Stihovi za moju dusu

[Nina]

Nosić, Goran Tadić
Tu sam, na vrh tvog nosića.
Samo te nerviram,
k’o da sam jedna od tvojih pegica.
Nemerno napuderišeš nosić,
da me sakriješ, da me više ne gledaš,
k’o da bi ozrikavila kad bi me pogledala
i sve se nadaš da sam alergičan na prah,
pa će mi suze krenuti na oči.
Ne mogu usnama da te dotaknem,
a tu si, na vrh ove nosine.
Čudi me da se ne preslikaš na jastuk,
dok planiram da, jednog dana,
prestanem da te volim.
Hoću, hoću, videćeš.
Zasvrbeće te taj tvoj nosić, pa ćeš reći:
“Ala ću se s nekim svađati”.

 

[PetarSamotnjak]

MIROSLAV ANTEJ VOJVOĐANSKI

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

Ljubivoje Ršumović

 

[jabajagi]

Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.
Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.
Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.
Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg…

Miroslav Antić

 

[Suljo.L]

 

[vecic]

U želji ljubavi

O, dođi negdje iznenada,
Ko talas zraka s lipe cvjetne
Za polusvijetle noći ljetne,
Sva živa, žarka, bujna, mlada,
Sa vrelom krvcom strasti sretne!

Ne znadem medna imena ti
I ne vidjeh te nikad divnu;
Ko slavuj željno tebe zivnuh,
I ljubav vabi milostivnu.

O, dođi, željo odvijeka,
Srdaca sviju žuđen trenu,
Što život budiš svud i svemu,
I koju srce čeka, čeka,
Da l' kreće otkud plašna k njemu.

Ti, koja griješ micaj svaki,
Neutažena žudnjo svega,
Što smrtnim ovim putem bjega
Ko oblak sitan, mali, laki,
Što razić će se iza brijega.

O, dođi žurno, neviđena,
Došumi dršćuć iz daljine
Na snenoj zraci mjesečine
I stav' mi ruku na ramena,
Zagrli mene sred tišine!

I sakrit ću vruća lica
U topli baršun žudna tijela,
Na opojna ti njedra bijela,
Nek nagli tvoj me dah golica
I opija me ispod čela.

O dođi negdje iznenada,
Raširi švrste ruke dvije,
U nesvjestici da se snije,
U zaboravi strašna sklada,
U velepjesni materije...


Silvije Strahimir Kranjčević

 

[Mister]

Istog časa kako si otišla
stihovi su prestali vrijediti
ne samo oni o tebi
nego općenito; svi
stihovi ljubavni stihovi politički
i stihovi o smrti

Koji su se na tebi grijali
koje sam mogao na tebi ispitati
s pogledom na tebe
idući u tvoju trošnu ložnicu
ispisani na tvojoj načetoj puti
potražiti ih u tvojim
gorućim usnama

I sad mi se postavlja pitanje:
što ostaje od poezije
kad se rastane od one
koja me na nju silila

Istog časa kad si otišla
pokušavao sam spasiti
pokušavao sam ispraviti
pokušavao zalijepiti
ali udarci udarci…
kroz koje najprije voda
pa niska večer
pa »trava prerasla«
i na koncu
zvučni znak
zračni znak očajanja

To sve sabrati
i spaliti za sobom
na prijevaru
na izdaju
pokorenu zemlju ljubavnika

Arsen Dedic

 

[Mala sanjalica]

PISMO

Kad razmisljam o tebi obuzima me njeznost
veca nego sto mogu podnijeti, ponekad,
i zato sutim promatrajuci te dok me ne vidis
i, kao da je kraj godine, biljezim svakog dana
od cega se sastojis, uplasen da nesto nedostaje;
najprije ti citava i meni okrenuta licem
na kome su usne, celo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojcice koja place,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje vec skriva sjena. Ali ja zatvaram oci
jer ti se stidis i pozelim da te cuvam
kad padne vece, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvom prozoru ne uzima vise zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe sama.

(Pablo Neruda)

 

[Jan Hus]

Задатак је см'јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал' његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу -
прима л' овдје оба зачатија?
Је л' му овдје двострука колевка?
Је л' му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал' награду бурну и времену,
ал' расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре -
овога су у гробу кључеви.

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната -
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом...

