Стефан Твртко, краљ Србљем и Босне

одлично питање!

наведени текст у коме се помиње "светопочивши Краљ Твртко" део је писма које су Дубровчани упутили Краљици Јелени Груби 27.12.1395. године. посебно је занимљиво што они, одмах у наставку текста, њеног мужа Краља Дабишу називају само "превисоким господином", иако је и Дабиша у то време почивши. као да желе нагласити да ореол Тврткове владарске харизме сија јачим сјајем.

и сам Дабиша у повељи Дубровчанима (од 17.7.1392. год.) за Твртка каже- "нашем брату светопочившем господину Краљу Стефану Твртку". истоветну формулацију ("нашем брату светопочившем господину Краљу Стефану Твртку") користи и Краљ Стефан Остоја у својој повељи Дубровчанима од 5.2.1399. године.

дакле, дипломатска преписка Тврткових наследника на престолу јасно сведочи да се за Краља Твртка врло брзо усталио епитет "светопочившег" владара. то није само израз дубоког поштовања наследника према славном претходнику, него је и јасан показатељ намере да се унутар владајуће породице изгради светачки култ око њеног првог (и најславнијег) Краља, којим би се оснажио политички легитимитет целе династије. сличну појаву имамо и у католичкој Диоклитији у време Војислављевића. иако кнез Јован Владимир никад није званично канонизован од стране Римске Цркве, његови (католички) наследници су око њега успешно изградили светачки култ. могуће је да се сличан покушај (мање или више успешног) грађења династичког култа око најзначајнијег босанског владара, десио и са Краљем Твртком. ипак, сложеност црквених прилика у средњовековној Босни није погодовала намери да овај покушај добије и своју канонску потврду. но, не видим разлог да се то не оствари у данашње време.
Добродошао @Statler and Waldorf нема те ко оне ствари на ТВ 1000.👋😂😂😂
 
Kruna deluje kao da je menjana.

Bolje se ovde vidi

Pogledajte prilog 1659239

Kruna Decanskog takodje, kao da se dve krune preplicu.
zoran_svdimitrije_a15.jpeg

овде се још боље види Круна са криновим венцем на глави тад младог краља Душана (црква Св. Димитрија, Пећка патријаршија).
 
рекао бих да је ова стилизација Круне Првовенчаног, са фреске младог краља Душана из Пећке патријаршије, била узор Емиру Дурмишевићу (изванредном уметнику) за његову представу Краља Твртка у књизи "Краљеви и краљице Босне".

kraljevi_i_kraljice_bosne-2.jpg
 
одлично питање!

наведени текст у коме се помиње "светопочивши Краљ Твртко" део је писма које су Дубровчани упутили Краљици Јелени Груби 27.12.1395. године. посебно је занимљиво што они, одмах у наставку текста, њеног мужа Краља Дабишу називају само "превисоким господином", иако је и Дабиша у то време почивши. као да желе нагласити да ореол Тврткове владарске харизме сија јачим сјајем.

и сам Дабиша у повељи Дубровчанима (од 17.7.1392. год.) за Твртка каже- "нашем брату светопочившем господину Краљу Стефану Твртку". истоветну формулацију ("нашем брату светопочившем господину Краљу Стефану Твртку") користи и Краљ Стефан Остоја у својој повељи Дубровчанима од 5.2.1399. године.

дакле, дипломатска преписка Тврткових наследника на престолу јасно сведочи да се за Краља Твртка врло брзо усталио епитет "светопочившег" владара. то није само израз дубоког поштовања наследника према славном претходнику, него је и јасан показатељ намере да се унутар владајуће породице изгради светачки култ око њеног првог (и најславнијег) Краља, којим би се оснажио политички легитимитет целе династије. сличну појаву имамо и у католичкој Диоклитији у време Војислављевића. иако кнез Јован Владимир никад није званично канонизован од стране Римске Цркве, његови (католички) наследници су око њега успешно изградили светачки култ. могуће је да се сличан покушај (мање или више успешног) грађења династичког култа око најзначајнијег босанског владара, десио и са Краљем Твртком. ипак, сложеност црквених прилика у средњовековној Босни није погодовала намери да овај покушај добије и своју канонску потврду. но, не видим разлог да се то не оствари у данашње време.
Само мислим да би нешто тако било могуће и реално да на путу није стојала црква босанска важни сегнемт у друштву и на чију је подршку сваки краљ ослањао.
Једини пример краља који је постао католик и преузео мере против цркве босанске је био
Босански краљ који је добио круну од папе 1461. године био је Стјепан Томашевић.

