjelog.
Ti skrši zavjete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi prica svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne biaeše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i vjecno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smjerno,
što srce ti nehajno
vec presta biti vjerno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga ljeta duga,
moj pozdrav bice tada
sav pusta, njema, tuga.