Његош

 

[PetarSamotnjak]

MUŠKARCI SU S MARSA, ŽENE SU S VENERE

Kad su naša srca otvorena i
volimo, poštujemo i cijenimo jedni druge,
sposobni smo, pružiti im potporu,
čak i kad nisu tako savršeni,
kao što smo mislili u ranijim fazama veze.
Duhovna privlačnost,
daje nam moć, da prevladamo osude,
sumnje, zahtjeve i kritičnost,
koju možda ponekad doživljavamo.
Čak i ako se naša srca povremeno zatvore,
lakše pronalazimo put natrag k toj ljubavi,
ako imamo čvrste temelje.
Ponovljenim vraćanjem ljubavi,
na kraju
stičemo samopouzdanje i samouvjerenost,
koja je potrebna
da biste odabrali svog posebnog životnog partnera.
Umjesto , da se međusobno borite za moć,
što mnogi parovi čine,
moći ćete iskoristiti tu duhovnu privlačnost za pronalaženje pravog
kompromisa,
kad je to potrebno i opraštanje partneru
što nije savršen.

John Gray

 

[Mala sanjalica]

SRETAN DAN ŽENA!!!!!!!!!
​

 

[vecic]

Žena


Ruža nije lijepa, ako uz cvjetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proljeće ne vrijedi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svijetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svjetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svjetlosti ljubavi nisu nego tama..
Divna je ljepota pjesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.

Hafiz

 

[Branko Lori]

 

[Daringo]

JEDNA MALA ZVIJEZDA

Istu smo boju zalaska sunca voljeli
Ti s jedne
A ja s druge strane svijeta
Daleki a boja je ista
I ljepota je ista kad se u oko useli
I mi smo sigurno
U neka rana praskozorja
Koja lome noći
Iste stvari željeli i htjeli
Isti smo miris udisali noću
Kad se putevi smanje
I daljine se stisnu
Jastuk nam je po istom mirisao voću
I ti si znala što hoćeš
I ja sam znao što hoću
U otvorene knjige da smo mogli ući
Bili bi zajedno odmah

(Zeljko Krznaric)

 

[Nina]

LUDO I NEZABORAVNO, Dušan Trifunović

Ne uzdiši u mom zagrljaju
Zli duhovi mogu da čuju
Priveli smo našu lađu kraju
I sad mirno čekamo oluju.

Ništa nije za veke vekova
Sve što imamo to je ludost ova
Mladost kakve ne beše odavno
— Beše ludo i nezaboravno.

Jednog dana u godine teške
Kada sednem da saberem greške
Smeškaću se i hvaliti javno
— Beše ludo i nezaboravno.

 

[Branko Lori]

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u cutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji
Probudjena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra cula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama pocne da se spira

Zagledam u sebe, tražim tvoje oci,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da krocim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinovic

 

[PetarSamotnjak]

MLADA ŽENA S KNJIGOM

Dok pije kafu i prelistava
sveščicu nekog džepnog izdanja,
crtane oči joj naglašava
smešak, odsutan, kao da sanja.
Valjda i pisca oseća bliskim,
zaokupljena kojom stranicom
duže, ne progovoriv ni s kim,
izuzev reč-dve s konobaricom.
A podigne li kad trepavice
da bi se vratila cigareti,
ne dotičući nijedno lice
pogled joj, hladan i brz, preleti
preko stolova. I tek što sevnu
beonjačama, okusiv kratku
slast dima, grezne u tu književnu
formu pri ruci, u nedostatku,
ko da zna, možda i neophodne
duhovne kade, dok čeka s dosta
malim izgledom danas popodne
na kakvog novog hotelskog gosta.

Borislav Radović

 

[Roibuš]

Traži me,
dok se noć
kao vodopad
u zoru sliva,
dok slavuji
pesmom jutro
pozdravljaju.

Traži me,
na dnu duše
gde se voljeni
čuvaju kao tajna
notama pisana,
gde zaranjaš
sama u noćima
tamnim.

Ne traži me,
na dnu čase
koju ispijaš
do dna,
dok noć
uzdah ti krade.

Ne traži me,
u noćima
pijanim zbog
mirnog sna,
gde se legu
golubice mlade.

Traži me - Miloš Balmazović

 

[Mala sanjalica]

Ma sve ona može
Da se propne na prste i mjesec dohvati
Da ubere zvijezde kao slatke maline
Da od života napravi sve što poželi
Nisu za nju ovi standardni okviri
I more i vjetar ako poželi ona može da pomiri

Ž.Krznaric

 

[Nina]

MERA, Lazar Dašić
Ako su Sati
Za merenje Vremena
Godine za merenje života
Vekovi za merenje Istorije
Šta li je Mera
Za Srbinova Stradanja

 

[PetarSamotnjak]

BALADA O MAJCI

Kakva sad pesma da se vije,
Kad mi je misao na tome stala:
Što moja majka nikad nije,
Što nikad nije zapevala?

Još malo humka će da je skrije…
Ja sam siguran: pesme je znala.
Pa zašto ipak nikad nije,
Što nikad nije zapevala?