Он је крунисан као краљ Босне 1461. године, али је папска круна стигла у Босну још 1459. године, када је Стјепан Томашевић био крунисан као деспот Србије, пошто се оженио ћерком деспота Лазара Бранковића, Јеленом (Маријом).

Папа Пије II му је дао круну у знак подршке хришћанској одбрани Балкана од Османлија. Крунисање је обавио папски легат Никола Канали, највероватније у Јајцу 1461. године.
Две године касније, 1463. године, Османлије освајају Босну, а Стјепан Томашевић је ухваћен и погубљен.

Трба додати да ова трећа српска круна од папе је носила исти насов као све пређашње.

Повеља Штефана Томашевића Дубровчанима 1461.


Александра Фостиков
160
Ранија издања: П. Карано-Твртковић, Србскıи споменициы, 285,
бр. 151; F. Miklosich, Monumenta Serbica, 488–489, бр. CCCXCII; Љ. Сто-
јановић, Повеље и писма I–2, 165–166, бр. 739.
Издање овог документа приређено је на основу фотографије из Ар-
хива САНУ, Стара збирка, бр. 443, табла 305.
Screenshot_2025_0601_135118.png


https://www.academia.edu/5222418/Po..._Dubrovniku_o_dugu_njegovog_oca_kralja_Tomaša
 
То је оно што ди ти доказао @Statler and Waldorf да промогенитуре после краља Стефана Твртка није ишла уз црквено одобрење евентуално цркве Босанске. Исто је у Дукљи после Бодина не носе краљевско звање само себе тако зову до Градхне када је круна обновљена уз посредовање Византије иако за то немамо доказа.

Разлог зашто се враћају на Стефана Твртка јер он једини има међународно признање.
Исто је са Дубровчанима они користе пред Турцима привилегије Немањића и Сефана Твртка врло ретко или уопште повеље осталих краљева Босне.
 
Само мислим да би нешто тако било могуће и реално да на путу није стојала црква босанска важни сегнемт у друштву и на чију је подршку сваки краљ ослањао.
Једини пример краља који је постао католик и преузео мере против цркве босанске је био
Босански краљ који је добио круну од папе 1461. године био је Стјепан Томашевић.

Он је крунисан као краљ Босне 1461. године, али је папска круна стигла у Босну још 1459. године, када је Стјепан Томашевић био крунисан као деспот Србије, пошто се оженио ћерком деспота Лазара Бранковића, Јеленом (Маријом).

Папа Пије II му је дао круну у знак подршке хришћанској одбрани Балкана од Османлија. Крунисање је обавио папски легат Никола Канали, највероватније у Јајцу 1461. године.
Две године касније, 1463. године, Османлије освајају Босну, а Стјепан Томашевић је ухваћен и погубљен.

Трба додати да ова трећа српска круна од папе је носила исти насов као све пређашње.

Повеља Штефана Томашевића Дубровчанима 1461.


Александра Фостиков
160
Ранија издања: П. Карано-Твртковић, Србскıи споменициы, 285,
бр. 151; F. Miklosich, Monumenta Serbica, 488–489, бр. CCCXCII; Љ. Сто-
јановић, Повеље и писма I–2, 165–166, бр. 739.
Издање овог документа приређено је на основу фотографије из Ар-
хива САНУ, Стара збирка, бр. 443, табла 305.
Pogledajte prilog 1736092

https://www.academia.edu/5222418/Povelja_kralja_Stefana_Tomaševića_Dubrovniku_o_dugu_njegovog_oca_kralja_Tomaša
крунисање Краља Степана Томашевића у Јајцу 17.11.1461. године (на празник заштитника рода Котроманића- Св. Григорија Чудотворца, епископа Неокесарије Понтијске), од стране папског легата, није представљало/значило успостављање (конституисање) једног сасвим новог и до тад непостојећег Босанског Краљевства. Степан Томашевић, у правном смислу није добио неку нову Круну и са њом нову Краљевину и нови владарски наслов и достојанство.

