Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

DODIR

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom.

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom.

Zar žive da bi bili mrtvi?

Veljko Milićević

 

[jabajagi]

 

[PetarSamotnjak]

LJUBAVNA

Na ulici sretoh Anu,
a bio je kišan dan.
Pozdravih je,
upitah je:
Pošto,Ana,kišobran?

Sskupo je mnogo, reče Ana.

Pošto pola kišobrana?

Osmehom je lepa Ana
razvedrila pola neba.
Za dvoje pod kišobranom,
ona reče,
ljubav treba.

Spasoje Labudović

 

[jabajagi]

 

[Branko Lori]

PUTEVI
Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni. I u jurišu
Smijući se i plačući
Pred sobom
Sve čistiš
I ništiš

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put
Do mene

Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteški
I
Dugi)

Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka

Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i česna
Ona
Što dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna

Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa sjevera
Ili
Juga

Ali to nije sve

Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vjetru raži
Iz korijena zemlje gdje se zgusla tmina

A iz bezmjernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjače
Može
Mora

Ali to nije sve

Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svjetlila
I
Tmice

Ali to nije sve

Jer najmanje znaš da u svome žiću
Najteža rvanja su
I ratovi pravi
U samome
biću

Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
između mnogih
Mojih
Velikih
Zala

Ti ne znaš s kim
Imaš posla

Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe

Ti ne znaš ništa o mom bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
(Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina
Namrijela
I
Dala)

Ti si nakanio da me po svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađeš istinski put
Do mene

(Shvatam te:
Čovjek si u u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični

Prostor vremena
U kojem se nalazim

Prisutan
Od dalekog jučer
Do dalekog sjutra
Misleći
O tebi

Ali to nije sve)
Mak Dizdar

 

[FataMorgen]

Неочекивано, не желећи,
Корачајући без циља,
У мноштву људи без лица
Срећем свој лик у огледалу.
Играмо се камењем,
Сваки је мек као глина,
Правимо исте облике
Истим отисцима прстију.
Тишина нам је симфонија.
Видимо дугу у тмини.
Причамо сопственим језиком
И чујемо обојене тонове.
У кратком моменту заноса
Она ми даје енергију
Свих тачака ноћног неба
Од које се огледало криви
И чаролија нестаје.
Она је с друге стране,
Невидљива заувек.
Ветар који је пунио једра
Носи ми песак у очи.
Бескрајна река га не испира
И жичане маске ме гледају опет
Упорним погледом, без разума.

 

[bobuljka]

 

[PetarSamotnjak]

DECA KOJA SE VOLE

Deca koja se vole ljube se stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu koja se vole
Baš briga dal ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca koja se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi.

Žak Prever

 

[jabajagi]

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska


Vera Pavladoljska ~Matija Becković

 

[PetarSamotnjak]

NOĆNE PTICE

Noć je
a grad je pust.
Oni srećniji su kod kuće,
mada verovatno
nikog više ni nema.

Na Hoperovoj slici ostalo je četvoro ljudi
uobičajena podela, što se kaže;
čovek iza šanka, dva muškarca i žena.
Ljubitelji umetnosti, možete me kamenovati
ali ja dobro znam tu situaciju.

Dva muškarca i jedna žena
kao da je to pusta slučajnost.
Divite se kompoziciji slike
ali mene privlači erotsko zadovoljstvo
potpune ispraznosti.

Oni ne progovaraju, a i zašto bi?
Oboje puše, ali nema dima.
Kladim se da mu je napisala pismo.
Šta god da je pisalo, on više nije čovek
koji bi čitao njena pisma dvaput.

Radio je pokvaren.
Klimatizer bruji.
Čujem zavijanje policijske sirene.
Dva bloka dalje, u haustoru stenje džanki
dok zabija iglu u venu.
Tako izgleda deo koji ne vidite.

Drugi čovek je sam
seća se žene,
i ona je nosila crvenu haljinu.
To je bilo nekad davno.
Drago mu je da takve žene još postoje
ali ga više ne zanima.

Šta li se dogodilo
između njih, tada?
Kladim se da ju je želeo.
Kladim se da ga je odbila.

Nije ni čudo, ljubitelji umetnosti,
što vam je taj čovek okrenuo leđa.

Volf Vondraček

 

[Mala sanjalica]

Svima koji dušu hrane stihovima želim emotivno ispunjen svetski dan poezije

 

[bobuljka]

Pesma zeni

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u sumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka-
Jer je san o sreći visi nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti ci cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis nit' si postojala;
Rođena u mojoj tisini i cami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.
J. Ducic

 

[PetarSamotnjak]

SADA

Kad sam govorio,
rekoše da sam nijem,
kad sam pisao,
rekoše da sam slijep,
kad sam ih napustio,
rekoše da sam šepav.
I kad me natrag pozvaše,
otkriše da sam glup.
Sve su mi osjećaje pomiješali
i presudili da sam lud.
Sada sam sretan.