Vidim li kolevku, ja zaćutim:
Uz kolevku se pesma vije…
I ona kraj nje je pevala, slutim,
Al zašto posle nikad nije?

Primo sam ljubav - vraćah li je?
Ne, nije zalud ljubav slala!
Al mozda i ja sam kriv što nije,
Što nikad nije zapevala…

Pa zašto pesma? Pesma mi je
Sama ta suza što je pala:
Što moja majka nikad nije
Što nikad nije zapevala!

Slavko Vukosavljević

 

[jabajagi]

Zagrljena lepotom, i umna,
Bleda kao tuga, mesečina,
Izraza božanstva razumna
I dubokog kao pomrčina,
S krilima polutame,
Kraj klavira
Sedi i svira
Komade osame.

Svirala je nesreću soneta
I svih srdaca kucala što su ikada,
I svih srdaca kojima planeta
Ljubavlju sijala nije nikada.

Svirala je: venac snova, i visine,
Nemir srca i magline,
Što poniču iz bolova
Od kolevki do grobova
Sviju duša i vekova.
A iz venca, a iz snova,
Melodija i zvukova
Zabrujaše pesme cveća,
Pesme sunca i oblaka
I anđela i junaka
I mladosti i proleća:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.

To je bila pesma jaka,
Klik orlova, cvrkut ševa:
I u nama sve zapeva,
Sve zapeva, sve zaplaka.
A iz cveća, a iz snova,
Melodije i vukova
Oživeše zemlje, mora,
Cvet nepoznat belih gora,
Novo nebo, strani vrti,
Stara ljubav, mlada nada,
Kolo misli, igra jada,
Zamisao gluve smrti.

Svirala je. I talasi zvuka
Prodirahu tamom i životom:
Probudi se svet rođenih muka
I bolova; potom
Duše naše
Zaplakaše
Za srećom sirotom.

Duše naše
Zaplakaše
I plakaše.
Da li dugo? Za vek ceo?
Za rođenje? Pokrov beo?
Nismo znali.
Nismo znali
Iz te slike
Sa očima punim sjaja,
Punim suza i muzike,
Ni kada smo, kada pali
Sred velikog zagrljaja.


Prvi zagrljaj ~ Vladislav petković Dis

 

[PetarSamotnjak]

UTEHA

Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!

Pitaš se od kog je nemilosnog boga
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!

Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!

Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!

Ljubomir Simović

 

[gost 337958]

Život je reka

uteha

Život je reka što brzo teče
i nikad ne znaš šta sutra nosi.
Kad jednom priđeš okeanu smrti,
uzvodno ne možeš, bez obzira ko si.

Onda te preuzme vetar morski
pa se u visoke oblake digneš.
Padneš ko obična kapljica kiše;
do nove reke ponovno stigneš.

Pa opet tečeš; nose te struje
i vrte virovi sreće i tuge.
Ne ideš kud hoćeš, plutaš kud moraš,
jer vezan si nitima nebeske duge.

Dok slediš svoje sebične želje,
nose te vali ko trulu granu.
I uvek moraš nizvodno ići,
jer sve reke teku na jednu stranu.

Nekad si na vrhu, nekada na dnu,
a nizvodno dole čeka te slap.
Onda se uskoro u okean sliješ,
pa zatim ponovno postaneš kap.

Vladimir Pavić

 

[Nina]

Opomena, Mika Antić
Važno je,
možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

 

[PetarSamotnjak]

PRIBLIŽAVANJE OLUJE

PogIedaj one oblake, Vera, zašto šutiš

Nisam, zaboga, životinja, aIi evo kiše

Kako je naglo zahIadnjeIo

DaIeko smo od grada



U redu, Vera, nikad neću zaboraviti što si mi

darovala

Mi smo sada jedno i čemu govoriti

Žuti oblaci obično donesu tuču

Sve je već nijemo, zrikavci i žito



Ako ti želiš, možemo i ostati

Bojim se za tebe, za mene je svejedno

Gromovi su opasni u poljima

A mi smo sada najviši (i tako prokleto sami)



Mnogi će ratar večeras kukati nad zrnjem prosutim

iz klasja

Ne bih mogao pristati da toliko ovisim o

mijenama

Ne plači, Vera, to su samo živci

I oni slute oluju



Kažem ti, život je u svemu mnogo jednostavniji

Evo i prvih kapi, sad će početi urnebes

Zakopčaj haljinu, gIe i cvijeće se zatvara

Ne bih sebi oprostio da ti se nešto dogodi



Dakako, ovo će mjesto u mojem sjećanju ostati

sveto

MoIim te brže koračaj i nemoj se osvrtati

Slavko Mihalić