тај догађај треба посматрати искључиво као обнову (претходним догађајима тешко пољуљаног и у очима хришћанског света оспореног) Краљевог владарског легитимитета, коме је сад врховни црвени ауторитет (Папа Пије II) дао нову (недостајућу) потврду. тим пре што је Степан Томашевић, након Твртка I (ако Душана зовемо Силним, зашто Твртка не бисмо Славним?) постао једини владар из рода Котроманића, који је крунисан по одговарајућем црквеном обреду. сви остали су Круну преузимали самим ступањем на престо (доласком на власт), без икаквог црквеног церемонијала (то је био искључиво дворски догађај). то је даље значило да ниједан босански Краљ после Твртка, у очима Цркве (и Западне и Источне) није имао пун легитимитет. крунисање у Јајцу 1461. је ту аномалију отклонило, али није спасило ни Босну ни њеног Краља трагичне судбине.

занимљива је још једна околност- први српски Краљ носио је крштено име Стефан (Првовенчани), као и последњи (Томашевић), и једног и другог крунисали су папски легати. са једним је почела историја српске средњовековне Краљевине, са другим се завршила.
 
Иначе код Милутина имамо примере коришћења народног имена у црквеним повељама и неких међунатодним докумензима.
Међутим много чешће у документима Благочестиви краљ! Без иницијала и титула једноставно Благочестиви краљ.
У некој цркви не знам на памет благочестиви краљ "зет светог ромејског цара Палеолога"
 
занимљиво да проф. Филиповић, иначе врло поштен у свом научном раду, нема храбрости да изговори непобитну чињеницу да кринови у грбу Краља Твртка немају никакве везе са Анжујцима, већ представљају најјаснији знак Твртковог новостеченог владарског статуса. сам чин крунисања, који за дотадашњег босанског бана представља изузетан лични успех и династички успон, обележен је и пригодном хералдичком променом (додатком) на породичном грбу Котроманића- изнад штита њиховог старог грба постављена је краљевска круна са криновим венцем, а у празна поља штита додати су кринови, као хералдички симбол Твртковог новог (краљевског) достојанства. најпре су кринови са круне сишли на штит, да би се касније у штит спустила и сама круна, како би у смутна времена бар симболички оснажила све слабију краљевску власт. и то је цела прича око кринова/љиљана у грбу босанских краљева.

да је Твртко криновима хтео да се хералдички повеже са Лајошем Анжујским, урадио би то много раније. не би за ту прилику чекао крунисање у Милешеви и време кад су његове политичке везе са угарским владарем биле најтање. зна то добро проф. Филиповић, али такву академску "јерес" тешко може преживети у данашњем Сарајеву.
 
Ана Комнина Алексијада

Сви становници Филипопоља, осим неколико, били су манихеји… притискали су хришћане, пљачкали њихово имање… Число манихеја је расло све до једног дана; онда им се придружио горки поток Јермена и још један из мутних извора Јакова. … Град је постао место сусрета свих зала. … Мој отац, цар, употребио је своје војно искуство: неке је покорио без борбе, а друге у ропство натерао. Породице манихеја (земљорадника) са женама и децом преселио је преко реке, у град који је хтео назвати Алексиопол (Neocastrum)… Поделио им је земљу, лозу, коње, имовину, и златним буллама потврдио наследно право.”

Ана описује како су лидери ове „секте“ – као на пример Culeon, Cusinus и Pholus – били не само тврдоглави него и „веома способни у извлачењу Светог писма“, користећи га да поткрепе своју доктрину. Алексис их је говорао „од јутра до другог или трећег бдења“ (после поноћи), неретко без хране, све док не би неки од њих прихватио хришћанство. Ово су биле врсте детаљних теолошких преговора које су трајале целих дана .

Пре Алексиса, император Јован Тзимисцес (Цимискије) (973–976) већ је насељавао манихеанске паулицијанске групе у Тракији како би дефансирао границу од номадских упада, али они су често постајали социјално напети и аутономни до те мере да су почели да притискају хришћанско становништво
Па је е мој отац Алексис (Алексије) морао да преузме мере и да управи ситуацију.“

„А чему да се задржавам на ономе што је целом свету већ знано, и чему подједнако сведоче и Исток и Запад?