Edvard Kocbek

 

[Jan Hus]

 

[PetarSamotnjak]

RIBAR


Mirno je ribar sedeo
uz vode buk i šum
ništa mu nije mutilo
ni dušu niti um.
I dok je tako slušao,
razdelio se val,
rusalka vlažna izroni
iz talasa na žal.

Pa tada njemu zapeva:
što mamiš porod moj
lukavstvom ljudskim prokletim
uvis ka smrti zloj?
Da znaš kolike ribice
uživaju na dnu,
ovaj bi čas zaronio
i ozdravio tu.

Zar se i sunce ne gnjura
u bezdan plima tih,
da dvaput lepše zasine
kad izroni iz njih?
Zar ne mami te plavetna
nebeska vlažna šir?
Zar sopostveni lik te ne mami
u večne rose mir?

Voda je vrila, bučala
osećao je nju;
srce mu čežnjom naraste
ko dragin glas da ču.
slušajuć njeno pevanje,
bol skovitla ga prek:
što vučen njom, što roneć sam,
nestade zauvek.

J. V. Gete

 

[Mala sanjalica]

Moje biće sanja
ritam disanja tvojih zjenica
i pruža ljubav okupanu usnama,
ljubav koja naše duše iskreno primiče.
U tom snu, toliko živom, toliko tihom,
blagoslovom misli ljubav svijetli
i nijedna riječ,
nijedan zagrljaj,
plamenu vjernost tvojih očiju
ne zaboravlja.

~Zal Kopp~

 

[FataMorgen]

За звездама

Убрисаћу с уста мучну кап горчине -
И као краљевић из старинске бајке,
Поћи ћу за гласом што зове из тмине,
Као гласи давно нестануле мајке.

С очима већ пуним звезда што ће доћи,
Ја ћу да се пустим у то море таме;
И заиграће у својој самоћи
Срце од чекања и од среће саме.

Далеко ћу поћи од те кобне горе,
Где очајно слушах, по све ноћи пуне,
Да сто врела сумње жалосно роморе
Гласом који јеца и песмом што куне.

И за једром које не зна да кривуда,
Морепловац-витез по незнаној води
Откриваће острв по острв, да свуда
Огласи се краљем и даље заброди.

Мој змај непобедни биће на мом штиту,
И моје ће име бити на мом мачу;
И водићу гордо своју сјајну свиту -
Идући за гласом што се једном зачу.

И минућу ноћу крај твојих обала,
Док ронећи сузе и не слутиш о том;
И поћи далеко преко тамних вала -
Све у болној жеђи за новом лепотом.

И кад паднем, најзад, нико неће знати
Мој очаран задњи осмех да прочита;
Лицем победника разблудно ће сјати
Сунце заробљено у зрцалу штита.
Дучић

 

[jabajagi]

Stojte!
Čekajte! – vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak – bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani…

Sićušna mrlja detinjstva~Miroslav Antić

 

[Gogilli]

Biti srećan - Herman Hesse

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

 

[jabajagi]

Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govori,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Bog mi je svedok ~ Romualdo Miralles

 

[Mister]

Pucala je zora kao kora,
noc se s mukom podavala danu,
Grlio sam smrznutu Svetlanu,
Povis Save,na Kalemegdanu.

A sa vrha Nebojsine kule,
Drozd je pesmom dozivo´grlicu,
Ja nabrekoh ko topovsko djule,
Sva mi dugmad popuca na slicu.

A Svetlanu suncem obasjanu,
Od muke su spopanuli zmarci,
Pa mi nezno saptala na uvo:
"mace moje,jedu mi se cvarci.

Posle su nas nasli milicajci,
Od idile osta samo slika,
U stanici ostase podaci,
Jedne ***** i jednog pesnika..

N.A

 

[Branko Lori]

Teško je dijelit pjesmu i pjevače:
suza pripada oku koje plače,

bol pripada usni, rijeka moru nekom,
i lišće oluji. Ona je daleko.

Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
i prazna je ruka, ako nije njena.

Nož pripada rani, uze svome vratu,
raširene ruke - kazaljke na satu.

Izgubljena ptica,
pripada li jatu?

Zvonimir Golob
http://s14.****************/images/140325/s7fgu3tl.jpg

 

[jabajagi]

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci."
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojim bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestao da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake,njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivomo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem,zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu se setim da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati
sastanak za nekoliko dana.

Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima.
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja.
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Kada sam je prvi put video ~ Matija Bećković

 

[PetarSamotnjak]

***

Najlepše stvari dešavaju se drugima.
Medjutim, oni to ne znaju.
Oni misle kao i mi:
Da se najepđe stvari dešavaju drugima.

Branko Miljković

 

[Suljo.L]