Stihovi za moju dusu

Krajmene1-1.jpg
 
INGE BARČ

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima.
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunšdja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja
državni udar. Coup d'etat.
Državni dar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljno je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti
mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.

Teodor Iljdefons Galjčinski
 
Она jе прострла своjе године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,
све сам Jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.
2s0iwl2.jpg

ah, кад бих знао ко то у мени
бере каjсиjе, jош недозреле.
 
AKO TI SVETLOSTI NEDOSTAJE

Ako ti svetlosti nedostaje
uzmi me.
Noć da sam noć bih spalio
...da te razdanim.

Ako ti ljubavi nedostaje
uzmi me.
Zenice ću noći da iskopam
da se zvezda ogledaš, da sineš.

Ako ti mržnje nedostaje
i tad uzmi me.
Pakao vri mi pod srcem
pakao vekovni.

Ako ti svetlosti nedostaje
uzmi me.

Al ako ti ja nedostajem
šta ću ti!
Sem da te gledam do u nedogled
sem da izgorim.

Aca Šopov
 
Pablo Neruda: Ne zaboravi biti sretan


Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u
novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima
ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi
nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si neće dozvoliti
niti jednom u svojem životu
da pobegne od smislenih saveta....

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!
 
Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun
i nemam obicne srece
i nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca.
A gresno mi je smesno
ako me neko cacne
u ove oci placne
nije to neutesno:

Ja umem od suza da pravim,
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja
ludo moja zar ne znas:
divno je nemati plan!

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.


Miroslav Antić
 
LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.

Branko V. Radičević
 
POLJUBAC, Dobrica Erić

Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljpca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!
 
ČETRNAESTI SONET

Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Posetiteljice nežna, stizes u cvetu i vodi.
Više si nego ta bela glava koju stežem
rukama, poput grozda, svakog dana.

Nikome nisi slčna otkako te volim.
Dopusti da te prostrem između žutih venaca.
Ko piše tvoje ime slovima od dima između
juznih zvezda?
Ah, pusti me da se setim kakva si bila tada
kada još nisi postojala.

Odjednom vetar urla i udara o moj zatvoren prozor.
Nebo je mreža skamenjena od senovitih riba.
Ovde zamiru svi vetrovi, svi.
I svlači se kiša.
Ptice bežeći prolaze.
Vetar. Vetar.
Mogu se boriti samo protiv ljudske snage.
Nevreme skuplja tamno lišće
i odvezuje sve barke vezane noćas o nebo.

Ti si ovde. Ah ti ne bežiš.
Odgovaraćeš mi sve do poslednjeg krika.
Privi se uza me, kao da se plašiš.
Ipak ti ponekad čudna sena dira oči.

Sada i sada, malena, donosiš mi kozju krv
i grudi su ti mirisne kao i ona.

Dok tužan vetar juri ubijajuće leptire
ljubim te i moja radost grize ti usta od šljive.
Mora da te bolelo da se na me privikneš,
na dusu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi beže.
Toliko smo puta videli zvijezdu kako gori
ljubeći nam oči i sumrak što se nad nama gubi
u lepezi što se vrti.

Milujući te kišile su na te moje reči.
Odavno voleh tvoje telo od osunčana sedefa.
Čak verujem da si vladarica svemira.
Donecu ti copihue, radosno cvece s planina,
tamne lešnike i šumske košare celova.

Hteo bih s tobom učiniti što proleće cini sa trešnjama.

Pablo Neruda
 
MASE

Svi ogorčeni, jadni, usamljeni ljudi s
osjećajem da su prevareni,
s osjećajem da su ih prevarile
silnice, optužuju život, optužuju
okolnosti, optužuju druge dok su
zaista ONI
savršeno neprobavljivi, pokorno
neizvorni, kukavički i tihi; utonuli
u samosažaljenju, ne učinivši
ništa dobro, oni još osjećaju
da su prevareni, pužući Zemljom
sa svojim pritužbama, svojim
mržnjama
mrtvih očiju usred nigdine, ti
milioni ljudskih grešaka, idući
iz dana u dan i iz noći u
noć kroz svoje jalovo površno
djelovanje,
povrjeđuje samu Zemlju, povrjeđuje
sve, to traćenje
užas cijele te
uzaludnosti.

Čarls Bukovski
 
Jedne veceri
sam imao neke cudne
želje.
Poželio sam
mašinu za pisanje
pepeljaru sa lažnim
otiscima cigare
i osjecanja
zbunjenog junaka
kratke
simpaticne price.
Poželio sam
velicanstvenu sobu
punu dima
i zvuk saksofona;
pomislio sam na nju.
Poželio sam
da je još uvijek
nemam
i da je želim
da o tome pišem
da je takvu volim.
Poželio sam
da je nadem
i da je izgubim
da je opet tražim.
Iste veceri
poželio sam još neke cudne
stvari
i mašinu za pisanje.

Na stolu ispred mene
olovka
kutija
upaljac
šolja bijele kafe
Vracam se
da te pronadem u sobi
Nešto cemo vec smisliti

Dok cekam na mesara
ja ne tvrdim da te volim
vec samo da si moja najsavršenija iluzija
Hodam puno po Južnom Gradu
i valjda mi je, zbog one pjesme
najdraža šetnja kroz Merien Strasse
Usudio sam se zapoceti
novu potragu za smislom
Bolje je reci – novu potragu
za novim smislom
Još sam otkrio da gradovi nisu neosvojivi
Stara zabluda opet pada u vodu
Gradovi su sada samo blještave tacke
koje se poput žiga utiskivaju
po mapama moje mašte
Odloži svoje obaveze
i dozvoli telefonima da zvone
Vraticu ti ljubaznost koja mi je
pružena ranije
Cekam te
Zaboravi planove
i dodi u Grad Cijelog Svijeta
Dacu ti kljuceve od novih skloništa
Samo pokucaj na vrata ovog stana
i prepolovi
krevet u kojem spavam
Pokaži mi svoja bedra i grudi
bez razmišljanja o samoci
Samoca je prestala biti problem
Ona je dama poput tebe
i želi da je zabavljam
Da bicu vaš klaun
kao i ranije
smijacete se istim pokretima šeprtlje
Pokaži da postojiš
Pokucaj slušalicom svog telefona
na moja vrata
Udahni molitve za koje se cijelog života spremam
Progovori mojom tišinom
Ja se
odricem skromnosti
Jer sam tvoj covjek
Jer sam najbolji na svijetu

Na stanicama koje pronalazim negdje na pola puta
M..Begic
 
Želja

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...
Dragana Konstatinović
 
Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
D.Maksimović
Prva_ljubav.jpg
 
STIDIM SE OD MALIH NOGU
Božidar Timotijević

Beše prošla crna ponoć,
baš nekako oko jedan,
kad sam na svet ovaj došo
uplakan i neugledan.

Oko mene neki ljudi,

na svakome kapa bela,
svi ozbiljni, obučeni,
ja jedini — bez odela!

Gledali me svi odreda
ozgo, ozdo, nazad, spreda,
kao da je mala beba
zato da se gola gleda!

Uprli u mene oči
pa žmirkaju, pa me mere,
šta sam mogo tog trenutka
nego da se muški derem.

Plakao sam kao kiša:
što da tako na svet dođem
i prvi put pred strancima
stanem ko od majke rođen?!.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
  • Anketa Anketa
Sajtovi za upoznavanje
Odgovora
16
Pregleda
426
Džudi S
Džudi S
Nina
Zagrljaj, koliko vam je bitan
Odgovora
5
Pregleda
292
ISTRAZIVAC9
ISTRAZIVAC9

Back
Top