Мој отац, божанствени цар, вратио је у праву веру читаве градове и крајеве, заражене разним јересима.

Најугледнијима међу манихејцима указао је велике почасти и придружио их елитним јединицама своје војске.

А прост народ — раднике, ратаре и сточаре — сабрао је заједно са њиховим женама и децом, и преселио их преко реке, у близину Филипопоља, у град који је сам подигао за њих.

Тај град назва Алексиопољ (или, како је чешће зван, Неокастрон).

Тамо их је населио, и свакоме од њих подарио земљу за обраду, винограде, коње и непокретну имовину.

И не само што им је то даровао, него је та права царски утврдио — златним буллама — да би их осигурао за њихове синове и синове њихових синова,

а ако се не би нашао мушки наследник, и жене су имале пуно право на наслеђе.”

Дакле ако би испратили вести Комнине, Цимискија и Василија ИИ дошли би до много сазнања.

Ове секте иако формално секте утицале су на клер и реформацију црркве јер их је било свуда.
Највећи отпор и експанзија Патерана је у време Гргура 7.
 
Алрксипољ

„Он је узимао вође јеретикума и пред њима држао беседе и расправе, трајући неколико дана, не дозвољавајући им да оду док не прихвате православље.“
(Алексиада, књига XIV, глава 8)


Град Алексіупољ подигао је да буде ново место за расељене јеретике, где им је поделио земљу, винограде и имовину, утврђене златним буллама.“
(Алексиада, књига XIV, глава 8)


Иако је цар Алексис учинио све што је могао, након његове смрти јеретици су поново стварали проблеме.“
 
„У време мог оца појавила се нова јерес која је својом заблудом узнемирила многе крајеве царства — богомили, који су по својој природи били непријатељи истините вере и државног поретка.“
(Алексиада, књига XIV, глава 9)

„Јереси нису само духовна претња, већ и опасност за мир и стабилност царства, јер они раздиру народ и подривају власт.“
(Алексиада, књига XIV, глава 8)

„Иако је мој отац мудро поступао и многе јеретике довео до покајања, њихова учења и убеђења нису потпуно ишчезла, па су и после његове смрти узнемиравала царство.“
(Алексиада, књига XV, глава 2)
 
Исправљен птевод

Мој отац, цар Алексис, да би сачувао мир у царству и уклонио јереси, поступао је и строго и мудро. Узимао је најугледније међу јеретицима, оне који су били учитељи и вође јереси, и водио са њима расправе које су трајале данима. Није их пуштао док их не би убедио да се врате у православну веру.

Остале, раднике, земљораднике и сточаре, сабрао је са породицама и преселио их преко реке у близину Филипопоља у град који је саградио за њих — Алексіупољ, или Неокастрон.

Тамо им је поделио земљу, винограде, коње и имовину, а та права утврдио је царским повељама — златним буллама — да би имовина остала у породицама, наслеђена и по мушкој и по женској линији.“
Они који су прихватили православље — угледнији и образованији — добијали су почасти и примани су у изабране војне јединице.

Остали, пољопривредници и сточари, добро су примљени у Алексіупољу и започели су нови живот у миру.

Они који су остали тврдоглави у својим јеретичким убеђењима били су под строгим надзором, неки су завршили у затвору, а најтврдокорнији умрли су усамљени и одбачени од своје заједнице.“
 
Јован Цимискије

„Цар Јован, у настојању да ојача одбрану царства на балканским границама, насељавао је у Тракији и суседним областима припаднике јереси манихејаца и павликијана, сматрајући да ће тако обезбедити верне и борбене становнике за одбрану. Међутим, иако су ови људи испољавали војну храброст, њихова вера их је раздвајала од православне цркве и доводила до сталних сукоба са осталим становништвом. То је изазивало сталне немире и реметило је мир, па је цар био приморан да ускрати неке од њихових права и пооштри надзор над њима.“

(Хроника Михаила Сирског, 10. век прерађено за јаснији контекст)
 

Back
Top